U oktobru 2021, u odnosu na isti mesec lane, trgovina na malo (povećanje od skoro pet odsto), kao i industrija (porast od 3,5 odsto), rasli su iznad očekivanja u Kini. Izvoz iz Kine ostvario je impresivan rast od 27 odsto u oktobru, dok je u prvih deset meseci 2021. povećanje iznosilo snažnih 32,3 odsto, time već premašivši izvoz tokom cele 2020. godine. (Urbana) stopa nezaposlenosti ostala je niska (oko pet odsto) i u oktobru 2021. Još važnije, u prvih deset meseci 2021. investicije u osnovna sredstva porasle su nešto iznad šest odsto. Ovo se desilo uprkos zabrinutosti na globalnim tržištima budući da su neki veliki investitori u sektoru nekretnina (Evergrande), koji čini skoro četvrtinu BDP-a zemlje, na ivici bankrota (usled manjka likvidnosti).
Prema proceni MMF-a ekonomski rast će iznositi osam odsto ove godine, posle 2,3 odsto u prethodnoj, što je bio najbolji rezultat gledajući velike svetske ekonomije (sve ostale, pre svega SAD, EU i Japan, beležile su pad uzrokovan pandemijom). Kurs juana praktično konstantno jača prema dolaru u poslednjih godinu i po dana (za oko 10 odsto), dok se količina (stok) obveznica i akcija denominovanih u kineskoj valuti držanih od strane nerezidenata, snažno povećava.
Pooštravanje regulative
Kako su se neke firme u oblasti nekretnina, tehnološke kompanije, kao i „post school tutoring“ (dodatno vanškolsko podučavanje) našli na udaru državne regulative mnogi na Zapadu to tumače kao znake za egzistencijalnu pretnju za privatni sektor u Kini. Naime, kako su usled toga neke od najvećih privatnih kompanija u Kini izgubile milijarde dolara svoje tržišne kapitalizacije, zapadni mediji su to tumačili kao stvarne (a ne knjigovodstvene) gubitke. Navodilo se da i mnogi privatni preduzetnici izbegavaju dugoročna ulaganja usred rastuće neizvesnosti u regulatornom okruženju, što smanjuje izglede za inovacije i rast produktivnosti. Mnogi analitičari opisali su regulatornu kampanju Pekinga kao manje usmerenu na suzbijanje monopolske moći, a više na vršenje veće kontrole nad privatnim sektorom, čineći ga potčinjenim partiji.
Međutim, kompanije koje su podvrgnute ovoj kampanji su veoma mala komponenta velikog privatnog sektora koji još uvek ulaže, raste i u svojim performansama nadmašuje državni sektor. Naime, u Kini je na kraju 2019. bilo skoro 20 miliona privatnih firmi, a samo 266 hiljada firmi koje kontroliše država. Broj privatnih firmi porastao je skoro četiri puta tokom protekle decenije, dok je broj firmi pod kontrolom države povećan marginalno. Takođe, postoji skoro 83 miliona preduzeća koja su u vlasništvu samo jednog fizičkog lica, koja zajedno sa ostalim privatnim firmama čine preko polovine ukupne zaposlenosti (budući da je još uvek dobar deo populacije uposlen u agraru), te posledično mnogo veći udeo zaposlenosti u urbanim sredinama u Kini. Dakle, privatne kompanije pogođene pooštravanjem propisa od strane Pekinga, iako među najvećima u smislu veličine, jednostavno su mali deo celokupnog privatnog sektora u Kini i, po svemu sudeći, postoji mnogo više inovativnih privatnih firmi koje su snažno narasle.
Čini se da čak i najveće privatne kompanije kao grupa rade veoma dobro, te da nema naznaka da je privatni sektor slomljen. Naime, nedavno objavljeno istraživanje 500 najvećih privatnih firmi prema prihodima (sprovela All-China Federation of Industry and Commerce) pokazuje da su ukupan prihod i neto profit ove grupe firmi u 2020. iznosili čak 5430 milijardi dolara, odnosno 305 milijardi dolara. Za 394 firme u grupi, njihove ključne tehnologije uglavnom potiču iz istraživanja i razvoja. U skoro polovini među prvih 500 personal u istraživanju i razvoju čini više od tri procenta ukupnog, a u više od petine od 500 najboljih više od desetine svih zaposlenih, što sugeriše da postoji značajan broj velikih privatnih firmi sa inovacionim kapacitetom. Podaci o investicijama pokazuju da privatne investicije u osnovna sredstva nastavljaju da čine skoro 58 procenata ukupnih novih investicija (avgust 2021), uprkos pooštravanju regulative. Podaci o dodatoj vrednosti u industriji takođe ukazuju da i u toj oblasti privatni sektor nastavlja da nadmašuje državne kompanije.
Dakle, jasno je da Peking ima razloge da obuzda tehnološke gigante u zemlji, baš kao što Vašington i Brisel ulažu slične napore da suzbiju moć velikih tehnoloških kompanija, dok ograničavanje rada u dodatnom vanškolskom podučavanju ima za cilj da smanji troškove odgajanja dece u urbanoj Kini sa već visokim troškovima obrazovanja i stanovanja.
„Balon“ ili ne?
U zapadnoj štampi često se piše da bi kineska ekonomija mogla upasti u stagnaciju zbog neodrživo visokog nivoa štednje i „balona“ na tržištu nekretnina. Istina, cene stanova su visoke u poređenju sa drugim ekonomijama, ali to ne znači da je reč o balonu. Naime, visoke cene stambenih jedinica u velikim kineskim gradovima nisu znak špekulativne tražnje, već su odraz nedostatka ponude u odnosu na potražnju. Stambeni prostor po glavi stanovnika u velikim kineskim gradovima je mali, a ponuda novih stambenih objekata znatno je manja od potražnje mladih ljudi, najčešće svršenih diplomaca.
Procenjuje se da će u narednih 10 do 20 godina i dalje postojati velika potražnja za urbanim stambenim i infrastrukturnim investicijama u velikim gradovima. Naime, stopa urbanizacije u Kini je samo oko 60 odsto, oko 15-20 procentnih poena ispod drugih ekonomija sa srednjim dohotkom kao što su Malezija ili Meksiko. Očekuje se da će se još 300 miliona ljudi useliti u gradove, posebno one velike, što implicira da se u narednih 20 godina očekuje prosečno 15 miliona došljaka u urbane centre, što će, imajući u vidu cene nekretnina koje će oni kupovati konstantno, predstavljati 20 odsto trenutnog BDP-a Kine.
Jasno je da je najveći društveni problem najmogoljudnije države njena urbano-ruralna podela, odnosno to što stotine miliona radnika migranata u velikim gradovima (koji uglavnom žive u nekoj vrsti grupnog smeštaja) ne mogu da uživaju u socijalnim beneficijama koje su dostupne urbanoj populaciji. Dugoročno rešenje je da država kroz subvencije pomogne radnicima migrantima da kupe nekretnine u gradovima (i presele svoje porodice), što će stvoriti dodatnu tražnju za stambenim jedinicama.
Dakle, problem Kine nije u tome što je njen sektor nekretnina prevelik. Naprotiv, Kini je i dalje potreban rast sektora nekretnina koji će ispuniti zahteve za urbanizacijom zemlje. Iako u određenim regionima postoji previše stambenih jedinica, posebno u manjim gradovima, cene u njima su su samo delić onih u velikim gradovima.
Dakle, Peking treba da poveća ponudu stambenog prostora u velikim gradovima. Kako je u Šangaju, na primer, trećina zemlje rezervisana za poljoprivredu, nije teško zamisliti da Kina može lako naći kreativne metode koji bi omogućili masovna ulaganja u urbanizaciju.
Kapacitet za učenje
Kina se poslednjih godina suočava sa rastućim spoljnim izazovima, uključujući ograničavanje deljenja tehnologije od strane razvijenih ekonomija, uz pokušaj SAD, koji je počeo sa Trampom, a nastavlja se sa Bajdenom, da se nametnu barijere za kompanije iz Kine koje uvoze visokotehnološke inpute (oslanjanje Kine na zapadnu visoku tehnologiju, kao što su npr. čipovi, od strane SAD prepoznato je kao njena velika ranjivost). Međutim, upravo porast kineskog izvoza i uvoza u poslednje dve godine ukazuje da tzv. odvajanje (decoupling) zapadnih (razvijenih) zemalje od Kine i obrnuto nema uporište u realnosti. Naime, udeo Kine na globalnom tržištu je značajno porastao upravo zbog porasta izvoza ka razvijenim tržištima.
Postavlja se i pitanje da li se Kina sve više okreće ka unutra, te njen rast postaje manje uvozno intenzivan? I ovde je odgovor negativan. Iako je značaj međunarodne trgovine za kinesku ekonomiju opao od sredine 2000-ih (učešće izvoza u BDP prepolovilo se u 2020, u odnosu na 36 odsto 2006), to je očekivan trend za ogromnu ekonomiju koja, prirodno, sa dinamičnim rastom uslužnog sektora (i posledičnim sporijim rastom izvozno-uvoznih od domaćih cena), sve više zavisi od domaće tražnje. Međutim, kada isključimo uvoz komponenti za kineski „prerađivački“ sektor (koji služi finalnoj potražnji u drugim zemljama), preostali uvoz (finalnih proizvoda) nastavio je da raste u skladu sa domaćom tražnjom (oboje su rasli po nešto više od osam odsto prosečno 2007-2021).
Indikativno je da se državni sektor, koji obuhvata neproporcionalno veliki deo finansijskog sistema zemlje, često smatra izvorom pogrešne alokacije (novčanih) resursa. Međutim, nedavne studije pokazuju da su državna preduzeća neretko služila kao neformalni kanal za rešavanje finansijskih, posebno kreditnih, problema privatnih preduzeća male i srednje veličine.
I pored svih problema, preduzetnički impuls koji pokreće razvoj Kine ostaje snažan, sa ogromnim unutrašnjim tržištem povezanim razvijenim transportnim sistemima, naprednim komunikacionim mrežama i fleksibilnim i efikasnim lancima snabdevanja. Pored toga, kineske kompanije nastavljaju svoju brzu međunarodnu ekspanziju, pre svega usled izuzetnog kapaciteta Kine za učenje, što je glavna tajna ekonomskog uspeha zemlje. Danas postoji zapanjujući broj uspešnih malih i srednjih kineskih kompanija i većina nisu poznati brendovi („nevidljivi šampioni“), ali oni stalno inoviraju u primeni naprednih tehnologija. Takođe postoji mnogo kineskih kompanija koje opslužuju kupce iz inostranstva, pri čemu mnoge održavaju daleko veće prisustvo u Evropi i SAD nego u Kini. Ove firme koriste efikasne kineske sisteme skladištenja, distribucije i logistike, kao i njene superiorne mogućnosti u dizajnu i proizvodnji proizvoda, kako bi ojačale svoju konkurentnost na inostranim tržištima.
Na kraju, čini se da kineskoj ekonomiji ide sasvim dobro uprkos svim problemima, od kojih su mnogi nametnuti od strane SAD. Onlajn razgovor predsednika dve najveće svetske ekonomije 16. novembra 2021. godine, iako započet u veoma srdačnoj atmosferi, nije doneo nikakve pomake u odnosima dve zemlje, koji su dodatno zakomplikovani političkim i bezbednosnim pitanjima.
Povezano sa ovim, sve su češći bombastični naslovi u zapadnoj štampi o Kini koja dramatično povećava svoj nuklearni (i konvencionalni) vojni potencijal, kao i o rastućim rizicima za vojni sukob oko Tajvana. Debate oko toga da li se svet nalazi u novom hladnom ratu su učestale i većina anglosaksonskih analitičara (poput Džona Miršajmera, Kevina Rada, Stivena Volta), bez obzira kako karakterisali složene relacije Vašingtona i Pekinga, zalaže se za neku vrstu obuzdavanja (containment) Kine. Ključno pitanje, koje i kod njih provejava, jeste da li je to više uopšte moguće?
Naslovna fotografija: Reuters/Jason Lee
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
