Social Democratic Party (SPD) top candidate for chancellor Olaf Scholz waves after first exit polls for the general elections in Berlin, Germany, September 26, 2021. Reuters/Hannibal Hanschke

M. Stojanović: Ko je Olaf Šolc, novi nemački kancelar?

Olaf Šolc je čovek koji je poraze pretvarao u pobede: njegova Socijaldemokratska partija nije ga htela za lidera, ali su građani odlučili da je on najbolji izbor za najvažniji politički položaj u zemlji, onaj kancelarski

Nije bilo papskog belog dima nad Berlinom te večeri, u sredu 24. novembra, ali jeste, po mnogo čemu, istorije. Javnost je obaveštena da će, definitivno, posle šesnaest godina neprikosnovene vladavine Angele Mekel, nemačko državno kormilo preuzeti – nikad se to ranije nije desilo – jedna trostranačka koalicija.

Veliki politički izazov za zemlju koja ne praktikuje političke rizike i eksperimente.

A „semafor koalicija“ to jeste. Formacija posve različitih političkih boja, ideologija i programskih opredeljenja.

Vest da su lideri ove zaista neobične koalicije posle samo dva meseca pregovora – obično to zna da potraje znatno duže – stavili potpise ispod usaglašenog programskog sporazuma, delovala je, upravo zbog toga, zaista iznenađujuće.

Majstor kompromisa

Majstor kompromisa, sada već sigurno naslednik Angele Merkel, Olaf Šolc obavio je očigledno majstorski posao. Tih 177 stranica obavezujućeg „svetog pisma“ nove vladajuće koalicije pokazuju da je svako od koalicionara ponešto dobio i izgubio. A svi zajedno postali su nesporni dobitnici.

Novi crveno-zeleno-žuti koalicionari, socijaldemokrate (SPD), Zeleni i liberali (FDP) stupaju na političku scenu s naglašenim ambicijama i aspiracijama. Pobedu na parlamentarnim izborima 26. septembra shvatili su kao izričit nalog da urgentno „modernizuju“ zemlju.

Nemačkoj kući (državi) hitno je potrebno temeljno i radikalno renoviranje. Komentator najuticajnijeg nemačkog političkog nedeljnika, Špigla, Markus Feldenkirhen poslužio se, da bi to slikovitije i direktnije predstavio, metaforom:

„Zidovi (nemačke) kuće su još sigurni i čvrsti. Krov još može da štiti od nevremena. Unutra je, međutim, sve dotrajalo. Od prozora do nameštaja, instalacija i telekomunikacionih veza sa spoljašnjim svetom. Bakarnih umesto optičkih kablova. Sve nosi (za)dah ustajalosti.“

Temeljno renoviranje

Politički analitičari konstatuju da upravo mladi birači, koji su, inače, 26. septembra dali glasove prevashodno zelenima i liberalima, od nove vladajuće koalicije očekuju to temeljno renoviranje nemačke kuće: radikalnu modernizaciju Nemačke. Posebno kad je reč o klimi, infrastrukturi, digitalizaciji, obrazovanju i zdravstvu. I sve većoj, gotovo dramatičnoj, socijalnoj nejednakosti u državi blagostanja. I sve oštrijoj društvenoj podeljenosti.

Novi dirigent u koalicionom orkestru Olaf Šolc je, kaže, svestan „teškog bremena“ koje  njegova vlada preuzima. I to u vremenu „teških i velikih kriza“. Pandemija ne jenjava. Naprotiv, iz dana u dan, zloslutno, ruši ranije rekorde u broju inficiranih i umrlih. Dramatična kriza na belorusko-poljskoj granici, koja je u jednom času delovala eksplozivno, malo je utihnula, ali migrantski problem nije minuo.

Umiranja na evropskom pragu

Migrantski problem stavlja Evropsku uniju pred velika iskušenja. Opasno je deli i oblikuje do neprepoznatljivosti. Veliki principe solidarnosti i humanosti zamenili su bodljikava žica i neprobojni bedemi. Šolc i nova vlada, još koji dan bez vlasti, saopštili su da neće dozvoliti „umiranja na evropskom pragu“, kao što se to dogodilo na „ničijoj zemlji“, u poljskim i beloruskim šumama.

Nije, međutim, rečeno kako će to i učiniti. Nova vlada još nije u „sedlu“ a odlazeća je i formalno razvlašćena. Angela Merkel je upravo u sredu, na dan kad je saopšteno da su tri stranke nove koalicije konačno potpisale sporazum, vodila poslednju sednicu vlade. Uz velike pohvale i naglašene izlive uvažavanja njenog naslednika. I ogromni buket cveća.

Novoj vlasti predstoji još izjašnjavanje koalicionih stranaka o potpisanom sporazumu, koje bi trebalo da bude okončano u prvoj polovini decembra, najverovatnije bez neugodnih izenađenja. Tek posle toga sledi izbor novog kancelara u Bundestagu. U svakom slučaju pre Božićnih praznika. I imenovanje članova nove vlade.

Neupitan izbor

Izbor Olafa Šolca je, naravno, neupitan. Podeljena su već i ministarska mesta. Uglavnom prema izbornim rezultatima stranaka: šest crvenima (socijaldemokrate), pet Zelenima i četiri liberalima. To je, u samoj završnici, bio deo potpisanog sporazuma. Iako su pregovori ovoga puta, da bi se izbegla neprijatna iskustva iz ranijih vremena, bili zaista „hermetički“ zatvoreni od javnosti i medija, znaju se, uglavnom, imena koja će voditi najvažnije resore.

Uz Olafa Šolca, kao kancelara, za velikim ovalnim stolom u kancelarskom uredu sedeće, s njegove desne i leve strane, dva vicekancelara. Istorijska premijera, takođe. Jedan po ustavnoj odredbi, a to je u ovom slučaju lider (kopredsednik) Zelenih Robert Habek; drugi, po vladinom poslovniku, lider liberala Kristijan Lindner.

Majstor kompromisa, Šolc, bio je i tu na delu. Zadovoljeni su stranački interesi i liderske sujete. Na sličan način rešen je i problem oko koga su se, do poslednjeg časa, lomila koplja. Oko veoma uticajnog, i važnog, ministarstva finansija borili su se žestoko, kako se čuje, Habek (neočekivano) i Lindner (očekivano). Pobedio je Lindner, ali je Habek nagrađen: uz vicekancelarski položaj, vodiće „super ministarstvo“ privrede i klime.

Posle Joške, Analena

Atraktivno ministarstvo spoljnih poslova (šef diplomatije, po običaju, ako se izuzme malerozni i odlazeći Hajko Mas, drži vrh liste popularnosti) pripalo je (očekivano) Zelenima i (pomalo neočekivano) Analeni Berbok. Prvi put posle dvadeset godina, i Joške Fišera, Zeleni preuzimaju diplomatiju.

Berbokova jeste kopredsednik stranke. Bila je pretedentkinja na najvažniji politički položaj u zemlji. Na startu izborne kampanje činilo se, zaista, da bi Analena mogla da bude, čak, prva „zelena kancelarka“. Političke akcije ekologa su u tom času stajale sjajno. Bili su, u ispitivanjima javnog mnjenja, neko vreme, ispred socijaldemokrata i (uzdrmanih) konzervativaca. A onda je usledio pad. Jednim delom, krivicom same Analene Berbok: zbog afere s plagijatom u tek objavljenoj knjizi, nesnalaženja u televizijskim debatama. Posebno kad se radilo o spoljnoj politici. Razlog zbog kojeg se u medijima spekulisalo da bi šef diplomatije mogao da bude (iskusniji, i u samoj stranci popularniji) Habek, a da bi se ona bolje snalazila u „svojoj (i prioritetno stranačkoj) temi“, ekologiji.

„Kraljevsko“ iznenađenje

Ako su ovo predstavljala mala iznenađenja, ono sa Olafom Šolcom bilo je (ispostaviće se: bezrazložno) „kraljevsko“. U izbornu arenu ušao je kao „otpisan“: članstvo njegove, Socijaldemokratske partije (SPD), u referendumskom izjašnjavanju opredelilo se za dvoje „autsajdera“, Saskiju Esken i Norberta Valtera Borjana, i u samoj zemlji gotovo nepoznatih ličnosti (van Nemačke i sada malo ko zna njihova imena), a „otpisalo“ daleko iskusnijeg i poznatijeg Šolca. U tom času vicekancelara i ministra finansija.

I Šolc je napravio pre veliko nego malo čudo. Ne samo što je iz poraza izašao osnažen i pun energije, nego je svoju stranku, prenoseći na nju sopstveno samopouzdanje, „vratio iz mrtvih“: sa petnaest odsto glasova, ponižavajućih za (nekad) veliku stranku velikog Vilija Branta, „skočila“ je za (pokazaće se pobedničkih) deset procenata.

Iz poraza u pobede

Nije to bilo prvi put da, u već pola veka dugoj političkoj karijeri, Šolc iz poraza uskače u pobedu. Njegovi prijatelji i saborci (novi kancelar još nema biografa) kažu da je uporno učio na sopstvenim greškama, ne gubeći samopouzdanje i neverovatnu samouverenost: nikad se nije ustezao da kaže kako „zna više i bolje“ od sabesednika, a jednom je, u dijalogu s tadašnjim kancelarom Gerhardom Šrederom, to učinio pred kamerama.

Špigl je nedavno (početkom oktobra) iz arhiva izvukao fotografiju iz 1983. sa žestokih i masovnih protesta u Bonu protiv razmeštanja američkih nuklearnih raketa „Peršing 2″ na nemačkom tlu, na kojoj se u masi demonstranata vidi, u prvim redovima, bucmasti mladić, gotovo dečak, kovrdžave kose, u kožnoj jakni, Olaf Šolc. U naknadnoj vidovitosti, „čitajući“ tu fotografiju, po izrazu lica, magazin stavlja u njegova usta samouverenu poruku: ja imam šta da kažem, ja dolazim.

I došao je. Sada kao najmoćnija politička ličnost u najmoćnijoj državi Evropske unije. Kancelarski tron je najvažniji, iako ne najviši – to je, protokolarno i ceremonijalno, šef države – položaj u Nemačkoj. Do tog trona, i cilja, u koji je, najverovatnije, samo on verovao, stigao je dugom i krivudavom političkom stazom, s dosta uspona i padova.

Politika kao život

Šolcov život bio je, praktično, politika. Sa sedamnaest godina ušao je u Socijaldemokratsku partiju (SPD). Mladalački, i levičarski, poneseno i gotovo egzaltirano. Karijeru je počeo u „jusosima“, stranačkom podmlatku. I tu je bio pri vrhu (zamenik predsednika na saveznom nivou), ali ne i na vrhu. Nije napuštao politiku ni kad se, jedno vreme, po završenim studijama prava, posvetio advokaturi. Gotovo svi njegovi prijatelji su iz sveta politike. Uključujući i suprugu. Brita Ernst je iz tog kruga, trenutno ministarka prosvete u pokrajini Brandenburg. I gotovo sva njegova literatura (čita mnogo, kad ima vremena, kažu) je politička.

Iako je, do sada, najčešće i najviše spominjan kao uspešan gradonačelnik hanzeatskog i renesansnog severnjačkog Hamburga (ima status pokrajine), u kojem se oseća, u arhitekturi posebno, dah Mediterana, Olaf Šolc je obavljao važne funkcije u državi i stranci. Bio je, u nekoliko saziva, poslanik Bundestaga, direktno biran, ministar u prvom mandatu Angele Merkel. I, na stranačkoj hijerarhijskoj lestvici generalni sekretar Socijaldemokratske partije. Bio je to najgori i najteži, kažu, period njegove političke karijere.

Skupo plaćena lojalnost

Bilo je to vreme crveno-zelene koalicije, s kancelarom Gerhardom Šrederom i vicekancelarom i šefom diplomtije Joškom Fišerom. I vreme famozne Šrederove Agende 2010, radikalne reforme socijalnog sistema i tržišta rada, koja mu se politički obila o glavu: njene žrtve bili su, naime, najvernije pristalice i glasači socijaldemokrata, radnici i siromašniji slojevi.

Beskrajno lojalan kancelaru i stranačkom drugu, Olaf Šolc bio je prinuđen da brani ono u šta intimno nije bio ubeđen. Naprotiv. Činio je to ponavljajući fraze, suvo i birokratski,. Iz tog vremena potiče nadimak (smislili su ga u Cajtu) na koji su ga, cinično, u izbornoj kampanji „podsećali“ njegovi politički protivnici: „Šolcomat“. Kad je Šreder sišao sa stranačkog kormila, otišao je i Šolc. Još jedan bolan, ali izlečiv pad.

Bez političkog vakuuma

U izbornoj kampanji i televizijskim debatama pokazao se pravi Olaf Šolc. Uverljiv, inteligentan, temeljit, pouzdan. Istraživanja javnog mnjenja su pokazivala: do juče „otpisani“ Hamburžanin (rođen je, inače, u Osnabriku, ali se porodica ubrzo posle njegovog rođenja preselila u grad na Elbi), da postoji neposredan i direktan izbor kancelara, za tri koplja isprednjačio bi ispred ostalih rivala.

I bez toga je, za mnoge, neočekivano trijumfovao. Njegov rival u izbornoj kampanji, sada koalicioni partner, lider liberala Kristijan Lindner je u sredu pred novinarima, prilikom oglašavanja koalicionog sporazuma, izjavio da je u pregovorima „otkrio“ pravog Olafa Šolca. I konstantovao: sasvim sigurno, uspešnog i „snažnog saveznog kancelara“.

Takav, „snažan“ kancelar kuca samouvereno na evropska vrata, ispred tako moćne zemlje: strepnje od „političkog vakuuma“, i u Nemačkoj i u Evropskoj uniji, posle odlaske „večite Angele“, pokazaće se, očigledno, kao izlišne.

 

Autor Miroslav Stojanović

 

Naslovna fotografija: Reuters/Hannibal Hanschke

 

Izvor oko.rts.rs, 25. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u