„Dobro raspoloženje“ primetno na virtuelnom sastanku predsednika Džoa Bajdena i predsednika Sija Đinpinga održanom u utorak proisteklo je iz američko-ruskog samita u Ženevi u junu.
Bajdenovi razgovori sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom očigledno su težili ka tome da se stvori „stabilan i predvidljiv“ odnos sa Rusijom, ali danas se priča o ratu.
Džejk Saliven, Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost, rekao je u utorak tokom brifinga o samitu da će SAD i njihovi saveznici napisati „pravila kako bi unapredili svoje interese i vrednosti“ i suprotstaviti se Kini.
Bajden je u četvrtak otkrio da razmišlja o diplomatskom bojkotu Zimskih olimpijskih igara u Pekingu.
Neuredna koegzistencija
Američki Stejt department je u petak objavio da će Dijalog o partnerstvu za ekonomski prosperitet SAD i Tajvana biti održan danas radi jačanja komercijalne i ekonomske saradnje, naglašavajući da će Tajvan ostati ozbiljna žarišna tačka u američko-kineskim odnosima i da će Bajdenova administracija pojačati vojnu i tehnološku saradnju sa Tajpejem.
Šef Američke indo-pacifičke komande admiral Džon Akvilino potvrdio je u subotu posvećenost Amerike ka postizanju slobodnog i otvorenog indo-pacifičkog regiona i naglasio saveznicima da hitno treba da se pozabave rastućim tenzijama sa Kinom i njenim vojnim aktivnostima.
Visoki zvaničnici Bele kuće od tada pozivaju Peking da se pridržava „pravila puta“ ili „pravila saobraćaja“.
Kina je u petak uzvratila. Ćin Gang, ambasador u SAD, otvoreno je doveo u pitanje pravo SAD da tvrde kako Peking treba da poštuje „saobraćajna pravila“ postavljena od strane Bele kuće i optužio je SAD da pokušavaju da podignu još jedan „Berlinski zid“ kako bi obuzdali Kinu.
Poređenja radi, samit Bajdena i Putina u Ženevi imao je duži rok trajanja. Ipak, SAD sada upozoravaju saveznike kako Rusija, izgleda, ide ka ratu u Ukrajini.
U osnovi, na diplomatskom planu, cilj Bajdenove administracije je da postavi „zaštitne ograde“ kako bi se izbeglo da bilateralne tenzije eskaliraju u sukob sa Kinom ili Rusijom. U stvarnosti, međutim, ove „zaštitne ograde“ delovale bi kao jednostrano ograničavanje Kine i dela Rusije u odnosu na interese SAD.
To je recept za nepoverenje i antagonizam. Surab Gupta, viši saradnik na Institutu za kinesko-američke studije u Vašingtonu, prikladno je uokvirio paradigmu kao „transakcionizam“ koji zaobilazi istinsku saradnju.
Jasno je da se ni Kina ni Rusija neće zadovoljiti takvom koegzistencijom, budući da su Tajvan i Ukrajina egzistencijalna pitanja. U jednom trenutku će zvati američki blef. Trenutne tenzije oko Ukrajine su simboličan prikaz toga.
Sečenje salame
Sjedinjene Države usvajaju taktiku sečenja salame, koja se svodi na postepeno podizanje praga provokacija, čime se Peking i Moskva stavljaju na stres testove. Uporno se probijaju njihove „crvene linije“ kako bi stvorile nove činjenice na terenu.
Vodeći ruski stručnjak, profesor Glen Dizen, napisao je prošle nedelje: „Crvene linije služe za odvraćanje. Svrha njihovog iscrtavanja je, pre svega, da se saopšte ključni bezbednosni interesi i teške posledice koje bi usledile ako bi oni bili prekoračeni. U suštini, ultimatumi Moskve imaju za cilj da spreče Zapad da napravi opasnu grešku u proceni“.
Zatim objašnjava: „Odvraćanje počiva na tri stuba: sposobnosti, kredibilitetu i komunikaciji. Rusija ima vojnu sposobnost da deluje ako se njene crvene linije prekorače, pokazala je kredibilitet u pogledu svoje spremnosti da deluje na pretnje, i zna da se specifičnosti moraju jasno saopštiti kako bi se izbeglo da Zapad načini bilo kakve pogrešne korake koji bi zahtevali snažan odogovr. Međutim, slabost u njenom iscrtavanju crvenih linija je u nedostatku detalja o tome šta bi se dogodilo ako bi druga strana otišla predaleko“.
Profesor Dizen pisao je za RT (ruski državni medij) ubrzo nakon snažnih izjava predsednika Vladimira Putina u Moskvi 18. novembra u vezi „crvenih linija“ u Ukrajini.
SAD se na Tajvanu ponašaju skoro identično. I na Tajvanu i u Ukrajini, SAD su razmestile specijalne snage, zamagljujući sopstvene „crvene linije“. I u oba slučaja, SAD pribegavaju taktici sečenja salame – odnosno osvajanju putem odsecanja tankih kriški. Nijedna akcija nije toliko preterana da predstavlja izgovor za rat, ali jednog dana se probudite i shvatite koliko zemlje ste izgubili“, kako je napisao profesor Dizen.
Strpljenje Moskve je na izdisaju. U suštini, Moskva više ne može i neće prihvatiti:
–američku podršku Kijevu za napuštanje Minskih sporazuma:
–zapadno podsticanje revanšističkih sentimenata u Ukrajini;
–zapadnu mapu puta ka transformaciji Ukrajine u „antirusku“ državu;
–intenziviranje vojne podrške Ukrajini;
–razmeštanje američkih snaga u Ukrajini i na Crnom moru;
–aktivno angažovanje NATO-a sa Ukrajinom i prisustvo u Crnom moru.
Putin se nadao da će Bajden osetiti zabrinutost Rusije, ali nije bilo korekcije kursa, nastavljeno je po starom, još energičnije. Sa ruske tačke gledišta, američka politika onemogućava normalne veze Moskve sa Kijevom i neumoljivo vodi ka stvaranju antiruske države na njenim zapadnim granicama.
Veliki ulozi
Zanimljivo je da je Putin takođe u svom obraćanju pomenuo centralnu ulogu kinesko-ruske kvazialijanse. Putin je rekao: „Neki od naših zapadnih partnera otvoreno pokušavaju da zabiju klin u odnose Moskve i Pekinga. Svesni smo toga. Zajedno sa našim kineskim prijateljima nastavićemo da odgovaramo na ovakve pokušaje širenjem naše političke, ekonomske i druge saradnje i koordinacijom koraka u svetskoj areni“. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova pozdravilo je Putinove izjave.
Kina i Rusija su 19. novembra sprovele zajedničku stratešku vazdušnu patrolu nad Japanskim i Istočnim kineskim morem. U patroli koja je trajala preko deset sati učestvovala su po dva nuklearna bombardera sa ruske i kineske strane. Tas ističe da je Putin bio obaveštavan o manevrima.
U zajedničkom saopštenju za javnost se, između ostalog, navodi da patrola ima za cilj da „nadogradi nivo strateške koordinacije i zajedničke operativne sposobnosti dve strane i da zajednički zaštiti globalnu stratešku stabilnost“.
Za Kinu i Rusiju, Tajvan i Ukrajina su egzistencijalna pitanja. Peking ne može dopustiti tajvanske metastaze kao komponentu sanitarnog kordona predvođenog SAD. Moskva takođe ne može dopustiti sličnu mogućnost duž svojih zapadnih i južnih granica. (Prošle nedelje, generalni sekretar NATO otvoreno je govorio o razmeštanju nuklearnog oružja u Istočnoj Evropi.)
Dovoljno je reći da Rusija neće tek tako prihvatiti aktuelne trendove. Šta će se onda dogoditi? Kremlj je upozorio na ozbiljnost razvoja situacije.
Zaista, ovde niko ne govori o nekakvom kinesko-ruskom „dosluhu“ po pitanju vojnih dejstava, niti Moskva i Peking nameravaju da pokreću vojne akcije. Ovde je jednostavno reč o pitanju da li ići u rat ili ne. I Kina i Rusija bi još uvek mogle da zauzmu proaktivan pristup u ostvarivanju svojih ciljeva.
Peking bi verovatno preduzeo mere da se izbori sa provokacijama tajvanskih snaga za nezavisnost. Za Moskvu, takođe, postoje druge opcije osim invazije na Ukrajinu. Dovoljno je reći da obe zemlje imaju na raspolaganju različite mogućnosti kojima još nisu pribegavale.
Međutim, potpuno je novi scenario ukoliko se u sindromu „akcija-reakcija“ na Dalekom istoku i u Istočnoj Evropi pojavi faktor istovremenosti. Postoje varijable u igri, ali scenario istovremenog sukoba oko Ukrajine i oko Tajvana ne može imati povoljan geopolitički ishod za SAD, ni u zapadnom Pacifiku, ni globalno. U stvari, nakon tog sukoba svet bi mogao imati sasvim drugačiji izgled.
Ako bi Peking pasivno posmatrao kako Rusija „gubi“ u Ukrajini, Sjedinjene Države bi bile ohrabrene, a sposobnost Kine da se suprotstavi američkoj hegemoniji oslabljena. Isto tako, ako SAD izađu kao pobednik na Dalekom istoku, Vašington će Rusiji nametnuti resetovanje globalne strateške stabilnosti pod svojim uslovima, ma šta to podrazumevalo.
Tajvan i Ukrajina su zaista međusobno uvezani i ulozi ne mogu biti veći za Rusiju i Kinu.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: kremlin.ru
Izvor Indian Punchline
BONUS VIDEO:
