Filip Rodić: Nekad je bolje ćutati

Kakvi su odjeci nedavne posete Aleksandra Vučića Rusiji u sklopu koje je dogovorena povoljna cena gasa za Srbiju?

Čini mi se da objektivni posmatrač u vrlo plodnoj poseti predsednika Aleksandra Vučića Rusiji i njegovom susretu sa jednim od najvećih državnika na svetu Vladimirom Putinom teško da može videti išta negativno.

Ostvaren je primarni cilj posete – obezbeđeno je neometano snabdevanje gasom za Srbiju po više nego pristojnoj ceni, ali i visok nivo saradnje u ostalim oblastima od vitalne važnosti za državu Srbiju, od nastavka bezrezervne podrške Moskve u očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, preko privrednih veza do kooperacije u domenu bezbednosti i odbrane.

Sve u svemu, trenutak koji je, ako vam smeta Vučić, najbolje prećutati, kada već niste u stanju da mu odate počast zbog ostvarenog uspeha nedvosmisleno korisnog za Srbiju na bezbroj nivoa. Da je ćutanje zlato ne shvataju, međutim, mnogi među onima koji više mrze Vučića nego što vole Srbiju. Iz drugosrbijanskog, nazovi kosmopolitskog, društva ovakva vrsta odnosa prema Srbiji nikoga više ne čudi, jer oni Srbiju prosto ne vole, bez obzira ko je predvodi, bez obzira da li se taj čovek zove Aleksandar Vučić, ili Zoran Đinđić kojeg su onomad pljuvali, a danas od njega prave idola. Više je za čuđenje kada stav da i nešto što je dobro za Srbiju ne valja, jer ide u korist Vučiću dolazi iz krugova koji se predstavljaju kao „patriotski“. A najčudnije je kada se ova dva udruže u ovakvom poduhvatu.

Interesantna je, na primer, sinergija dnevnika Danas i lidera pokreta „Oslobođenje“ Mlađana Đorđevića, čoveka koji se predstavlja kao vrhunski patriota i veliki rusofil sa ozbiljnim vezama u ruskim političkim krugovima. Danas je sasvim očekivano, kao jedno beskompromisno prozapadno glasilo, na dan susreta Vučića i Putina na naslovnoj strani objavio veliki naslov „Jeftin gas za skupe ustupke Kremlju“. Kako verujem da ne postoji dovoljno skup ustupak Kremlju koji bi nadmašio vrednost ruske podrške u očuvanju teritorijalnog integriteta i Kosova i Metohije raduje me što čak i drugosrbijanci smatraju da ovo pitanje ne treba uopšte uzimati u razmatranje, pa nekakve ustupke Srbije vezuju za cenu gasa.

Ali koji su to ustupci koji koštaju više od gasa? Na prvom mestu je, po dnevniku Danas, „insistiranje na srpskom odbijanju da uvede sankcije Rusiji“. Nesvesni su da na takav korak Srbija ne bi smela da se odluči tačno i da gas uopšte nije pitanje, tačno da uopšte ne postoji. Pre svega iz moralnih razloga, ali i zbog niza drugih ekonomskih koristi koje se mogu imati iz privredne saradnje sa državom kao što je Rusija. Druga i treća stvar koju navode su „niska cena rudne rente i privilegovani položaj ruskih preduzeća u gradnji železničke infrastrukture“. Bez obzira na to da li je cena rudne rente niska, ili visoka, što je relativna stvar o kojoj se može diskutovati, činjenica je da Rusija korišćenje resursa sa prostora Srbije plaća Srbiji, za razliku od brojnih zapadnih kompanija koje upotrebu jednog dela srpskih resursa plaćaju (ako uopšte plaćaju) nekakvim vlastima lažne države Kosovo.

„Privilegovani položaj“ u izgradnji železničke strukture u Srbiji, ako se o „privilegijama“ uopšte može govoriti, Rusi su izborili povoljnim kreditom, baš kao što su to učinili i Kinezi. Možemo ovo posmatrati i iz drugog ugla – ruski građani mogli bi gunđati da Kremlj niskom cenom gasa za Srbiju skupo plaća nisku cenu rudne rente, ili ulogu u obnovi železnice. Sve u svemu, međusobni ustupci jesu suština uspešne saradnje u svakom domenu, i ekonomskom, i političkom, pa čak i kulturnom.

Dan posle sastanka u Sočiju, Danas ima veliki naslov „Vučić kupio cenu gasa samo do izbora“. Da, vrlo je čudno što se trajanje ovog sporazuma uglavnom poklapa sa terminom izbora, ali da li je logično da je na tome Vučić insistirao? Veći uspeh za njega svakako bi bio da je tu cenu obezbedio na duži rok. Možda je na tome insistirao Putin. Možda ne želi da nastavi isti nivo saradnje ako na vlast u Srbiji dođe neko ko bi prema njegovoj državi bio manje prijateljski (da ne kažemo neprijateljski) nastrojen, kao što je, na primer, bio slučaj u Moldaviji kojoj je cena gasa znatno povećana po dolasku prozapadnog bloka na vlast.

Dva dana po sastanku, Danas pravi akrobaciju pobedonosno objavljujući da „cena gasa Srbiji, ipak, nije najniža“ iako to Vučić nikada nije tvrdio. Po njima, nižu cenu gasa imaju Belorusija, Nemačka i Turska. Verujem da razlog niske cene koju ima Belorusija ne treba ni obrazlagati, dok kada su Nemačka i Turska u pitanju u obzir treba uzeti ne samo ogromne količine ovog energenta koje ove dve države troše nego i činjenicu da su one direktni uvoznici ruskog gasa i ključne tačke za dalju distribuciju i prodaju plavog energenta. Poredivši nas sa ove tri zemlje, novinari lista Danas samo su (nesvesno) dodali na vrednosti Vučićevog uspeha.

A Mlađan Đorđević? Kao da ga je ljubomora toliko izjela da ne može da se raduje nečemu od čiste koristi za narod koji tvrdi da voli nego mora u tome da traži neke rupe, pa kad ne može da ih nađe mora da ih izmisli. Takva je tvrdnja da Vučić u Sočiju nije „tako dobro primljen, kao što tvrdi“. Nema tu šta Vučić, a ni Đorđević, da tvrdi – svi smo mogli da vidimo da ga je, obično uzdržani, Putin sam privukao u zagrljaj. Tačka. Interesantno je da se u svojim tvrdnjama Đorđević poziva na pisanje, kako kaže, „uglednog Komersanta„.

Komersant je ugledan koliko i Danas, čak i „ugledniji“, jer dok se za beogradski list još može i reći da nije „tajkunski medij“, Komersant to svakako jeste. I, pritom, žestoko antiputinovski. Sudeći po tome, dok se Vučić grli sa Putinom, Đorđević bi se grlio s Navaljnim.

 

Naslovna fotografija: Predsedništvo/Dimitrije Goll

 

Izvor Večernje novosti, 28. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u