S. Antonić: Opozicija i NVO paraziti

Bilo bi dobro kada bi se opozicija stvarno odvojila od antirežimskih parazita, odnosno od „strane agenture u vidu NVO koje nemaju veze sa narodom, a stalno pozivaju svoje finansijere na intervenciju“

U najnovijem intervjuu (ovde) Dinko Gruhonjić izneo je, najpre, tvrdnju da je „država Srbija (…) postala fašistoidna“, jer ima „ministra policije koji je fašista i koji to ne skriva“, a i „Vučić je fašista, tako da svaka vrsta normalizacije fašizma ide njemu u prilog“.

Drugo, ni opozicija nije ništa bolja. „Zamislite“, očajan je Gruhonjić, „šta bi nam se desilo da izađemo na ulicu s američkim zastavama (!?), dobili bismo batina i bilo bi nas ukupno stotinu – zato što su političari iz opozicije ili kukavice, ili Vučićevi ljudi, ili su totalni amateri“. Nije da je građanska opozicija baš fašistička, vajka se on, ali je na tom putu, jer „oni su do juče pravili koaliciju sa klerofašističkim pokretom Dveri i Boškom Obradovićem“. 

A Mariniku Tepić, nosioca liste građanske opozicije, kaže Gruhonjić, „sram da je bilo, zato što je s Tviter naloga skinula da je antifašistkinja – na takav način ona vređa sve nas koji smo se čitav život borili protiv srpskog fašizma. (…) Sad sam potpuno siguran da je ona Vučićeva zvečka“ (!).

I treće, „Srbija se naoružava“, jer je „`srpski svet` ostvariv jedino uz etničko čišćenje i genocid“, pa je nužno „Beogradu na ozbiljan način staviti do znanja da će dobiti po prstima ako se nastavi igrati vatrom“. Ko će to da uradi? Naravno, SAD – „videćemo da li je Amerika još uvijek moćna da nekom lokalnom manijaku zavrne ruku na ubedljiv način“, „bilo bi najbolje da možemo sami da se izborimo (s Vučićem – S. A.), ali ne možemo, potrebna nam je pomoć“.

Dve stvari su ovde zanimljive. Prva je aktiviranje bajke o Srbiji kao fašističkoj zemlji. O tome se neprekidno priča, Dragan Bursać, Gruhonjićev partner, nam je već objasnio da „nema društvenog soja i sloja u Srbiji koji nije fašizovan“ (ovde), da u Srbiji ne žive ljudi, nego većinom „humanoidne fašističke prikaze“, te da je zbog toga reč o „društvu u kome po vertikali smrdi sve – apsolutno sve!“.

Fašizam i smrad – to su i po Gruhonjiću, te njegovim ranijim člancima, osnovne odlike srpskog društva. Srbija je „duboko fašizovano društvo“, zbog čega se „zadah iz Beograda širi Balkanom – taj smrad mora prestati!” Zbog toga, žali se Gruhonjić, kad god izađe iz svog stana, „napolju samo nacizam i beda“, „sa zidova smrde četnici i ostali fašisti“, zbog čega „nikad se nisam vratio raspoložen iz šetnje, samo pun besa i mržnje“…

Međutim, ta priča o fašizmu Srba ovih dana se baš intenzivirala, još jedan autor s Gruhonjićevog portala poručio nam je da se „fašizam u Srbiji normalizovao“, dok smo na Novoj S gledali izjavu iz istog serkla da „mi ovde pričamo o ozbiljnoj fašizaciji našeg društva“. „Ne smemo dozvoliti da nas pobede fašisti“, bio je naslov i u Danasu, a „Zlatno doba Srbije popločano krvlju i logorima“, stoji u jednom naslovu s Al Džazire.

Čovek da se prekrsti – Srbiju hladno prikazuju kao nacističku Nemačku. Pri čemu nikako da objasne kakav je to fašizam u kome u medijima možeš pričati šta god ti padne napamet – uključiv i kulturu lupetanja o „obnovi srpskog fašizma“ i o „smradu iz Beograda“? 

Naravno, to je upućeno prvenstveno strancima, od kojih se očekuje nova tranšeja evra i dolara za borbu protiv „srpskog nacionalizma“ i „malignog ruskog uticaja“… 

I na osnovu takvih koještarija formiraju se i učvršćuju, od Brisela do Vašingtona, negativni stereotipi o Srbima. Srbi ovakvi, Srbi onakvi… Šta bi tek o nama pričali da smo mi, a ne oni, 1914, 1941. i 1999. napali, recimo, Austriju i Nemačku, bombardovali Berlin i Beč, razorili im industriju, potrpali ih u logore i pobili im pola stanovništva?

Dakako, priča o fašizmu je samo alibi za mržnju za koju Gruhonjić kaže da je oseća prema okolini. Jer, samo u nacističkom društvu autošovinizam može imati donekle smisla. Zato ovdašnji autošovinisti neprestano podvriskuju da  su „antifašisti“, skrivajući iza toga gruhonjićevsku mržnju prema „srpskom smradu“ – zapravo prema svemu što miriše na interes ovog naroda.

Druga zanimljiva stvar je atak drugosrbijanskih ekstremista na građansku opoziciju. Iz onoga što priča Gruhonjić očigledno da najviše smeta to što je opozicija prestala s ranijim napadima na režim kao na „fašistički“. 

Da podsetim, Đilas je 2018. godine tvrdio da smo „mi danas u sistemu koji sve više liči na pravi fašizam“ (ovde), da „zemlja ulazi u fašizam“ (ovde), zbog čega je obećavao: „srušićemo ovu fašističku vlast“ (ovde). Još u februaru ove godine Đilas je Vučića optužio za „projekat uvođenja neofašističkog sistema u Srbiju“ (ovde). Međutim, sad se manuo toga – uostalom, kakav je to fašizam u kome kompletna opozicija izlazi na izbore, u očekivanju da demokratskim putem preuzme vlast, makar u prestonici?

Slično je nekad pričao i Vuk Jeremić. „Sledi otvoreni fašizam“, najavljivao je 2018, „u kome se više neće gubiti samo posao, već i sloboda ili glava“ (ovde). „Sve više je jasno da se u Srbiji više ne nalazimo u predvorju fašizma“, govorio je u to vreme, „mi smo praktično zagazili u fašizam“ (ovde). „Diktatura u Srbiji zakonomerno vodi u fašizam“, objašnjavao je (ovde). „Fizički obračuni s političkim neistomišljenicima su prva faza fašizma tridesetih godina u Nemačkoj – gasne komore su došle nešto kasnije“, poentirao je (ovde). 

I Boško Obradović je 2017. tvrdio da „Vučićeva diktatura“ ima „jasne elemente fašizma“ (ovde), a Đorđe Vukadinović 2016. da u Srbiji „strukturni fašizam (…) kuca na vrata“ (ovde). 

Međutim, opozicija se okanula toga, jer mi, uz svu autoritarnost režima, ipak ne živimo u fašizmu i zbilja je glupo tako šta pričati. I dobro je što je opozicija to uradila, jer se s takvom retorikom ne može u izbore.

Samo bi ih ismejali – koje, beše, višestranačke izbore je ono organizovao Hitler?

No, zbog toga su navukli bes na glavu autošovinističkih ekstremista. Gruhonjić i društvo ostaju usamljeni u svom zapomaganju da žive u nacizmu, te da im se doturi još koja stotina hiljada dolara za borbu sa srpskim fašizmom koji ugrožava Balkan, Evropu, Mars, Jupiter i galaksiju Andromedu. 

Naravno, time naša opozicija nije postala do kraja prihvatljiva – za to bi morala da jasno kaže, što onomad reče Branko Pavlović (ovde), samo sedam jednostavnih rečenica:

1.    nema odricanja od Kosova;
2.    puna podrška Republici Srpskoj;
3.    puno poštovanje SPC;
4.    ne u NATO;
5.    Srebrenica je ratni zločin (NBGUS);
6.    nastavljamo saradnju s Rusijom
7.    nastavljamo saradnju s Kinom.

Ali, i ovo što su prestali da pričaju o „fašizmu“ ipak je nešto. Bilo bi dobro kada bi se opozicija stvarno odvojila od antirežimskih parazita, odnosno od „strane agenture u vidu NVO koje nemaju veze sa narodom, a stalno pozivaju svoje finansijere na intervenciju. Ako je nešto diktatura u Srbiji, to je diktatura zapadnih interesa“ (ovde).

Nama je potrebna opozicija koja će pružiti otpor svakoj vrsti zlostavljanja Srba – kako iznutra tako i spolja. Hoće li takve opozicije biti na glasačkom listiću 2022?

 

Autor Slobodan Antonić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pravda, 26. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u