Predsedavao sam godišnjim Danom konfederalne zastave u skupštini Severne Karoline marta 2019. godine kada je našu komemoraciju zapljusnuo protest par stotina vrištećih, besnih demonstranata – Antifa tipova i njima sličnih. Bila je potrebna kolosalna policijska pratnja samo kako bismo mogli da izađemo iz opkoljene zgrade skupštine.
Jasno se sećam izobličenog lica, zažarenih očiju i groznih psovki jednog od demonstranata: bio je to mladi belac, očigledno nepogođen siromaštvom, verovatno sin nekih dobrostojećih roditelja koji su upumpali hiljade dolara u njegovo obrazovanje na nekom od prestižnih univerziteta Severne Karoline. Njegova zgrčena, besna grimasa ukazivala je na opsednutu dušu, zaraženu tokom godina spore i strpljive obrazovne indoktrinacije u našem samozadovoljnom društvu koje toleriše i podstiče svakodnevno zlo u gotovo svim socijalnim sferama.
Pobuna protiv Boga
Prisetio sam se tog dana – i tog lica – dve godine kasnije kada sam odgledao rusku televizijsku seriju „Zli dusi“. Bazirana na istoimenom romanu Fjodora Dostojevskog iz 1872. godine (koji se ponegde naziva i „Opsednuti“), fabula je prilično složena, pa je teško kompresovati je u filmsku seriju. Ipak, dosta od te složenosti i smisla uspeva da se probije do gledaoca koji čita njen prevod na engleski jezik.
Roman sam pročitao pre mnogo godina. Čak i tada bilo je to teško štivo, naročito za nekoga ko nije upoznat sa ruskom istorijom sredine 19. veka ili interesovanjem Dostojevskog za ideološke vizije brojnih revolucionarnih i nihilističkih pokreta koji su tada postojali u Carskoj Rusiji.
No, TV serija zavređuje svaku pohvalu za način na koji elaborira priču i teme ovog romana. Kao i u većini radova Dostojevskog, teološka pitanja dobra i zla, greha i iskupljenja i reda i nereda nikada nisu previše daleko od površine. Jer ovaj ruski pisac mogao je da zaviri duboko u srca svojih sunarodnika, a naročito u one bezizražajne, prazne duše fanatičnih idealista koji su propovedali sekularnu viziju buduće socijalističke i globalističke utopije na Zemlji – raj bez stega i ograničenja koje donose tradicija, carski autoritet i Bog. Ali upravo prirodna ograničenja (koja donose tradicija, autoritet države i Bog) su nam potrebna da bi ograničavala slobodu naše volje (da je čovek ne bi shvatio kao dozvolu da ugrožava druge), odnosno da bi nam obezbedila siguran i uređen prostor za naše postojanje.
Prateći evoluciju revolucionarnog razmišljanja personifikovanu kroz njegove raznovrsne likove, Dostojevski uspeva da uhvati i ilustruje – možda kao nijedan drugi pisac pre ili posle njega – pravu prirodu zla koje se neminovno završava ne samo uništenjem pojedinca, nego i rastakanjem i truljenjem samog društva.
To zlo – a ono je čisto demonsko zlo kako to Dostojevski otkriva u Zlim dusima – guta sve pred sobom, to je ludilo koje je on i istorijski i teološki identifikovao sa pobunom protiv Boga, a koje je, prema njegovom gledištu, u suprotnosti sa tradicionalnom Ruskom pravoslavnom crkvom (isto značenje primenjivo je na sve tradicionalne hrišćanske zajednice).
U drugom romanu Dostojevskog – Braća Karamazovi – njegov svetovni i sekularni lik Ivan izgovara nešto što se najčešće formuliše sledećim rečima: „Ako Boga nema, sve je dozvoljeno“. Do kraja romana on shvata da Bog postoji i da mora da postoji, pa stoga moraju postojati i pravila i zakoni, božanski i ljudski, koji se moraju poštovati kako bi moglo da opstane bilo kakvo ljudsko društvo. Štaviše, bez njih ne može biti ni prave slobode, ni pravde, a ni istinske sreće.
Revolucionarno ludilo
U „Zlim dusima“, revolucionarna ćelija u zamišljenom provincijalnom gradiću sačinjena je uglavnom od mladih članova viših klasa, nekolicine razočaranih vojnih oficira i intelektualaca, te magnetno privlačne ličnosti Nikolaja Stavrogina. Stavrogin je visokog roda, rafiniran, zgodan, samouveren i inteligentan. A ipak, kako nas narator obaveštava, postoji nešto odbojno, duboko cinično i pogano u vezi s njim. Drugi revolucionari oduševljeni su njime, naročito Pjotr Verhovenski, verovatno najodbojniji i najmanipulativniji lik kog je Dostojevski ikada stvorio: čovek sposoban za ubistvo iz prostog kaprica ili hira, bez ikakvog osećaja ili pomisli na pokajanje. Zaista, to je opsednut čovek.
Verhovenski, koji tvrdi da dobija naređenja od Centralnog komiteta u Sankt Peterburgu, očaran je Stavroginom i želeo bi da on predvodi revolucionarne napore, ali Stavrogin okleva. U dubinama Stavroginovog svesti tinja neugodna spoznaja o izobličenoj i fatalno ukaljanoj duši. Konačno, nakon nešto oklevanja, on posećuje duhovnog vodiča, oca Tihona, kojem ispoveda da je izgubio bilo kakav osećaj za dobro i zlo, te da je jedino preostalo srebroljublje. Stavrogin je čovek koji odbija Boga, ali u svojoj frustriranosti, gotovo instinktivno uviđa da ništa drugo ne može zadovoljiti njegovu prazninu. Zaista, bez Boga, bez punoće vere, đavo, otelovljeno zlo, jeste ono što ispunjava prazninu. Bez Boga, sve je dozvoljeno.
Ivan Šatov je možda lik sa kojim se Dostojevski najbliže identifikuje. Nekada mu je Stavrogin bio idol i gledao ga je kao potencijalnog vođu koji će inspirisati Rusiju na hrišćansku regeneraciju. Razočaran, počeo je da ga tretira kao neodgovornog čoveka koji besposličari u luksuzu. Stavrogina, kako kaže, pokreće strast ka nanošenju patnje, ne samo iz zadovoljstva koje mu mučenje drugih pričinjava, nego i kako bi mučio sopstvenu savest i valjao se u amoralnoj telesnosti.
Verhovenski prezire i mrzi Šatova, te stvara plan za njegovo ubistvo, jer Šatov, kako smatra, stoji na putu trijumfa revolucije. Jedan od zaverenika mami Šatova na udaljeno mesto gde ovaj biva svirepo ubijen, na ludačko zadovoljstvo Verhovenskog.
Ali zavera biva otkrivena, a zaverenici pohapšeni, ili – u slučaju Verhovenskog – beže u Sankt Peterburg gde mogu da nastave svoj rad na revolucionarnim pakostima. A Stavrogin, shvatajući konačno besmislenost svog života i shvatajući dublje od bilo kog drugog revolucionara prirodu revolucionarne zaraze – da je to prava „demonska opsednutost“ – čini ono što je za njega jedino logično: samoubistvo vešanjem. Nesposoban ili nevoljan da se pokaje, duboko shvatajući da je opsednut demonima, ali odbijajući milost Božiju, poput šljašteće supernove, on se urušava u sebe sa osećanjem soptvenog prokletstva i životne ugašenosti.
Od svih kontrarevolucionarnih radova – romana, autobiografija, naracija – Dostojevski se ističe svojim vrlo ljudskim, vrlo realnim opisima pukog ličnog zla i demonske ludosti tada tek nastajuće marksističke revolucije unutar Rusije. U skorije vreme imali smo Džordža Orvela, Artura Kostlera i Aleksandra Solženjicina, koji prepričavaju šta su iskusili, videli i posmatrali. Ali Dostojevski je taj koji je dubokim shvatanjem vizuelisao ono što će doći čitav vek ranije, onaj koji je premerio dubine ljudske psihe i inherentnu i ličnu prirodu onoga što je u suštini „revolucija protiv Boga i Čoveka“.
Jer, odbacivanje Boga onakvog kakav On želi da bude, znan i poštovan kroz Njegovu Reč, Njegov Zakon i Njegovu Crkvu ne dovodi do sekularne utopije, do nekakve sekularne parusije ili Drugog dolaska Isusa Hrista. Revolucionarno ludilo je, kako Dostojevski utvrđuje, vrsta opsednutosti ljudi koji imaju izobličene i prazne duše, u koje su se potom nastanili demoni, odnosno zlo.
Pouka za Ameriku
Zato, dok sam gledao „Zle duhove“, setio sam se tog dana od pre dve godine sa njegovim naizgled opsednutim demonstrantima. Takođe sam se setio prizora koji su u skorije vreme sevali na televiziji, prikazujući naše današnje verhovenske i stavrogine: odrođene studente, praznoglave „osvešćene“ akademike, dekadentne holivudske i medijske slavne ličnosti i političke epigone koji su pretvorili američku republiku u kosturnicu po kojoj kosti nekada velike nacije leže razbacane na gomilama.
U mnogim proteklim decenijama dopuštali smo našoj vladi da nameće nama i dobrom delu sveta ono što se naziva liberalnom demokratijom i ono što mi nazivamo „ljudskim pravima“. Ali ti postulati i vizija pripadaju sekularnom, globalističkom svetu u kojem tipovi poput Verhenovskog dominiraju nad samozadovoljnom i poslušnom populacijom, a u kojem je naša kultura toliko inficirana i otrovana da, kako je to Vilijem Batler Jejts prorekao pre jednog veka, „najboljima nedostaje svako ubeđenje, dok su oni najgori puni strastvene energičnosti“.
To ne može i neće da se završi dobro. „Američki vek“ je gotov ne bude li one vrste pokajanja koje je bilo ponuđeno Nikolaju Stavroginu, a koje je on odbio. A uprkos našoj bezbrižnosti i materijalnom blagostanju, cena toga doći će na naplatu, i biće skupa i žestoka.
Posmatrajući pre Prvog svetskog rata revolucionarni žar koji će uskoro preplaviti ceo svet, anglo-francuski kritičar i esejista Hiler Belok napisao je ove redove u delu Ovo i ono i drugo:
„Varvarin se svuda otkriva kroz ono što ne može da stvori; kroz ono što kalja ili uništava, on ništa ne može da održi; upravo to važi za svakog varvarina koji se pojavi tokom propasti ili krize bilo koje civilizacije.
Sedimo i posmatramo varvarina, tolerišemo ga, lišeni straha u dugo razvučenom miru.
Golica nas njegovo nepoštovanje. Osvežava nas njegova komična inverzija naših starih aksioma i naših fiksiranih zaveta – mi mu se smejemo. Ali dok se smejemo, posmatraju nas ogromna i grozna lica iza nas – na tim licima nema osmeha.“
Dostojevski nas kroz oca Tihona podseća da postoji izlaz iz smrdljive i otrovne močvare u kojoj se davimo. U njegovo vreme ka tom izlazu nisu posegnuli oni revolucionari koji će na kraju odneti prevagu u Rusiji, a potom i u svetu, dok će kosturnica na kraju prebrojati stotinu miliona žrtava.
Poput Verhovenskog, onaj pomahnitali mladi demonstrant protiv konfederalnih simbola iz marta 2019. bio je opsednut i – za razliku od Stavrogina – nesposoban da prepozna svoju dijaboličnu opsednutost.
Dobro i zlo stoje u večitom sukobu; jedno mora trijumfovati, a drugo se ugasiti. Dostojevski je to u potpunosti shvatao, pa tako moramo i mi.
Bojd D. Kati je doktorirao evropsku istoriju na katoličkom Univerzitetu Navara (Pamplona, Španija), a masterirao na temi intelektualne istorije na Univerzitetu Virdžinija
Izvor Chronicles
BONUS VIDEO:
