Silajdžić je u pravu – rat nije završen

Uz pomoć jednog dela „međunarodne zajednice“, zagovornici nemoguće i neodržive unitarne BiH produžili su uporno da ga vode, kao „nastavak rata drugim sredstvima“

On (Alah) je naklonjen bogobojaznima /…/ onima… koji gnev savladavaju i koji ljudima praštaju.
(Kuran, III, 133-134)

Mi, Bošnjaci, smo stvarna mjera i evropske tolerancije i evropskog morala i evropske demokratije.
(Reis-ul-ulema Mustafa Cerić, Preporod 1/627, 1. januar 1998)

 

„Senilni, mračni, potrošeni um samozvanog islamologa i srpskog ideologa negacije srpskog, dokazanog i na Međunarodnom sudu pravde u Hagu punopravno presuđenog genocida nad Bošnjacima u Srebrenici Darko Tanasković bljuje iz svojih usta šejtansku vatru na Bosnu. Jadni Tanasković brani dva konstitutivna naroda, Srbe i Hrvate, u Bosni od Bošnjaka, koji su, prema Međunarodnom sudu pravde u Hagu, žrtve velikosrpskog i velikohrvatskog udruženog zločinačkog poduhvata. No, vrhunac umne i moralne izopačenosti ovog pokvarenog šejtanskog tipa je osporavanje Inckovog zakona o zabrani negiranja genocida. Pa, to je nemoralno i necivilizacijsko dno dna. Nema dalje ispod toga mjesta ni u Danteovom infernu“.

Nije uobičajeno započinjati odgovor na grubi verbalni nasrtaj u javnom prostoru integralnim navođenjem, što znači i ponavljanjem, teksta tog raspomamljenog napada, a ja sam, iz bar triju razloga, odlučio da upravo tako postupim.

Beznačajne bukvice

Prvi je taj što ovaj komentar uopšte nije odgovor bivšem reisu-ul-ulemi bosansko-hercegovačkih muslimana, jer sa njim ne vredi ni o čemu pokušati pristojnu i suvislu raspravu, što će svaki uravnoteženi čitalac iz gornjeg navoda lako zaključiti. Kao svojevremeno i uvaženi akademik Esad Duraković, odlučio sam da se na klevetničke ispade Mustafe Cerića više ne osvrćem. Noktu na hikaju stavio je on, a ne ja. I bolje što je tako.

Zatim, teško je zamisliti uverljiviji portret bivšeg reisa od autoportreta koji je sâm dovršio ovim prostačkim potezom svoje ostrašćene kičice. Najzad, za one koji su još uvek skloni da veruju u očuvanu učenost i neokrnjenu mudrost ovog alima, koji je prošao kroz slavno azharsko učilište, a i kroz čikašku školu jednog Fazlur Rahmana, postaće jasno do koje mere su njegova opšta znanja površna, a umstvene moći i svest suženi ideološkim stegama i samorazarajućim otrovom mržnje.

Da nije tako, da li bi ovaj formalno obrazovani musliman jednog „pokvarenog šejtanskog tipa“, pa još ćafira, na koga se moralizatorski besprizivno obrušio, smestio ispod najnižeg kruga Danteovog „Pakla“ (kao znalcu italijanskog, jamačno mu je bliže originalno „Inferna“), gde tek malo iznad njega u nepojamnim mukama, rasporenih grudi i rasute utrobe, ispašta Alahov Verovesnik Muhamed (a.s.), za pesnika Božanstvene komedije među opakim „sejačima raskola“?

Kad se ne tako davno jedan drugi ovdašnji Cerićev kolega po dinu i po ilmu neoprezno poslužio Danteovim autoritetom da ukaže na moralnu niskost izdaje, kritičari iz muslimanske sredine postavili su pitanje da li je reč o „elementarnoj nepismenosti (citiraš nešto što nisi pročitao i nisi elementarno upoznat) ili oblik kufra (ismijavanje Muhameda a.s. je samo pominjanje Dantea)“.

Bivši reus-ul-ulema Mustafa Cerić tokom jednog predavanja (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Dzemat IZBA)

Dakle, neznanje ili blasfemija?

Imao sam prijatelja, odličnog majstora – vodoinstalatera i pametnog čoveka, koji je umevao da kaže: „Nije važno da čovek prođe kroz školu, već škola kroz čoveka“. Ponekad ni škola nije najvažnija. Najbitnije je biti čovek, što je najteže, kako je zavetno do poslednjeg daha poručivao i poučavao počivši patrijarh Pavle. Toliko o tome. A i toliko je suviše…

Mustafi Ceriću je u novije vreme postao manir da sa pijedestala nekakve samoproglašene, neupitne moralne vrline bez pokrića otvorenim pismima na sve strane prekoreva razne zabludele grešnike i drži im bukvicu, od avganistanskih talibana, preko francuskog predsednika Makrona, do Sulejmana Ugljanina.

To, naravno, nema nikakvog značaja ni efekta, pa kao izraz pohvalnih svojstava časne ličnosti bivšeg reisa ne bi zavređivalo analitičku i kritičku pažnju.

Bošnjačka varničenja

Najnovija eskalacija njegovog javnog verbalnog pražnjenja ne proizlazi, međutim, samo iz uznapredovalog toka frustracije jedne nekad, nažalost, uticajne, a danas marginalizovane ličnosti, već i iz šireg konteksta aktuelnih prilika i tokova u bošnjačkoj društvenoj čaršiji i na političkoj sceni, a i na nivou BiH u celini.

Osnovna obeležja sadašnjeg poprilično uskomešanog stanja su nervoza i neizvesnost, sa elementima panike, što zaoštrava i produbljuje postojeća i tinjajuća načelna neslaganja i lične animozitete unutar bošnjačkog versko-političkog establišmenta.

Varničenja su sve učestalija i na javnoj sceni, a ne samo po tajnovitim i senovitim halkama. Istovremeno, pojedini istaknuti bošnjački akteri predejtonskih i postdejtonskih zbivanja, suočeni sa poražavajućom izvesnošću izgubljenog vremena i proćerdanih izgleda za neki srećniji vid borbe za moguću i održivu dejtonsku BiH, razapeti između besa i rezignacije, počinju da gube smisao za realnost.

Nije teško pretpostaviti kako se bivši reis i blizak saradnik Alije Izetbegovića osetio kad ga je u nedavnom eksplozivnom intervjuu u najgledanijoj emisiji televizije FACE jedan od osnivača SDA i njen ideolog Džemaludin Latić pred iskreno osupnutim Senadom Hadžifejzovićem, koga inače nije lako iznenaditi, doveo u vezu sa „saradnjom sa UDBOM“ i izrezilio, zajedno sa Bakirom Izetbegovićem i njegovim rahmetli babom, zbog izdaje ideje Bosne i objektivnog doprinošenja njenoj podeli koja se sve jasnije nazire.

A zna se da je na bivšem jugoslovenskom prostoru za svakog javnog delatnika sintagma „saradnja sa UDBOM“, bez obzira na to o čemu se i o kojoj se „UDBI“ konkretno radi, najteža optužba.

Džemaludin Latić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)
Džemaludin Latić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)

Uglednog profesora i pesnika Latića, svakako usrdnog vernika, a i utamničenika sa sarajevskog procesa (1983), koji uživa široke simpatije u muslimanskoj sredini, nije, međutim, lako otpisati kao „pokvarenog šejtanskog tipa“.

Nije neprijatna Latićeva lična prozivka jedina mora koja progoni visoko moralnog Cerića. Tu je i institucionalno ograđivanje Islamske zajednice BiH, na čijem je čelu ne tako davno bio, od njegovih izjava u Groznom, gde je 5. oktobra prisustvovao inauguraciji predsednika Čečenije Ramzana Kadirova, kojom prilikom je kritikovao EU, pohvalio ruskog predsednika Putina i izneo, najblaže rečeno, bizarno poređenje sudbine BiH i Čečenije: „Ruska vojna sila je Grozni sravnila sa zemljom poput japanske Hirošime i Nagasakija. No, zahvaljujući hrabrosti i mudrosti Hadži Ahmeta Abdulhamidovića Kadirova (Ramzanovog kontroverznog oca – DT), koji je otišao u Moskvu kod Vladimira Putina i sklopio mir s njim, Grozni je danas grad gdje nema ni traga od rata i stradanja. Sarajevo nije bilo sravnjeno sa zemljom kao Grozni, ali razlika između ova dva grada je danas velika u obnovi i razvoju. Čečenija je integrirana u Rusku Federaciju kao ravnopravna Republika. Nažalost, Bosna nije integrirana ni nakon genocida u Europsku uniju.“

Kakva iščašena kontrastivna geopolitička analiza!

Komentarišući izjavu bivšeg reisa-ul-uleme, direktor Uprave za vanjske poslove i dijasporu Rijaseta Razim Čolić zadovoljio se kratkom, ali jasnom porukom da Mustafa ef. Cerić nema mandat predstavljanja zvaničnih stavova Rijaseta IZ, što svakako nije učinio zato što se organ koji predstavlja slaže sa ocenama samozvanog misionara alternativnog, istočnog/ruskog modela integrisanja Bošnjaka u evropski kontekst, kroz jačanje odnosa sa čečenskom braćom po Alahu.

Uopšte, balkanska ofanziva Evropskog muslimanskog foruma putem bratimljenja sa nekim gradovima u BiH i obećavanjem finansijske podrške određenim infrastrukturnim i inim projektima izaziva mnogo podozrenja u IZ, ali ne isključivo u njenim redovima.

Reis-ul-ulema Kavazović je, na primer, odbio da primi članove ovog foruma prilikom njihove posete BiH. Cerić je, naravno, paternalistički ukorio Čolića zbog nerazumevanja suštine njegovog poređenja odnosa EU i Ruske Federacije prema muslimanima, ali ima naznaka da Čolić ne samo da nije jedini koji joj nije shvatio smisao, već da su i Ramzanu Kadirovu posredno upućeni signali sa dobro upućenog mesta da bi njegovi emisari trebalo pažljivije da biraju društvo na Balkanu.

Pojednostavljena logika – kad je mogao Dodik do Erdogana, što ne bismo mi, preko čečenske braće, do Putina – sadrži suviše naivnosti, rupa i praznina da bi bila operativna na željeni, mešetarski Cerićev način.

Neshvatanje realnosti

O neshvatanju slojevite realnosti i međuzavisnosti svetskih odnosa, kao i istrajavanje na kontraproduktivnim potezima bošnjačke versko-političke vrhuške, svedoči i postavljanje prema moćnom kineskom faktoru.

Dok se, s jedne strane, diskretno traže kanali za približavanje Pekingu, radi predočavanja „pogrešnosti kineske podrške“ remetilačkom srpskom elementu na Balkanu (naravno, i neizbežni Cerić pisao je ambasadorima Rusije i Kine, podučavajući ih da Bošnjaci nisu Ujguri i da greše što ne priznaju legalitet i legitimitet Kristijana Šmita), u Sarajevu se održava konferencija Istočnog turkistanskog saveta nacionalne unije.

Na otvaranje skupa pozvani su, kao specijalni gosti, pored ostalih, Šefik Džaferović, Bakir Izetbegović i Husein Kavazović, intonirana je himna BiH, a prisustvovali su nekoliki bošnjačko-muslimanski nosioci javnih funkcija.

Treba li naglašavati da je u opsežnom završnom saopštenju NR Kina oštro osuđena zbog navodnog kontinuiranog proganjanja i diskriminacije ujgurske manjine, pri čemu je naročito ukazano na „bratstvo u stradanju“ bošnjačkog i ujgurskog naroda!

Ujguri neposredno po izlasku iz džamije u starom Kašgaru u Sinkjangu, 29. jul 2014. (Foto: Kevin Frayer/Getty Images)
Ujguri neposredno po izlasku iz džamije u starom Kašgaru u Sinkjangu, 29. jul 2014. (Foto: Kevin Frayer/Getty Images)

A evo šta je u svom otrežnjujućem pismu kineskom ambasadoru Đi Pingu, uz ostale prekore, „diplomatski“ u lice sasuo Mustafa Cerić: „Treba da znadete da Bošnjaci-muslimani nisu kineski Ujguri-muslimani s kojima Kina može da radi što hoće, kao što bi i ruski ambasador Kalabuhov trebao znati da Bosna nije ni Sirija ni Ukrajina“.

Blago Ujgurima sa ovakvom bratskom solidarnošću!

U Pekingu i u Moskvi sigurno će lekciju bivšeg reisa ozbiljno primiti k znanju i uzeti se u pamet…

Silajdžićevi vapaji

U opštoj pometnji i kakofoničnoj retorici prvaka bošnjačke sve nervoznije versko-političke i dela intelektualne elite postoji i nešto zajedničko većini, a to je dramatično pozivanje „međunarodne zajednice“ (EU, OHR SAD, NATO…) da preuzme svoju odgovornost i primerno kaštiguje „antidejtonsko, razbijačko i separatističko“ delovanje RS i, pre svih, Milorada Dodika, ako treba i oštrim sankcijama, pa i vojnom silom. Pitomi i blagorodni potomci „dobrih Bošnjana“ sve češće pominju opasnost izbijanja rata, iako takvu mogućnost u BiH niko sem njih, i naravno Željka Komšića, ne nagoveštava, a najmanje oni protiv kojih bi, po njihovom mišljenju (i želji), „ugrožena civilizacija“ trebalo da upotrebi krajnja sredstva.

Oglašava se, naročito na društvenim mrežama, i sve više razložnih i zabrinutih Bošnjaka kojima ne samo da nije ni do kakvih sukoba sa komšijama, već se predobro sećaju kako ih je njihova versko-politička „elita“ nerazumnim i neodgovornim odlukama devedesetih godina uvukla u tragediju građanskog rata.

Srećom, nismo u devedesetim, ali oni kao da to ne mogu ili ne žele da shvate. Paradigmatično je, u ovom pogledu, oglašavanje, u nekolikim nastupima u elektronskim medijima, do pre izvesnog vremena prilično povučenog Harisa Silajdžića, nekadašnjeg agilnog i uticajnog ministra inostranih poslova SR BiH, zatim premijera BiH, kao i bivšeg člana tročlanog Predsedništva dejtonske BiH i lidera Stranke za BiH.

Izrazito zabrinutog, ali i odlučnog izraza lica, stegnutih vilica, govoreći sa ekspresivnim pauzama, Silajdžić je u razgovorima sa Senadom Hadžifejzovićem, na sarajevskoj ispostavi N1 i u poruci NATO-u, odista svašta izgovorio. Pored ostalog, po ko zna koji put, grubo je optužio Srbe za genocid nad Bošnjacima i poručio im da se može sesti za pregovarački sto samo pod uslovom da taj svoj greh priznaju i izvine se, a ponovio je i skandaloznu neistinu, koju je pre ravno deset godina, u intervjuu katarskoj „Al Džaziri“, neoprezno izrekao jedan visoki islamski službenik u Srbiji, da je već dvesta godina suština srpskog nacionalističkog programa u tome da se jedna trećina muslimana protera, jedna pokrsti, a jedna pobije.

Haris Silajdžić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)
Haris Silajdžić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)

Mora da se Mile Budak po drugi put, zbog povrede intelektualne svojine, u grobu prevrće… Haris (što znači „čuvar“) Silajdžić (što znači „oružar“) najavio je da će se vratiti na scenu/front, ako stvarno zagusti, kao i da se BiH mora čuvati i oružjem.

U razgovoru sa starom poznanicom Kristijanom Amanpur, založio se za upućivanje međunarodnih, EUFOR ili NATO snaga u Brčko i na Drinu, „da spreče Dodika, Beograd i Moskvu da podele BiH“.

Ostaje nejasno kako se to podela neke države sprečava na njenim spoljnim granicama, pogotovo ako ona iznutra baš i nije uzor monolitnosti?

Rat nije završen?

Inače, upravo nekako dok je Silajdžićevo prizivanje tuđeg oružja zloslutno, ali i šuplje, odjekivalo političkim etrom, između Ljubovije i Bratunca otvoreni su most „Bratoljub“ i integrisani međudržavni granični prelaz, da se olakša svakodnevni život ljudima nastanjenim na dvema obalama reke, na koje bi Silajdžić da šalje strane trupe!

Neka dođe na most i svoju zamisao objasni podrinjskim Bošnjacima i Srbima, koji su zbog njemu sličnih naoružanih „čuvara“ kroz istoriju, sve do najnovije, silno propatili.

U nečemu se, ipak, mora dati za pravo već vremešnom i iskusnom Harisu Silajdžiću koji, u jednom proplamsaju iskrenosti i racionalnosti, uspeva da otrgne pogled od oružja i usmeri ga ka sadašnjoj političkoj realnosti, konstatujući: „Ovim pregovorima sada se završava rat. On je trajao sve vreme. Ovo su sudbonosni dani za BiH i nadam se da će svi akteri biti ozbiljni u ovome. Mi smo sada u ambijentu prisile, secesije, plašenja i odgovora međunarodne zajednice, koji nije adekvatan, i oni podležu tom pritisku“.

Da, rat u BiH nije završen 1995. godine. On je zaista trajao sve vreme.

Uz pomoć jednog dela „međunarodne zajednice“, zagovornici neostvarljive, nemoguće i neodržive unitarne BiH produžili su uporno da ga vode, kao „nastavak rata drugim sredstvima“.

Ostvaren je mir, što je bilo i ostalo egzistancijalno najvažnije, ali glavni problemi zbog kojih se ušlo u međunacionalne političke, a potom i oružane sukobe, nisu konačno razrešeni.

Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman tokom potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Jelisejskoj palati, Pariz, 14. decembar 1995. (Foto: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm)

Nadajmo se da je Silajdžić pravilno procenio da se taj rat, kao matica mentaliteta toliko duboko usađen u duh i u srca većine iz njegovog naraštaja bošnjačkih političara i intelektualaca, odista sada završava i da će svi akteri u toj završnici biti ozbiljni. Taj preduslov do sada nije bio ispunjen, a neozbiljno i neodgovorno prizivanje nekakvog novog „rata za Bosnu“ svakako ne upućuje na optimizam u pogledu ozbiljnosti i otrežnjenosti nekih među onima koji su ga jednom već izazvali, a koji, kako izgleda, smatraju da su i danas pozvani da odlučuju o sudbini zemlje i države BiH i njenih naroda, što ipso facto znači i Bošnjaka.

A možda im se to samo čini?

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u