Na kraju poslednjeg, dvadeset osmog, poglavlja Travničke hronike, njen glavni protagonist, Žan Davil, sprema se da napusti Travnik i sređuje požutele papire, cepa sve što je zastarelo i izlišno, a ostavlja i slaže ono što bi mu moglo trebati za dalji život, u izmenjenim prilikama, u Francuskoj: „A taj mehanički posao pratila je, kao neka uporna melodija, neodređena ali stalna misao: da ipak negde mora da postoji i taj ‘pravi put’ koji je on celog života uzalud tražio; da postoji i da će ga čovek kad-tad naći i otvoriti za sve ljude. On sam ne zna kako, kada, ni gde, ali naći će ga kad bilo njegova deca, deca njegove dece ili još dalje potomstvo. To mu je, kao nečujna unutarnja melodija, olakšavalo posao“.
U antologijskom eseju „Andrićeva pripovetka“, Jovan Hristić kaže kako „za razliku od kratke priče, koja ima apsolutan početak i apsolutan kraj, Andrićeve pripovetke uglavnom nemaju ni pravog početka ni pravog kraja“. Malo posle, Hristić nastavlja kako je u klasičnoj priči kraj „spuštanje zavese“, dok je kod Andrića kraj „nešto povlašćenija tačka u vremenu“, ali da čitalac zna da „događaji nastavljaju da teku i posle završetka priče“.
Na mnogo načina, Hristićeva dijagnoza važi i za Andrićeve romane. Davilov odlazak iz Travnika jeste „nešto povlašćenija tačka u vremenu“, ali njegov život se nastavlja i nakon (vremenske) tačke s kojom se Travnička hronika završava. On zaista najpre odlazi natrag u Francusku, ali ne ostaje tamo zauvek. Biće konzul još dva puta, oba puta u gradovima većim od Travnika. Prvo u Napulju, a zatim u Smirni. Ni prvi od tih mandata nije lišen istorijskog značaja, no drugi je vredan posebne priče.
Travnička hronika je jedan od onih romana koje bi trebalo iznova čitati svakih pet ili deset godina. Sa više proživljenog iskustva, isti roman deluje drukčije. Isto važi i za gradove i muzeje, recimo. Nije isto otići u Veneciju sa dvadeset ili sa trideset pet godina. Nije isto posetiti Luvr sa dvadeset pet ili sa četrdeset godina.
Luvr među muzejima
Ono što je Venecija među gradovima, to je Luvr među muzejima. Pre nego ih prvi put vidiš, mnogo ćeš već puta čuti za njih. Egzalatacija će uglavnom biti rutinska, formulaična i banalna. Kad još nemaš iskustva s tim koliko većina ljudi ima problem sa sugestivnom artikulacijom oduševljenja, pomišljaš da su takva mesta možda i precenjena. Odlazeći tamo prvi put, skoro da se pripremaš za razočarenje.
Možda i zbog toga prvi utisak bude jači nego da si otišao bez ikakvih predrasuda. Jednostavno, Venecija je lepša nego što si uopšte mogao da zamisliš, kao što je i Luvr veći, bogatiji i veličanstveniji nego što si uopšte mogao da slutiš. Znaš već gradove i znaš već muzeje, ali Venecija je grad kao nijedan drugi, kao što je i Luvr nedostižni uzor svakog drugog muzeja.
Nije slučajno da svaki grad koji se koliko-toliko saživeo sa okolnim vodama, a takvi gradovi su po pravilu i veći od Venecije, kao što su Amsterdam, Geteborg ili Vroclav, naziva ovakvom ili onakvom Venecijom. Nije slučajno da u valjda svakom glavnom gradu valjda svake države postoji muzej koji na ovaj ili onaj način pokušava (neuspešno) da imitira Luvr.
Ima, valjda, desetak godina otkad sam bio u Luvru. Neki dan, u Parizu, pandemijskom (mada se pandemija, čini mi se, u svakodnevnom životu manje vidi i oseti nego drugde), pomislih da je dobra prilika da odem ponovo, samo ako ne bude baš nepodnošljive gužve. I ispade to dobra ideja. Nije da nema gužve, ali kao da je manja nego u vremenima neometanog turizma. A ima zapravo i nečeg novog – i ne sasvim neprijatnog – u poseti muzeju dok svi posetioci nose maske. Tako ti ljudska lica ne skreću pažnju sa artefakata.
Besmisleno je i pokušati pisati sistematično o Luvru. Kako je neko već izračunao, kad bi čovek hteo da za svaki eksponat u Luvru izdvoji samo jedan minut morao bi da tokom tri meseca dolazi u muzej svaki dan i boravi u njemu osam sati (a u to nije uračunato vreme za hodanje od eksponata do eksponata koje u tako ogromnom prostoru takođe nipošto nije zanemarljivo).
I tu mi se sada otvorila još jedna paralela sa Venecijom. Ko god se ikad upustio u lutanje mletačkim lavirintima zna da se na svakom uglu nalazi nešto čarobno, ali postoje putokazi samo za dve gradske destinacije, za most Rialto i za Trg Svetog Marka. U Luvru je isto tako. Među desetinama hiljada božanstvenih eksponata, samo dva su zavredila vlastite putokaze: Mona Liza i Miloska Venera.
Ipak, u praksi, interes za ove dve atrakcije se drastično razlikuje. U dvorani 711, gde se nalazi Mona Liza, ispred ove slike stoji red koji deluje duže od reda ispred celog Luvra. To je onaj serpentinasto zavijeni lavirintski red nalik na one ispred metal detektora na najvećim aerodromima. Ljudi strpljivo čekaju da se približe Đokondi i da je vide izbliza. Par desetaka metara dalje su druga remek-dela Leonarda da Vinčija ispred kojih nema nikoga. U tom konktekstu je teško verovati u čisto umetnički interes za ovu sliku.
Afrodita sa Milosa
Ispred Miloske Venere nema nikakvog reda. Možeš joj se približiti najnormalnije. Oko nje je manje ljude nego oko Žerikovog „Splava Meduze“, recimo. To mi je drago. Ne bih imao strpljenja da čekam da se približim ovoj statui, a takvo čekanje bi mi bilo i estetski odbojno. A stalo mi je da je vidim, ne toliko zbog bilo čega univerzalnog nego zbog nečega čisto lokalnog.
Jer, otkud Miloska Venera baš u Parizu od svih mesta? Ko ju je doneo? Kakva je njena priča i predistorija? I tu se vraćamo Žanu Davilu iz Travničke hronike, Andrićevom pseudonimu za istorijskog Pjera Davida. Danilo Kiš dao je odličan odgovor na pitanje zašto je Andrić koji je većini likova iz Travničke hronike ostavio stvarna istorijska imena promenio ime francuskog konzula u Travniku. Zato – kaže Kiš – da bi se videlo da je reč o strancu, a da to nije neki naš David, kao što je David Štrbac.
Uglavnom, taj isti David/Davil je francuski generalni konzul u Smirni u trenutku kad grčki seljak sa ostrva Milos po imenu Jorgos Kentrotas obrađujući svoju njivu pronalazi drevni kip Afrodite. Po većini izveštaja, Kentrotas je u momentu pronalaska bio sa svojim sinom. Bio je početak 1820. godine, neki kažu februar, neki april.
Uglavnom, ono što pouzdano znamo i za šta postoji pisani trag jeste da već dvanaestog aprila te 1820, francuski konzul na Milosu, Luj Brest, čije delovanje spada pod jurisdikciju generalnog konzulata u Smirni, piše o ovom pronalasku svom šefu: Davidu/Davilu.
Specifična je to istorijska situacija. Nekoliko godina ranije, Francuska je morala da u Italiju vrati dve najvrednije statue koje je Napoleon nešto ranije doneo u Francusku: Laokonovu grupu i Veneru Medičija. Na neki način, Francuskoj i Luvru bila je potrebna nova amblematska antička statua. Umetnički nastrojeni David/Davil bio je u stanju da to prepozna.
Brest mu je napisao kako Kentrotas za kip traži hiljadu pjastri, a on nije u stanju da prikupi toliki novac. U priču se tada, na inicijativu generalnog konzula iz Smirne, uključuje i Markiz de Rivijer, francuski ambasador u Carigradu. On osigurava sredstva od Luja Osamnaestog, pa će Francuska, naposletku, kupiti kip za 834 pjastre.
Tako će kao vlasništvo Francuske ova statua biti prebačena u Pariz i napokon izložena u Luvru gde, evo, stoji taman ravno dve stotine godina.
Tri epohe, tri sveta
Evropske države u svojim glavnim gradovima uglavnom imaju svoje narodne, nacionalne i zemaljske muzeje. Za Francusku je Luvr, naravno, i to, ali Luvr je i globalni muzej, pošto su Francuzi koji su ga utemeljili ceo svet videli kao svoj. Tu naročito mnogo ima eksponata iz Egipta, Grčke, Italije, Sirije, te drugih bliskoistočnih zemalja. Balkan, izuzev Grčke, nije previše prisutan.
Ko u Luvru traži jugoslovenske motive, ako je čitao Krležu, možda će se kraj izloženih sarkofaga setiti Pere Orlića iz priče „Hordorlahomor Veliki“ koji u nekom trenutku odlazi u Luvr da se ugreje i da pronađe temu za feljton koji će poslati nekom zagrebačkom listu: „Onda je Orlić spazio divan, kao krevet udoban mramorni sarkofag, i već je u slijedećem trenu nesvijesno podigao staklen pokrov i legao u nj, te se zgodno pokrio i usnuo. (…) Orlić je sanjao o Babilonu. Paralelno s velikom iluzijom koja je plamtjela u njegovoj duši o modernoj Evropi i njezinim žarištima, njega je izjedala silna ljubav za antikom i Istokom. Polovica njegova srca krvarila je za Evropom, a druga polovica za Istokom. To, što je on prvom prilikom izletio za Pariz nije značilo da on možda poriče Istok. O, ljubio je on i Japan, i Kinu, i Indiju i vjerovao je da će po ekvatoru i svim pojasima globusa pjevati još svoje pjesme“.
Ipak, od celog ovog Luvra, a zbog Andrića i zbog njegovog Davila, odnosno njegove kasnije uloge u tome da se Miloska Venera danas nalazi baš u Parizu, to je eksponat koji nekako najviše prepoznajem (i) kao „svoj“. Iz Andrićevih posthumno objavljenih zapisa znamo da je on u nekom trenutku postao svestan veze čoveka prema kome je modelovao glavni lik Travničke hronike sa Miloskom Venerom.
I mogao je Andrić pomisliti kako se Davil, kad je dobio pismo od svog mlađeg saradnika Luja Bresta o starom kipu koji je grčki seljak pronašao na svojoj njivi, kao usred kakve geološke naslage, morao setiti replike drugog svog mladog saradnika (zvao se, beše, Defose?), izgovorene nekih dvanaest godina ranije, kad je prvi put bio konzul negde u Turskom carstvu, replike o tom Travniku gde su skupa službovali: „U dubini od šest lakata otprilike mogli su se videti, kao geološke naslage, sve jedan iznad drugog tragovi ranijih puteva koji su tom istom dolinom prolazili. Na dnu su bile teške ploče, ostaci rimske ceste, tri lakata iznad njih ostaci kaldrme srednjovekovnog druma i, najposle, šljunak i nasip sadašnjeg turskog puta koji mi gazimo. Tako su mi se u slučajnom preseku ukazale dve hiljade godina ljudske istorije i u njima tri epohe koje su pokopale jedna drugu.“
Sve ono o čemu nam svetski muzeji govore, suština istine o kulturnom kontinuitetu ljudskog roda dostupna nam je bila i na prašnjavim cestama naših bosonogih detinjstava, na stazama koje kao konci i gajtani šaraju brda i padine oko naših varošica i uviru u beli drum, samo ako smo znali gledati.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Mattgirling, CC BY-SA 3.0
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
