Albanija i samozvano Kosovo svečano ukidaju granične kontrole, ali Srbi to i ne primećuju jer su zauzeti međusobnom svađom uz upotrebu argumenata kao što su, hronološkim redosledom, bager, pesnice i čekići i kuvane motke. Uostalom, kako sejemo tako ćemo i žnjeti, i nije bez razloga naš narod, na osnovu svog vekovnog iskustva, došao do zaključka da samo sloga Srbina spasava. I obrnuto, razume se.
Svi smo videli šta se ovih dana dešavalo na putnim pravcima širom Srbije a naročito u okolini Šapca. Pitanje je, samo, kako ćemo se prema tome odrediti, to jest šta (sve) biramo da vidimo.
A šta smo sve videli? Videli smo deo opozicije koji blokira puteve pod maskom ekoloških i sličnih aktivista. Vlast, koja pod maskom bageriste bagerom hoće da odblokira taj put, kakvoj li je pameti tako nešto palo na pamet? Videli smo i pesnice i prebijanje bageriste. I već spomenute motke, štaviše, kuvane, takve navodno ne mogu olako da puknu, i uz njih i čekiće u odgovor na te pesnice; sve i ako, Bogu hvala, niko više nije zadobio povrede kakve je zadobio bagerista iz Šapca Duško Prokić. I videli smo potom Mariniku Tepić, koja inače Srbe nabeđuje da su počinili genocid u Srebrenici, na fotografiji nasmejanu sa, opisuje na svom Tviter profilu, „herojem iz Šapca“ Draganom Milovanovićem Crnim, to je onaj Dragan koji je pretukao Duška a samo sloga Srbina spasava. I obrnuto.
Ako je Dragan heroj zato što je pretukao Duška u momentu u kome Edi (Rama) i Aljbin (Kurti) brišu granicu između svoje i zemlje koju nama hoće da otmu, onda su i Srbi zločinci onako kako je to Marinika Tepić ustvrdila u svom predlogu „Rezolucije o genocidu u Srebrenici“, koju je potpisala sa Sulejmanom Ugljaninom, Čedomirom Jovanovićem, Nenadom Čankom, Žarkom Koraćem i ostalim Enisima Imamovićima.
U toj se nesuđenoj rezoluciji, da joj ne zaboravimo, „najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici“, „osuđuje svako poricanje ovog genocida“ i „proglašava 11. jul za Dan sećanja na genocid u Srebrenici“ i pri tome, da ni naša deca ne ostanu pošteđena, „obavezuje na razvijanje obrazovnih programa koji će budućim generacijama usaditi lekcije koje su izvučene iz prošlih genocida, ratnih zločina, etničkih čišćenja i zločina protiv čovečnosti, u cilju sprečavanja da se ponove“. Pri čemu je, ostalo je u obrazloženju Marinike Tepić, „priznavanje genocida u Srebrenici civilizacijski korak koji je potreban Srbiji kako bi potvrdila ozbiljnost u nameri za izgradnju dijaloga, saradnje, poverenja i trajnog mira u regionu, zasnovanom na prihvatanju dela iz prošlosti, suočavanju sa prošlošću i posvećenosti pravdi…“.
Evidentno je da je mnogo glup argument da se naš problem s Marinikom Tepić sastoji u tome što je ona (možda) Rumunka poreklom, najzad, i inače mnogo više problema imamo s onima koji su poreklom Srbi, poput Nenada Čanka ili žene u crnom Staše Zajović, na primer.
Srbija (ni)je na prodaju
A kad smo već kod tih žena u crnom, uočljivo je bilo i da se u Šapcu našla i njena saborkinja, tako se valjda to naziva, Biljana Stojković, da ustvrdi kako „Srbija nije na prodaju“ u protestu protiv „Rio Tinta“. U ime Srbije koja nije na prodaju protestuje i Brajan Brković, unuk Jevrema Brkovića, koji je u Novom Sadu skrnavio zastavu Srbije.
Da slučajno ne bude zabune. Srbija stvarno nije na prodaju, tačno koliko na prodaju nisu, i ne mogu i ne smeju da budu, ni Republika Srpska ili Kosovo i Metohija. Krvlju smo ih odbranili, naša zemlja nema cenu, kao ni naša sloboda. Otuda je i svaka stopa Srbije naše Kosovo i Metohija, ko prodaje Kosovo i Republiku Srpsku rasprodaće i ostatke Srbije.
Pa tako niko nema pravo ni da „Rio Tintu“ i sličnim crnim rekama kojima teče naša krv rasprodaje tu nama natopljenu zemlju, makar i ako je puna jadarita i litijuma i svega ostalog što donosi profit a za sobom ostavlja pustoš.
U tom smislu, našu pažnju privlači, i treba ga istaći, primer iz opštine Rekovac u Levču u lepoj Šumadiji. Tamo je najpre narod rekao ne litijumu i „Rio Tintu“, a onda su se za narodom jednoglasno izjasnili i opštinski odbornici, većinu tamo, kao i u većini Srbije, čine naprednjaci i socijalisti, i od nadležnog Ministarstva rudarstva i energetike zatražili da se zabrane dalja istraživanja litijuma.
A narod u Levču uglavnom se ni po čemu ne razlikuje od naroda u Mačvi ili Jadru. U odnosu na situaciju koja nam je sad u fokusu, jedina se razlika nalazi u tome što je u Rekovcu vlast koju je izabrao narod glasala u skladu s glasom naroda. Pa se zato, eto vrlo važnog momenta za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo, tamo i nisu pojavili Biljana Stojković, Brajan Brković, Marinika Tepić i ostale žene u crnom.
Hoćemo da kažemo sledeće. Nijedno od njih, niti bilo ko iz tog njihovog društva, ni rečju se, a kamoli nekim herojskim delom nalik onom iz Šapca, nije bunio kada je posle 5. oktobra 2000. inostranim korporacijama Srbija rasprodavana angro, te naravno, shodno zakonima ekonomije, ponude i potražnje, budzašto. Sećate se, čak je i rok za završetak privatizacije bio unapred oročavan, kao da su tom žurbom da je prodaju Srbiji namerno želeli da dodatno obore vrednost.
A sada se isti oni koji su je rasprodavali kao na buvljaku, i koji joj pride podmeću genocid da bude i večno kriva osim što je rasparčana i rasprodata u delovima, bore protiv njene dalje prodaje!? Pre će biti da je reč o ponavljanju scenarija u kome smo već imali priliku da učestvujemo, a to će reći da je reč o korišćenju, dakle, zloupotrebi, opravdanih narodnih razloga za nezadovoljstvo kako bi se narod okrenuo u korist ciljeva koji su mu potpuno strani.
Ko je, naime, 4. oktobra 2000. mogao i da pomisli, osim onih koji su baš to planirali, da se protiv Slobodana Miloševića bunimo da bismo zauzvrat dobili gašenje svih domaćih banaka i posledično gušenje srpske privrede u korist stranih investitora i njihovog profita, a među takvima je i „Rio Tinto“. Na istovetan se način sad zloupotrebljava (potpuno opravdano) nezadovoljstvo lošim kvalitetom vazduha i prodorom „Rio Tinta“ u utrobu naše zemlje.
Patrijarhova poruka
Svoj očinski savet na ovu temu je, s početkom Božićnog posta, dao i patrijarh srpski Porfirije.
Rekao je: „Juče sam sa tugom pratio kako su među nama, pripadnicima istog naroda, ali i građanima Srbije, nezavisno od toga kom narodu pripadaju, izbili fizički sukobi. Na samom ulasku u Božićni post, bijemo se međusobno pesnicama, motkama, kamenujemo autobuse, razbijamo glave jedni drugima, uništavamo imovinu… Oni koji stvaraju konflikte i upravljaju krizama i sukobima u svetu, ali isto tako i oni koji kod nas polarizuju, dele i svaku temu politizuju da bi stvarali razdore iz sebičnih, parcijalnih interesa, sve to dobro znaju. Mogu samo da molim sve, da apelujem, da čuvamo jedni druge, a ne da se bijemo… Moramo znati da nemiri, ma koliko hteli da donesu mir, neumitno proizvode nove i nove nemire.“
Ove reči moramo da imamo na umu kad sledeći put poželimo da pesnicom, kuvanom motkom ili čekićem zamahnemo jedni na druge. Iz toga može proisteći samo naša nesreća, na sreću onih koji nas na to huškaju samo da bi nas rasparčali i rasprodali ono što je preostalo.
Ili je, zaboga, iko još sposoban da poveruje da fond braće Rokfeler finansira ovaj „Kreni-promeni“ ekološki ustanak u Srbiji zato što želi da Srbi udišu čist vazduh? A aktuelnoj vlasti bolje bi bilo da se priseti da je prošla vlast postala bivša baš zato što je Srbima dozlogrdila rasprodaja njihove zemlje. I neka onaj primer iz Rekovca ne ostane izuzetak već znak da je makar ta lekcija naučena jednom zanavek…
Naslovna fotografija: Snimak ekrna/Jutjub/Glas Šumadije
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
