Savo Štrbac: NDH na HRT-u i jedne stare novine

I Klasić i HRT složili su se da je serijal dugoočekivani projekat u kojem će o NDH govoriti tridesetak doktora nauka i istoričara, a biće ilustrovan s više od dva sata filmskog materijala iz „Hrvatskog slikopisa”

U septembru ove godine na HRT-u se, šest godina nakon početka snimanja, počela emitovati serija „NDH”. Njen autor, poznati hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, pre početka emitovanja izjavio je: „Svakom režiseru je valjda najveća čast kada mu film i serija završe u bunkeru i to je ujedno najbolja reklama.”

Sa HRT-a su demantovali da je serijal bio „bunkerisan”, već da se za emitovanje morao naći adekvatan termin. Od HRT-a smo saznali kako serijal košta oko milion i po kuna (oko 200.000 evra) te da je, po gruboj proceni, razlika između prvobitno od Klasića predloženih šest i ostvarenih 12 epizoda oko pola miliona kuna.

I Klasić i HRT složili su se da je serijal dugoočekivani projekat u kojem će o NDH govoriti tridesetak doktora nauka i istoričara, a biće ilustrovan s više od dva sata filmskog materijala iz „Hrvatskog slikopisa”, otkupljenog od Jugoslovenske kinoteke.

Do momenta pisanja ovog teksta emitovano je sedam epizoda, a serijal, po mnogim kritičarima iz regiona, drži visok nivo. Serijal gledaju i Srbi poreklom iz Hrvatske, što zaključujem po tome što mi se mnogi javljaju iz svih krajeva sveta želeći da razmenimo mišljenja o pojedinim epizodama i događajima.

Najveće iznenađenje bilo mi je javljanje moje profesorke latinskog, ujedno i razredne, iz benkovačke gimnazije (1964–1968), D. M., koja sada živi kao penzioner u Kragujevcu. Profesorka je po očevoj strani unuka Jefte Medecijana, u čijoj štampariji u Beogradu su štampane prve dnevne novine u Srbiji Male novine (1888–1903). Njen otac Momčilo je 1920. kao kapetan na čelu kraljevske vojske na belom konju ujahao u Benkovac, gde se iduće godine oženio domaćom devojkom Nadom iz bogate porodice Knežević, iz tog se braka rodila moja profesorka (1931).

U tom javljanju profesorka mi kaže da je u svojoj privatnoj arhivi pronašla jedan članak iz italijanskih novina Resto del Karlino, iz septembra 1941, u kojem autor Korado Zoli iznosi neke činjenice o NDH, pa ako sam zainteresovan, ona bi ga prevela i poslala bi mi ga. Za nedelju-dve dobio sam i-mejlom i skenirani članak i prevod na srpski, iz kojeg izdvajam nekoliko detalja.

Autor teksta putuje vozom od Zagreba preko Ogulina prema Kninu i sedeći u vagon-restoranu razgovara s jednim nemačkim artiljerijskim majorom, koji dolazi iz Sarajeva i Banjaluke, o situaciji u BiH.

Nemački major opisuje BiH kao zemlju s mnogo planina, a malo dolina i ravnica, u kojoj živi siromašan narod. Manji broj Hrvata prezentuje imućniji sloj naročito u gradskim naseljima, dok je seoska populacija u velikoj većini srpska, od kojih su jedan deo pravoslavci, a drugi muslimani. Krajevi, narod i situacija kao stvoreni za gerilski rat. I rat stvarno postoji. Još gore, to je građanski rat između katolika Hrvata, s jedne strane, i pravoslavaca Srba ili muslimana s druge strane. „Delom su to domaći Hrvati, ali najgori elementi hrvatskog naroda, koji su često ispod 20 godina, svirepi delikventi maloletnici, regrutovani, naoružani i vođeni od Hrvata ’ustaša’, koji su došli iz inostranstva. Ti stranci su podsticali lokalno stanovništvo tako što su u nekim gradićima i skoro u svim seoskim naseljima pitali hrvatsko katoličko stanovništvo: ’Koji od Srba su vam se zamerili? Pokažite ih.’”

Sva mržnja, sav bes, sve nezadovoljene bedne zavisti izašli su na videlo; svi nenamireni dugovi, sve osvete seljaka hladnokrvno su izvršavane na užasne načine tako što su strani podstrekači puštali bande njihovih lokalnih regruta protiv tih denunciranih porodica kao na krivce za kroatofobičnost. „Nastao je masakr. Bio je užas. Čitave porodice, ljudi, žene, starci, deca, dojenčad, nepokretni, bili su podvrgnuti najokrutnijim metodama mučenja koje se mogu zamisliti.”

Stvari su se otrgle kontroli sve dotle da je u Travniku, oko 100 kilometara južno od Banjaluke, još prvih dana dok sam se tamo nalazio, jedan fratar obuzet pomamom s krstom u rukama predvodio jednu bandu ubica, dok nije bio zaustavljen od nemačkih okupacionih trupa.

Autor teksta, Italijan, ubacuje se konstatacijom: „Dakle, srednji vek!”, na šta Nemac odgovara: „Da, ali još gore, jer je bio dopunjen upotrebom mitraljeza, bombi, dinamitom i ostalim strahotama.”

Nastavlja izlaganje: Narod ugrožen do istrebljenja počeo je organizovati otpor koji je postajao sve jači. Svi su otišli u šume i ujedinili se u oružane grupe, smeštene na nepristupačnim predelima, odlučni da se biju s progoniteljima. Hrvati za njih kažu da su „komunisti”, zovu ih i „četnici”, a zovu ih još i „ustanici”, što je najtačnije jer je narod ustao protiv programiranog plana njihovog totalnog uništenja.

Vi znate, govori Nemac Italijanu, da je u budućoj „kraljevini” Hrvatskoj, pored četiri ili četiri i po miliona Hrvata, živelo milion i po Srba. Svakako da se ne mogu svi svrstati u ustanike, ali ih je ipak bilo dosta. Kako sam vam već rekao, oformljene su grupe koje su bile dobro naoružane i organizovane. Raštrkali su se po planinama i poljima, moglo bi se reći po čitavoj Bosni i Hercegovini, a i u Dalmaciji, a verujem i u Crnoj Gori. „Sigurno je da je to narod koji je spreman na sve samo da bi spasio goli život, nakon što je izgubio kuće, posede, zemlje – sve.”

Nemac je izišao u Ogulinu, a Italijan je produžio prema Kninu. U Gračacu su ih obavestili da voz ne može dalje. Komandir stanice, pokazujući mu dinarske planine, govori mu da se tamo nalaze „ustanici” koji su presekli prugu između Gračaca i Knina, a put će se moći nastaviti tek za nekoliko dana.

Italijan piše da je u Gračacu sišao s voza i svratio u jednu bednu kafanu. Bilo je po podne i Dinara se lepo videla pri zalasku Sunca. „Razmišljao sam: u ovim krajevima lov je bio dugo zabranjen, pa su ptičice iz okolnih planina sletele u grad i bilo ih je svuda. Počeo sam tiho moliti: ’Gospode, zaštiti sva ova nevina stvorenja, na ovoj zemlji punoj patnje i suza!’”

Fascinirala su me zapažanja jednog Nemca i jednog Italijana, pripadnika okupatora tadašnje Jugoslavije, i sličnost tih događaja s onima s početka devedesetih prošlog veka, čiji sam savremenik, a pomalo i hroničar.

Još više me fasciniralo saznanje da je moja profesorka pomenuti članak koji je njena majka 1941. izrezala iz italijanskih novina, sačuvala sve do danas, kao i njena volja i želja da u poznim životnim godinama doprinese utvrđivanju istine o NDH, baš u vreme emitovanja serije na HRT-u o toj fašističkoj tvorevini, u kojoj su najviše stradali njeni i moji sunarodnici.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Politika, 03. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u