Referendumske zamke i opasnost ustavnih promena

Nova referendumska pravila i predložene promene Ustava za EU predstavljaju dobar način da se „ispod žita“ upodobi politika Srbije prema KiM. Zato je neophodan reset

Da li je neophodno usklađivati zakone sa Ustavom Republike Srbije? Jeste.

Da li je neophodno periodično usaglašavati delove Ustava sa realnim okolnostima ili novonastalim međunarodnim obavezama? I tu je odgovor potvrdan.

Da li je, onda, tekući proces, koji uključuje donošenje Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i promenu Ustava o pravosudnoj grani vlasti tek običan, podrazumevajući korak?

O, ne, nikako.

Ovde se radi o krajnje neobičnom postupku i čak potencijalno opasnom potezu.

Na srednji rok, to može naštetiti i nacionalnim i državnim interesima.

U određenom razvoju situacije mogu nastupiti nesagledive posledice.

„Zakočene“ evrointegracije

Da bi se ovakav zaključak objasnio, neophodno je sagledati širi politički kontekst i u okviru njega posebno se osvrnuti na tvrdnju predsednika Srbije Aleksandra Vučića (iznetu tokom televizijskog gostovanja 28. novembra u emisiji novinarke Verice Bradić, a u sličnom tonu i tokom konferencije za medije u Predsedništvu 1. decembra 2021. godine) kako se zakoračilo u ovom smeru zbog zahteva Evropske komisije (na pomenutoj konferenciji za medije predsednik Republike dva puta pominje usaglašenost sa preporukama Evropske unije).

Zašto je Evropskoj komisiji toliko stalo da se menja Ustav Srbije? Zašto se tiče EU kako će ubuduće biti organizovani referendumi u Srbiji, kada je opštepoznata stvar da se prakse i tradicije razlikuju od države do države?

I to još nakon decenije i po nečinjenja!?

Jesu li konačno, sada, petnaest godina posle usvajanja Ustava, shvatili da ima neusaglašenosti? Odakle silna podrška da Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi izgleda baš ovako?

Da li je normalno da Ustav, koji je podržalo preko tri i po miliona glasača, sada može menjati i par desetina hiljada izašlih na izjašnjavanje?

Najpre, treba istaći visok stepen frustriranosti, kako u Briselu tako i u Beogradu, suštinski „zakočenim“ evrointegracijama Srbije. Donekle, unutar same EU preovladavalo je mišljenje kako odgovornost za „kliničku smrt“ ovog procesa treba prebacivati na srpske vlasti. I onda manipulisati tom konstatacijom.

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Srbije Ana Brnabić zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji Semom Fabricijem ispred Skupštine Grada Beograda povodom Dana Evrope, 09. maj 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)
Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Srbije Ana Brnabić zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji Semom Fabricijem ispred Skupštine Grada Beograda povodom Dana Evrope, 09. maj 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Međutim, za razliku od nekih drugih balkanskih (recimo, Severna Makedonija) ili istočnoevropskih država (na primer – Moldavija), u Srbiji je javnost odavno prestala da reaguje na tu vrstu ucena ili pritisaka (neka svako razume kako želi).

Time što će se iz Brisela poručivati kako je Beograd odgovoran što nema nastavka napretka ka EU niti će se okrnjiti rejting bilo koje stranke u Srbiji, niti će takav diskurs razviti u političkoj javnosti ozbiljnije nezadovoljstvo. Naprotiv, odmah se otvara polemika oko toga koliko je sama EU odgovorna za takvo stanje?

Odnekle, u Briselu se počelo postavljati pitanje: zašto EU ne može da „otkoči“ ovaj proces i dokaže kako je Srbija i dalje čvrsto na putu evrointegracija?

Nečinjenje i prebacivanje odgovornosti na Beograd postajalo je tokom vremena izraz nemoći. Usput, uticaji Rusije, tradicionalno prisutne na Balkanu, i posebno Kine, kao novog faktora regionalnih odnosa, rasli su geometrijskom progresijom. Do te mere, da sada ni bilo kakva promena vlasti u Srbiji ne garantuje da rusko i kinesko prisustvo može biti istisnuto.

U tom slučaju, pa taman u samom Briselu birali sve članove nekog novog kabineta, akvizicije Moskve i Pekinga mogu biti problematizovane, opstruirane, njihov dalji nastup usporen, ali sve je to daleko od „vraćanja u pređašnje stanje“.

Truli kompromis

Elem, Evropskoj uniji je potreban, pre svega kako bi evrobirokratija dokazala sama sebi da i dalje situaciju u Srbiji „drži pod kontrolom“, nekakav pomak na planu evrointegracija Beograda. Zbog toga je, u ovom trenutku, Briselu možda i više stalo da „ubrza“ neko pregovaračko poglavlje sa Beogradom, napiše neki izrazito pozitivan izveštaj i uputi pohvale, nego što je do toga suštinski stalo većini u Srbiji.

Sa druge strane, frustriranost Beograda zbog zaustavljanja evrointegracija sasvim je drugačijeg karaktera, ali se ona, kada je o vladi reč, tiče i famoznih poglavlja pošto „dugački zastoj“ otvara nekoliko mogućnosti da se na oficijelnom nivou širi kampanja o njenom nedemokratskom karakteru.

U zbiru, to nije dobro po legitimitet vlasti, a i stvara ambijent za novi krug najrazličitijih mogućih pritisaka, od Kosova do Republike Srpske, što je, gledajući sa stanovišta državnih interesa, u ovom trenutku bolje izbegavati. Otuda i želja srpskih vlasti da se pokaže kako nema „kliničke smrti“, evrointegracije su „žive“, iako ne baš „zdrave“, muči ih skleroza, te su zato usporene.

EU Serbia Flags
Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Lečenje frustracija odigrava se promenama Ustava. Najjednostavniji način, oko teme uređenja funkcionisanja pravosudne grane vlasti. Pronašao se i neki kompromis, pa niti evrobirokratija dobija sve što je htela, niti je srpska vlast „odbranila“ poziciju koju je želela.

Šta će ovaj truli kompromis, motivisan tekućim političkim razlozima, značiti za srpsko pravosuđe, pokazaće vreme. Truli kompromisi često imaju visoku cenu, no to je druga tema. Uglavnom, EU će reći da je Srbija pokazala opredeljenje ka osiguravanju nezavisnosti pravosuđa, iz Srbije će, baš pred izbore, doći stav kako su odnosi sa EU nikad bolji i – svi srećni i zadovoljni.

Referendumski cenzus

Međutim, u realizaciji ove „antistres terapije“, usmerene ka lečenju frustracija, javio se jedan problem: kako promeniti Ustav?

Tu se isprečio Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi. Onaj stari, usvojen 1994. godine, podrazumevao je izlaznost od polovine plus jednog upisanog birača da bi se referendum proglasio validnim. Ustavom iz 2006. godine regulisano je da se, nakon procedure u Narodnoj skupštini, promene Ustava verifikuju izjašnjavanjem većine glasača na referendumu.

Rešenje kojem zakonodavac pribegava, a kako predsednik Vučić ističe nakon zahteva Evropske komisije, jeste da se ukida svaka vrsta referendumskog cenzusa. Jer, to je po Ustavu.

Nesumnjivo, može se i ovako tumačiti ustavna odredba o „izjašnjavanju većine“. Ovakvo obrazloženje „pije vodu“. Ipak, odsustvo šire javne rasprave, te „zbrdozdolisani“ način donošenja ustavnih amandmana onemogućili su da se ovom stvari detaljnije pozabavimo.

Naime, u „starom Ustavu“, koji je u najvećoj meri delo legendarnog Ratka Markovića, stajaše kako je za njegovu promenu neophodna kvalifikovana većina od natpolovičnog broja upisanih birača koji na referendumu glasaju „za“. Jasno, takav prag uveden je kako bi se ustavne norme retko menjale.

U praksi, potvrdu od natpolovičnog broja upisanih teško je dobiti. Zbog toga se princip menjao, te su ustavopisci naglasili da je neophodna većina od izašlih, a ne od upisanih. Propust autora ovog dela Ustava jeste što nije detaljnije obrazloženo šta se pod tim podrazumeva.

Sa druge strane, opet treba napomenuti i da se ne može svaki detalj predvideti Ustavom. Danas smo došli u situaciju da se Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, a tumačenjem ove ustavne norme na jedan način, ukida svaki cenzus.

Ipak, treba postaviti pitanje: da li se zakonom mogla definisati donja granica broja izašlih? Ustavna materija predviđa „većinu izašlih“, ali nigde ne navodi i da donje granice nema.

Žena glasač prilikom polaganja glasačkog listića u kutiju tokom parlamentarnih izbora 2020. (Foto: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj)

Bez definisanja donje granice možemo biti svedoci paradoksa.

Jedan od načina za promenu Ustava jeste i podnošenjem zahteva najmanje 150.000 birača (član 203. stav 1. Ustava). Istovremeno, ustavne promene koje predlažu trećina poslanika, predsednik ili Vlada može da potvrdi na referendumu i manji broj od toga. Recimo, njih 50.000.

Dakle, za podnošenje predloga uveden je zahtevan cenzus, a za njegovo izglasavanje nije neophodan bilo kakav.

Još je to uočljivije kada se radi o mesnim referendumima, pošto je predviđena obaveza lokalne samouprave da raspiše referendum na zahtev najmanje 10 posto upisanih birača sa teritorije odnosne opštine (član 15. stav 3. Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi).

Opet visok cenzus za pokretanje inicijative, a nikakav za usvajanje predloga koji dolaze sa drugi strane.

Ako nema raspoloženja da se za donju granicu proglasi natpolovičan broj izašlih (što bi u teoriji značilo da i četvrtina plus jedan od upisanih birača može „menjati Ustav“), cenzus može biti i 40 posto ili čak i trećina od upisanih!

Možemo se složiti da to najčešće nije praksa, kao što je i realno da bi većina pozvanih stručnjaka rastumačila ustavni princip kako je to učinio i zakonodavac, te da bi autor ovog članka ostao u ubedljivoj manjini, pa bi rešenje, obrni-okreni, naposletku bilo isto.

I pored toga, o ovome je neophodno nešto reći iz političkih razloga, pošto je odsustvom šire javne rasprave i „zbrdozdolisanjem“ onemogućeno da se iznese upozorenje o posledicama ovakvog pristupa. Na kraju krajeva, ako je trebalo razjašnjavati ovu poziciju, mogao se uložiti još jedan ustavni amandman kako bi se formulacija o „većini izašlih“ detaljnije opisala. O istom trošku, kada se bude glasalo i o „pravosuđu“.

Zloupotreba referenduma

Kada je o posledicama reč, tu se vraćamo na Evropsku komisiju i sva postavljena pitanja na početku teksta.

EU jeste frustrirana zbog dešavanja u Srbiji, ali zamišljati kako se Evropska komisija uključuje u pisanje Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi sa svojim zahtevima samo da bi se sprovela terapija za postojeće stanje naivno je do krajnjih granica.

Da je samo do terapije, intervenisalo bi se pojedinačno, eventualno na nivou direkcije ili nekih drugih institucija EU srednjeg nivoa. Ili, za to je dovoljno i tumačenje Venecijanske komisije.

Uključivanje Evropske komisije, makar bilo i nezvanično pozivanjem na nju, a to nas uči praksa dosadašnjih odnosa sa EU, manipulacija kojima su pribegavali i ishodima kojima smo prisustvovali na postjugoslovenskom prostoru, znači da se „iza brda valja“ veća i „gabaratnija“ stvar nego što su to ustavne promene oko pravosuđa.

Tema referenduma je na postjugoslovenskom prostoru od početka devedesetih godina do danas više puta zloupotrebljavana. I to uz direktno i vrlo otvoreno mešanje zapadnog dela međunarodne zajednice.

U BiH je to njihovo zamešateljstvo proleća 1992. godine rasplamsalo ratne strasti, učinilo razvoj događaja nepovratnim.

Poslednji put zloupotrebe evidentiramo u Severnoj Makedoniji. Taj primer treba dobro zapamtiti.

Premijer Makedonije Zoran Zaev predvodi marš pristalica referenduma za promenu imena koji nose transparent na kome piše „Izađi za evropsku Makedoniju“, Skoplje, 16. septembar 2018. (Foto: AP Photo/Boris Grdanoski)
Premijer Makedonije Zoran Zaev predvodi marš pristalica referenduma za promenu imena koji nose transparent na kome piše „Izađi za evropsku Makedoniju“, Skoplje, 16. septembar 2018. (Foto: AP Photo/Boris Grdanoski)

U slučaju balkanskih država, referendum je u određenoj meri i krajnje rešenje. On nudi samo izjašnjavanje „za“ i „protiv“, najčešće oko krucijalnih odluka. Istovremeno, takvi referendumi su „nezgodni“ kada postoji „podeljenost društva“ – tako se polarizacija produbljuje, antagonizmi povećavaju.

Nismo mi Švajcarska, sa dugom tradicijom odlučivanja na referendumima. Zato su referendumi u BiH početkom devedesetih, uz (ne)priznavanje od strane zapadnog dela međunarodne zajednice, uticali na rasplamsavanje sukoba, a u Severnoj Makedoniji na dugi rok ostaje polarizovano društvo.

Opet, baš zbog preteranog, direktnog i vrlo otvorenog mešanja zapadnog dela međunarodne zajednice u krucijalna pitanja balkanskih država, bojkot referenduma ostajao je jedna od mogućnosti političarima koji su protiv određenih rešenja. Posledično i biračima koji određenu politiku podržavaju.

Severna Makedonija po svemu nam je bliža od Švajcarske.

Kosovo „iza brda“

Šta se „iza brda valja“ i koja je to „gabaratnija stvar“ koja se može oposliti referendumskim putem u budućnosti na polzu Evropske komisije?

Treba li uopšte na ovo odgovarati!?

Kosovo, Kosovo i samo – Kosovo!

Nesumnjivo, u Srbiji, posmatrajući istraživanja javnog mnjenja, nema većine da se menja preambula, niti da se uopšte pristaje na ustupke povezane sa legitimizacijom statusa državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca. Ali, ko kaže da će to pitanje biti direktno postavljeno na nekom novom referendumu?

Direktno pitanje na makedonskom referendumu septembra 1991. godine glasilo je: „Da li ste za suverenu i nezavisnu Makedoniju, s pravom udruživanja s nezavisnim državama Jugoslavije?

Direktno pitanje na makedonskom referendumu septembra 2018. godine glasilo je: „Da li ste za članstvo u EU i NATO uz prihvatanje Dogovora između Republike Makedonije i Republike Grčke?

Nigde se ne pominju ni Severna Makedonija, promena imena države, ni ustavne promene.

Zamislimo da u jednom trenutku, opet frustrirana EU, tragajući za nastavkom terapije, zahteva od Srbije izjašnjavanje o nastavku evrointegracija. Za pola godine, godinu, dve… Jednostavno, sa stanovišta Brisela čak i razumljivo, opravdano.

Hoćete li vi u Srbiji da implementirate obećano? Ili potpisano? I da u tom slučaju vlast, ma ko je činio, prepusti građanima da odluče.

Pitanje može biti nenametljivo, gotovo i nepotrebno. Recimo: Da li ste za suverenu i nezavisnu Srbiju, s pravom udruživanja s ostalim nezavisnim državama EU? Ili: Da li ste za članstvo u EU uz prihvatanje potpisanih sporazuma sa EU?

Zastave Srbije i Evropske unije tokom jednog skupa (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

Svakako, jedan deo potpisanih sporazuma sa EU ne može ni biti razlog izjašnjavanja, pošto Ustav definiše da „predmet izjašnjavanja ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora“, ali tu su i sporazumi koji nisu ratifikovani, ima i onih koji nisu čak ni službeno objavljivani.

Političari, političke stranke i druge organizacije teško će pozvati na glasanje protiv. Zašto bi se Srbija zamerala EU?

Znamo svi da od članstva u EU neće biti ništa, ali, istovremeno, negativan odgovor može uzrokovati svašta. Koga je moliti nije ga srditi! Stabilnost sistema ipak počiva i na regulisanom odnosu sa EU. Makar taj odnos bio regulisan na postojeći način.

Negativan odgovor na navedena pitanja znači i ulazak u zonu neregulisanog. Samim tim i destabilizaciju. Opet sličnost sa Severnom Makedonijom.

Ko je smeo i mogao da se direktno suprotstavi onakvim referendumskim pitanjima i 1991. i 2018. godine? Posebno 2018. godine?

Ako si protiv EU i NATO – završavaš karijeru! Osvaneš na istoj listi sa Lukašenkom.

Referendum „ispod radara“

Kako bi ovaj eventualni referendum izgledao u Srbiji?

Najverovatnije tako što bi na njega izašao onaj deo glasača koji bi glasao „za“. Nije moguće, iz ove pozicije, proceniti koliko bi taj procenat izašlih i upisanih iznosio.

Desetina, petina!?

Međutim, po novim pravilima igre u Srbiji, to bi sve bilo legalno i legitimno. Jednako kao što bi, sa stanovišta EU, bilo legalno i legitimno nakon takve podrške na referendumu zahtevati od Beograda da upodobi stavove o Kosovu mišljenjima i tumačenjima EU!

Udružujemo se sa ostalim nezavisnim državama EU? Nema problema, samo što 22 članice posmatraju Srbiju u drugačijim granicama od onih Ustavom definisanih. Tako su ove članice i ratifikovale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, taj dokument za njih odnosi se samo za teritoriju Srbije bez Kosova i Metohije!

Zbog članstva prihvatamo potpisane sporazume sa EU? Ni tu nema problema, samo će tumačenja onoga što je potpisano i onoga što tek treba da bude potpisano, a tiče se pregovaračkog Poglavlja 35, iznenaditi prosečne konzumente informacija u Srbiji.

Sasvim je logično da zbog toga „referendumska stvar“ danas prolazi duboko „ispod radara“ i to uz nesumnjivu podršku Brisela.

Niti građani znaju o čemu se izjašnjavaju, niti zašto je tema pravosuđa odjedared postala tako važna, niti kakvi su benefiti od ustavnih promena.

Zgrada Ustavnog suda Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zgrada Ustavnog suda Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Sasvim je logično i što se iz prozapadnih nevladinih organizacija primedbe na Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi uglavnom tiču neophodnih uslova za pokretanje izjašnjavanja. Druge stvari zaobilaze se u širokom luku.

Potpuno je normalno da perjanice prozapadnog opozicionog bloka relativizuju stvar, saopštavajući kako je referendum na izborima 3. aprila, a ne na zakazanom referendumskom glasanju 16. januara! Dodajući da je na taj dan ubijen Oliver Ivanović, što bi, valjda, trebalo da znači da referendum valja bojkovati.

Somnabulije!

Prozapadna opozicija ne sme protiv Evropske komisije. I tačka.

Upodobljavanje „ispod žita“

Zakone Republike Srbije trebalo je usklađivati sa Ustavom, isto kao što je trebalo ispunjavati neke druge obaveze definisane Ustavom.

Stara je priča o upornom ignorisanju člana 115. koji je od donošenja Ustava ispoštovao samo Tomislav Nikolić. Stara je i priča o ignorisanju člana 182. stav 2. u kom se navodi: „Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.“

Zašto već petnaest godina nema Zakona o suštinskoj autonomiji AP Kosovo i Metohija?

Kako to da ovo grubo kršenje Ustava ne zabrinjava Evropsku komisiju? Kako to da se u skupštinskoj raspravi o ustavnim amandmanima na ovoj obavezi ne insistira?

Čitaju li narodni poslanici Ustav? Znaju li šta u njemu piše kada tako lako dižu ruke za ustavne promene i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi?

Iz jednog ugla posmatrano, pričom o ustavnim promenama i novom načinu organizovanja referenduma Evropska komisija prodala je još jednu „ciglu“ aktuelnoj skupštinskoj većini.

Anestezirana tezom kako je ovo „win-win solucija“ za lečenje frustracija na obe strane, srpska vlast previdela je posledice i šta se dalje u ovom okviru može odigravati. Inače, to se može odigravati i u budućnosti, kada ne bude ni ove skupštinske većine ni ove vlasti.

Šta nam donosi vreme pred nama, sa velikom pouzdanošću ne možemo prognozirati. Mnogo je neizvesnosti, turbulencija u međunarodnom okruženju od kojeg direktno zavisi stabilnost Srbije.

Prebrzo, olako i bez sagledavanja šireg konteksta, razmišljajući prevashodno o aprilskim izborima, krenulo se „grlom u jagode“, u proces koji nam u nekom raspletu vrlo brzo može uzrokovati nesreću.

Sednica Narodne skupštine Srbije (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Sednica Narodne skupštine Srbije (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Naravno, mana ove analize je što se na velikom broju mesta koristi konstrukcija „moglo bi“. To „moglo bi“ ne mora se ispostaviti tačnim.

Ne moraju se ispostaviti tačnim ni neki izneti zaključci ili tumačenja. Ipak, dosadašnje iskustvo i sve čemu smo svedočili proteklih četvrt veka teraju na oprez.

Kosovo, Kosovo i samo – Kosovo!

U pogledu evrobirokratije na Srbiju, sve se oko toga vrti. Za EU nova referendumska pravila i ovakav način promene Ustava dobar su način da se „ispod žita“ upodobi politika Srbije prema „kosovskoj stvari“.

Više od referenduma

Narod će, u budućnosti, glasati na referendumu o nekom nenametljivom i gotovo nepotrebnom pitanju, protiv čega se i ne može glasati „protiv“, a zatim će to biti zloupotrebljeno da neka vlada donosi odluke. Kao što je urađeno u Severnoj Makedoniji!

Obećanja pojedinaca iz vlasti kako to oni neće dozvoliti, kako nisu za to glasali, te će se u slučaju zloupotrebe oštro suprotstaviti, i pored toga što su iskrene, malo će vredeti.

Kakva su bila obećanja Zorana Zaeva? Koliko se danas o sudbini države pita Zaev? Svega tri godine nakon referenduma!

Pojedinci su u velikim igrama prolazni, potrošna roba, važno je samo da proces traje.

Mnogo toga u svemu ovome što se odigrava jeste sporno, netransparentno, zakulisno i u određenoj meri – nejasno.

Nije normalno da se u takvoj atmosferi menja Ustav, niti da se u takvim okolnostima raspisuje važan referendum po novim pravilima igre. I nije normalno da se bez ikakvog razloga upravo to „sporno, netransparentno, zakulisno i u određenoj meri – nejasno“ dešava uz aminovanje EU.

Može li se normalnost graditi na nenormalnostima?

Da li je uopšte EU stalo do normalnosti u Srbiji?

Nemojte da posle bude kako nismo znali.

Uostalom, Miroslav Lajčak nam je usred Beograda ne tako davno saopštio da „Ustav nije Sveto pismo!“

Ako je za priznavanje lažne države Kosovo problem Ustav, tim gore po Ustav.

Ustav Republike Srbije (Foto: mpravde.gov.rs)

Ovakvim Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, uparenim sa ustavnim amandmanima, sada se sve čini mogućim. Nema nemogućih rešenja.

Odbijanje promena Ustava, glasanje protiv predloga na referendumu zato je mnogo više od učestvovanja na tek jednom običnom referendumu.

To je način da se stvari resetuju, da se tema vrati u javnost i ponovo razmotre ne samo ovi ustavni amandmani već i ostale stvari iz Ustava koje još uvek nisu primenjene, kao i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i pitanje minimalne izlaznosti.

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u