Ovo nije nekrolog već spomen u slavu i čast srpskog filma. Petar Volk se, između ostalog, suprotstavljao dugo nametanoj tezi da je srpski film nastao tek s drugom (još i socijalističkom!) Jugoslavijom, 1945. Ova ugrađena predrasuda inače je, u punoj meri, mogla da važi za okolne kinematografije, čija je prošlost uglavnom bila vezana za Austrougarsku, Tursku i nešto manje za Italiju. Naprotiv, srpski film je nastao usred „zlatnog doba“ suverene i snažne srpske države, 1911. godine, i već sa svojim prvim igranim filmom Karađorđe predstavio samostalnu i izvornu nacionalnu kinematografiju.
Kao pisac kapitalne i još uvek jedine Istorije jugoslovenskog filma (1985), kojoj se ni danas nema mnogo šta zameriti, Volk nije negirao povezanost srpskog filma s razvojem jugoslovenskih realnosti od 1918, naročito u periodu posle Titovog dolaska na vlast 1944. godine, ali je među prvima izneo neoborive dokaze da srpski film predstavlja samostalan organski kontinuum već punu stotinu godina, te da se, bez obzira na postojanje jugoslovenskih okvira, prefiksa i strujanja, razvijao u duhu težnji (i zabluda) srpskog naroda. To je bio mučan, ali odlučan raskid s hipotekom koju je uporno nametao avnojski koncept i time unapred onemogućavao svako istraživanje. Rečju, Volk je bio začetnik drugačijeg pogleda na našu filmsku prošlost i sadašnjost.
Obeležio svoj vek
U petak, 3. decembra 2021, umro je u Beogradu, u devedesetoj godini, prof. dr Petar Volk, istaknuti srpski filmski i pozorišni kritičar, redovni profesor istorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i predsednik Akademije za filmsku umetnost i nauku Srbije. Trag koji je za sobom ostavio u srpskoj kulturi dubok je i trajan. Ceo svoj život posvetio je prikazivačkim umetnostima o kojima je napisao najviše knjiga u celoj našoj filmologiji i teatrologiji (više od šezdeset!), uglavnom monografskih studija, ali i istoriografskih sublimacija i tumačenja bezmalo svih značajnih pojava u našem teatru i filmu. Pored toga, Volk je ostvario veliki uticaj na razvoj umetničke prakse kao direktor najznačajnijih jugoslovenskih filmskih festivala u Beogradu i Puli, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, direktor Pozorišnog muzeja Srbije, osnivač i prvi direktor beogradskog međunarodnog festivala Fest… Nije bilo gotovo nijedne značajne umetničke pojave u pedesetogodišnjoj istoriji teatra i pokretne slike u nas kojoj nije dao svoj doprinos i stoga se može smatrati jednim od najznačajnijih poslenika novije istorije naše kulture.
Rođen u Bosanskom Petrovcu 1931, diplomirao je jugoslavistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1953, a doktorirao na Karlovom univerzitetu u Pragu („Estetika moderne animacije“) 1971. i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 1985. (pomenutim kapitalnim delom Istorija jugoslovenskog filma od 1896. do 1982). Objavio je mnogobrojne pozorišne i filmske kritike u časopisima Izraz, Kultura, Književnost, Scena i Teatron (suosnivač) i listovima Književne novine (član redakcije), Telegram, Politika i Ilustrovana Politika (dugogodišnji filmski kritičar). Profesor Volk bio je, bez sumnje, najplodniji srpski istoričar filma i pozorišta, čije su studije danas nezaobilazne u proučavanju srpske i jugoslovenske umetničke prošlosti. To su, između ostalih, monografije o Raši Plaoviću, Milivoju Živanoviću, Peri Dobrinoviću, Dobrici Milutinoviću, Žanki Stokić, Nikoli Simiću, Miri Banjac i Petru Kralju, te o filmskim režiserima Aleksandru Saši Petroviću i Predragu Goluboviću.
Autor je istorijskih sinteza Pozorište bez maske, Pozorišni život Srbije 1835-1944, Pisci nacionalnog teatra, Ilustrovana istorija srpskog pozorišta, kao i Sloboda filma, Opasne slike, Moć krize, Svedočenja 1 i 2, Savremeni jugoslovenski film… Bio je sastavljač dvotomne Antologije svetskog filma i pisac leksikografskih sinteza Srpski film, Dvadeseti vek srpskog filma i Imenar srpskog filma… Za svoje istoriografske i teorijske radove primio je visoka priznanja, među kojima Sterijinu nagradu za teatrologiju, Nagradu za najbolju knjigu o filmu Instituta za film, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Povelju za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije i Kristalnu prizmu Akademije filmske umetnosti i nauka za svoju poslednju knjigu Nova vremena, 2013. godine.
Evropski kontekst srpskog filma
„Tragao sam za kriterijumima koji će pomoći da identifikujemo trajne vrednosti, pratio razvoj izraza i sva ona značajna i kvalitetna preobraženja koja nas navode na nove poduhvate i još originalnije filmove“, pisao je Petar Volk pre desetak godina, u nekoj vrsti bilansa svog fascinantnog radnog veka. „Tada sam i načinio osnovu za stvaranje istorijskih pretpostavki kako bismo ono najdragocenije sačuvali od zaborava. To je, verujem, naš zalog za budućnost, kao što verujem da je srpski film dosegao do svoje autentičnosti, da poseduje trajne vrednosti, da ima moć neprekidnog kreiranja novih i originalnijih dela i da je tako ušao u svet.“ Definišući ovim svoju životnu misiju i zadatak, Volk je pokazao zadivljujuću doslednost, uviđajući jedan široki, često metanacionalni kontekst, evropski i svetski, u kome se može sagledati srpski kinematograf. Ovaj kontekst zbilja je moguće uspostaviti tek iz dijahronijske perspektive, koju je gradila srpska filmska misao, uz pomoć stranih autoriteta kao što su bili Danijel Gulding, Marsel Marten i Miron Černjenko.
„Kritika i teorija su, sa svoje strane, dosta učinile da istorija srpskog filma bude ispunjena ne samo avangardnim težnjama do kojih nam je uvek bilo posebno stalo već i delima koja neprekidno pretenduju da budu sinonimi savremenog i modernog stvaranja… Sve što je u srpskom filmu stvoreno od kraja devetnaestog veka, pa tokom celog dvadesetog i nastavilo se u ovom novom milenijumu, uglavnom je zabeleženo, istraženo i ako nije uništeno – provereno i verifikovano unutar opštih sistema vrednosti.“
Više od sedamsto dela
„Zbog svega toga već dosta rano je istaknuta želja da se izdvoje trajne vrednosti, obezbede preobraženja i očuva putanja razvoja kako bi nove generacije mogle da shvate da je ovo ogromno iskustvo i toliki značajni filmovi tek polazište za ono što će verovatno tek biti stvoreno u novom vremenu… Srpski film, iza koga stoji preko sedamsto dela“ (ovde Volk ne okleva da saopšti broj do koga je došao dugogodišnjim istraživanjem, što se često zaboravlja zahvaljujući našoj poslovičnoj nebrizi i aljkavosti kad je u pitanju kulturna baština)… jeste „traganje za jasnim, celovitim i naizgled nepromenljivim pojmovima i simbolima.“ A kakav je ishod ovog traganja i šta se može zaključiti posle svega? Ukupnim svojim delom Volk je dokazao „da smo stvorili dela koja ulaze u riznicu nacionalne kulture i svetske filmske baštine“. Rečju: „Verovao sam i verujem da je srpski film dosegao do svoje autentičnosti, da poseduje trajne vrednosti, da ima moć neprekidnog kreiranja novih i originalnih dela, da je tako ušao u svet umetnosti.“
Nije li ovo sasvim dovoljno, nije li ovo onaj dijahronijski dixi, beleg na kraju prvog veka srpskog filma, nešto što ostaje – uprkos činjenici da ova umetnost danas postaje nešto drugo: digitalna pokretna slika promenjene prirode i suštine? Tu ni Volk – a i mi s njim – nije više načisto na šta će izaći duhovna kataklizma velikog reseta koji se upravo događa. „Pusti me, molim te, s tim“, rekao mi je jednom, smejući se onim njegovim glasnim smehom, s jako čujnim kliktanjem. „Vi se prihvatajte te realnosti i želim vam svaku sreću. Ja sam čovek dvadesetog veka. Još ima filmova iz tog veka koje nisam video, a vi slobodno gledajte nove.“ A pravo rečeno, to više i nije film nego virtuelni surogat, zapravo puna negacija stvarnosti, koja nam nudi hologramska čudesa i tehnokratsku video-skalameriju koju je sve teže prozirati umom. Srpski film je, međutim, bio rođen i još počiva na nečem sasvim drugom: na stvarnosti, koja je u sprezi s optičkom iluzijom medijuma.
„Film koji smo stvarali od prvih zapisa sa Terazija ili od Karađorđa do najnovijih ostvarenja sazdan je od samog života“, zaključivao je, nasuprot svemu tome, Volk. „Od našeg sveta stvorio je svoj svet. Tu nalazimo sve što su proživeli pojedinci, generacije ovog naroda, što je bilo za pamćenje, ali i zaborav, sva razočaranja i kolektivne zablude. Pa na šta bi naša prošlost ličila bez tih dramatičnih, sadržajnih, lepih i bolnih slika?“ Bolje i nije mogao završiti svoju pretposlednju knjigu, koju je potpisao kao Hadži Petar Volk, koliko da se i sam upiše među stare slike ovog naroda, lepe i bolne u isti mah.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Ras Televizija
Izvor Pečat, 10. decembar 2021.
BONUS VIDEO:
