Радник у мењачници пребројава америчке доларе (Фото: Punit Paranjpe/AFP/Getty Images)

Milovan Danojlić: Osvrti u prolazu

U načelu, mi smo prihvatili kapitalistički poredak i tržišnu privredu, ali se, polusvesno, i dalje držimo Prudonove maksime da je vlasništvo krađa, a veliko bogatstvo čist banditizam

Među rečima koje obeležavaju ovaj trenutak našeg nezadrživog napredovanja prema lepšoj budućnosti ističe se varvarizam tajkun. Od japanskog taikun, kineskog tai kuan, preko engleskog tycoon, stigla je u našu prema tuđicama gostoljubivu provinciju. Tamo, gde je rođena, i u zemljama kroz koje je proputovala, reč je imala značenje veliki vladalac, moćnik, imućnik, budžovan, lovator, Hrvati bi rekli bogatun.

Ugled tajkuna je, u našoj sredini i u ovom času, dvosmislen i protivrečan. Jedni se dive uspesima poslovnog čoveka, drugi ga iz istog razloga mrze, treći ga preziru kao nečasnu osobu, gotovo kao prestupnika kome zemaljski zakoni ne mogu da stanu na put. Jedan deo političke elite i javnih glasila živi zahvaljujući njegovoj izdašnosti, dok od naroda izabrane vlastodršce hvata nemoćan bes pri pomenu „velikog vladaoca“. Anatemišu ga kao pljačkaša i lupeža čije je mesto u zatvoru, a opet ga tamo, iz nekih formalnih razloga, ne mogu strpati. Optužba nailazi na dobar prijem kod siromašnih i potrebitih slojeva: uza sve divljenje uspešnosti prodornog pojedinca, ti slojevi imaju dobrih razloga da ga se plaše i da ga se groze. Ovako ili onako, tajkun se obogatio na njihovoj grbači: kod nas je, u doba Tranzicije, budzašto prisvojio plodove poluvekovnog narodnog truda. U pitanju je, dakle, grabljivac koji je dobio zakonsko ovlašćenje da grabi i otima, tj. reč je o kapitalisti. Ko hoće da ga ocrni, treba samo da navede koliko je miliona u jednoj godini zgrnuo.

U načelu, mi smo prihvatili kapitalistički poredak i tržišnu privredu, ali se, polusvesno, i dalje držimo Prudonove maksime da je vlasništvo krađa, a veliko bogatstvo čist banditizam. Na to nas upućuje tradicija patrijarhalnog zadrugarstva, kao i usvojena idejna merila iz godina samoupravnog socijalizma. Ondašnji vlastodršci su živeli nešto bolje od prosečnog građanstva, ali se nisu odvajali; bili su opsednuti očuvanjem vlasti, a ne sticanjem materijalnih bogatstava. U opštoj skromnosti bilo je jednakosti, u oskudičenju je bilo ravnopravnosti. „Briga za radnog čoveka“ je, u zdravstvu, školstvu, radnom zakonodavstvu i socijalnoj zaštiti, imala i nekih lepih postignuća. Živelo se skučeno, svakidašnjica je bila prilično dosadna, ali su se tegobe podnosile sa osećanjem izvesnog dostojanstva, bez gorčine što je u dušama ostavlja bestidna klasna podeljenost. Pojedincima je, svakako, nedostajala prilika da se „razmahnu“ da, sebi i drugima, pokažu šta mogu i šta znaju. Živelo se u pristojno uređenom logoru, bez slobode štampe u kojoj danas uživamo, sa redovnim obrocima i mršavim prihodima.

Kapije logora su od šezdesetih godina prošlog veka bile širom otvorene; ko je hteo, mogao je okušati sreću u hvaljenom inostranstvu. Sa odbacivanjem te utopijske ideologije, inostranstvo nam se uvalilo u kuću, najpre bombama, potom robom i investicijama. Promena je, u prvi mah, pozdravljena sa odobravanjem i velikim nadama. Objavljena je mogućnost opšteg „razmahivanja“, da se ubrzo ispostavi da nije svako rođen za učešće u bespoštednoj utakmici. Ogromna većina je ostalo onamo gde je vekovima tavorila. Došlo je do razočaranja. Priželjkivali smo kapitalizam sa ljudskim likom, a ne ovu, golu surovost. Činilo nam se da je moguće sačuvati izvesna dostignuća prethodnog ekonomskog ustrojstva, dodajući mu pojačanu kupovnu moć i potrošačko obilje uočeno u šoping turizmu. Zamišljanja su nam se, na prvim koracima, izjalovila. Došlo je ono što ljudski stvor, od izgona iz Edena, vuče i trpi: neizmenljiva muka postojanja. Isplivali su tajkuni, borbena avangarda konkurentske utakmice u kojoj sve što ne uspeva da se održi na tržištu treba da umre; otvorena je arena na kojoj se vodi darvinistička borba za mesto pod suncem. Iz te utakmice je većina ljudskog življa unapred isključena. Njoj je ostalo da težnju za važnošću ostvaruje u komšijskim sporovima. Društvo se pocepalo, zinuli su klasni ponori.

Otuda mukli zazor prema tajkunima, pomešan sa nevoljnim divljenjem: nije ni njima bilo lako vinuti se iznad sputane svakidašnjice. Teško je pomiriti se sa neprijatnom istinom da je, zahvaljujući privatnoj inicijativi, izgrađen najproduktivniji sistem koji su ljudi uspeli da smisle. Prost, prirodan pronalazak, oslonjen na neke neiskorenjive odlike ljudske prirode: na volju za važnošću, na zgrtanju zemaljskog blaga, na potrebu potvrđivanja neograničene moći. U ostvarivanju tih podsticaja i težnji, poredak, naknadno, daje doprinos opštem napretku. Njegovu gramzivost ograničavaju i ublažuju, donekle, poreska politika, religija, umetnost, dobrotvorne zadužbine i slobodna kritička reč, koja ga opominje na red, pa su i naši, novopečeni tajkuni, prinuđeni da popiju poneku gorku čašu, smešu mržnje i divljenja, zavisti i jeda, poštovanja i pakosne zlobe.

***

Koliko mi očuvanje prirode leži na srcu toliko sam nepoverljiv prema partijama i pokretima koji tu brigu istavljaju kao politički program. Takvo angažovanje je, gotovo po pravilu, uzvišeni izgovor za namirivanje niskih računa. Zagađivanje prirodne okoline počelo je, valjda, sa dimom inkvizitorskih lomača, da mu industrijska revolucija dadne puni zamah; ono je pogonska sila obogotvorenog Progresa. Sad, kad je ćar počeo gutati vajdu, glavni zagađivači bi da zaustave pridošlice u razvijanju sopstvenih ekonomskih mogućnosti. Iza vapaja za čistotom prirode krije se, gotovo redovno, veća ili manja prljavština. Kako da uzmete ozbiljno ekološku kampanju velikog dnevnika, kad se za svako njegovo izdanje, negde u Južnoj Americi, poseče jedna šuma? Radikalna ekološka ideologija je plod parazitske dokolice. Kapital, besplatno ustupljen od oskrnavljene majčice prirode, izdaje se neupućenima sa visokom kamatom, pa bi vođama Zelenih dobro pristajao naziv zelenaši.

Ne mogu da zaboravim nemačkog zelenka Jošku Fišera, inače ministra spoljnih poslova koji je, kao zaljubljenik u prirodu i u čoveka koji je njen sastavni deo, odredio da „Srbe treba baciti na kolena“. Valjda je imao na umu da u tom, klečećem položaju, možemo punim plućima udisati dah zemlje, kao i čestice oslabljenog uranijuma kojima nas je čovekoljubivi Joška, sa svojim saveznicima, krajem prošloga veka počastio. Njemu se, sa druge strane Rajne, pridružuje zvezda francuskog ekološkog pokreta, jedno vreme ministar za zaštitu prirode Nikola Ilo. Protiv njega su, ove jeseni, pet žena podnele tužbu za silovanje. Tužiteljke je, verovatno, ohrabrila prekookeanska inicijativa Me too (I ja, I mene su). Rečiti primer neusklađenosti moralnih normi i ekološkog idealizma: dok se, na jednoj strani, Nikola Ilo zalagao za čistoću prirodne sredine, na drugoj je zagađivao ljudsku sredinu. Pomenimo i onog našeg Šapčanina koji je već i prezimenom upućen da im se pridruži.

***

Na gradskoj pijaci, pod maskama, gledamo se ispod oka. Pakao, to su drugi, zuji mi u ušima opomena velikog egzistencijaliste. Svako je svakome izvor smrtne opasnosti. U redu pred tezgom sa voćem i povrćem, poštujući propisanu razdaljinu, pratim nevažna zbivanja. Ispred mene crnkinja. Desnom rukom prebira i odmerava glavice zelene salate, a levom pridržava dečja kolica. Beba udarila u strašan, očajnički plač, na šta se majka ne obazire. Navikla je, a trenutno je zabavljena važnijim poslom. To nije uobičajeno dečje kmečanje, to je beznadežno zapomaganje, jaukanje koje je samo sebi cilj. Nema igračke, ni slatkiša, ni lepe reči koji bi tu bespomoćnu patnju utešili i zalečili. Dete negoduje što se rodilo u svetu ovakvom kakav je, u haosu zastrašujućih kretnji, nakaznih lica i nasilničkog besmisla. Kao da jauče sva muka afričkog kontinenta izmeštena u podneblje zapadnoevropskog blagostanja. Majka se ne osvrće, čeka da se dete isplače, da se pomiri sa bezizlazom kao što se i ona pomirila.

 

Naslovna fotografija: Punit Paranjpe/AFP/Getty Images

 

Izvor Pečat, 10. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u