Sve su Drine ovog sveta krive.
I mi ih nikada ne možemo ispraviti.
Ali mi nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo.
Ivo Andrić
Dešava se da knjige nastanu i kada nisu unapred planirane, i da budu pripremljene bez velikih autorovih napora. Istovremeno, one su, po pravilu, kvalitetnije i čitanije od onih koje se planiraju i u stvaranje kojih se utroši neuporedivo više vremena. Jedna od takvih je i knjiga Na smetlištu (neo)liberalizma koju je nedavno objavila „Informatika“.
O tome zašto sam bio „prisiljen“ da knjigu pripremim čitaoci će saznati iz predgovora ove knjige. Istovremeno, iz uvodnih napomena u radu „O stanju ekonomske misli u Srbiji“, pripremljenog za naučni skup „Stanje i perspektive ekonomske misli – uticaj ekonomskih recesija u prvim decenijama 21. veka“, nije teško zaključiti zbog čega je navedeni rad postao „nepodoban“ i (ne)očekivano se našao u „korpi za otpatke“ Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES).
Iz predgovora
Sredinom 2020. godine (povodom mog 70. rođendana) iz štampe je izašlo moje Ekonomsko troknjižje (IP Filip Višnjić, Beograd). Mislio sam da njime završim s objavljivanjem knjiga iz ekonomske problematike. Međutim, nije prošlo mnogo, a „prisiljen“ sam da objavim knjigu koja je sada pred čitaocima. Kako je do toga došlo?
Tokom prošlog leta (16. jula 2020) dobio sam poziv iz NDES-a da učestvujem na naučnom skupu „Stanje i perspektive ekonomske misli – uticaj ekonomskih recesija u prvim decenijama 21. veka“, zakazanom za 6. novembar 2020, koji je NDES organizovao sa SAEN (Srpska akademija ekonomskih nauka) i Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu.
Mada sam, po odlasku u penziju (2015), najavio da nameravam da se povučem iz aktivnog učestvovanja na skupovima NDES-a, predložena tema skupa, te povod za njegovo zakazivanje bili su razlog da učestvujem. U roku, koji su nam iz NDES-a odredili, prijavio sam rad. Kasnije smo obavešteni da, zbog epidemiološke situacije, nije moguće održati skup nego da radove dostavimo u određenom roku kako bi ih NDES štampao u Zborniku. Blagovremeno sam dostavio rad „O stanju ekonomske misli u Srbiji“.
(Ne)očekivano, 20. januara 2021, elektronskom poštom, dobio sam sledeći dopis: „Poštovani profesore, sa žaljenjem Vas obaveštavamo da nismo u mogućnosti da prihvatimo Vaš rad za objavljivanje u Zborniku, jer se u skladu sa pravilima NDES-a u zbornicima ne objavljuju već objavljeni radovi. Pozivamo Vas da, ukoliko želite, uzmete učešće u diskusiji kada bude promocija Zbornika i da na njemu prezentujete Vaše stavove. S poštovanjem, NDES.“
I nepotpisanom kolegi (ili kolegama) iz NDES-a i meni je jasan pravi razlog zbog čega su tako postupili, ali na to sam navikao. Iz NDES-a i SAEN-a (ranije AEN – Akademija ekonomskih nauka) dobijao sam razne izgovore zbog čega moji tekstovi ne mogu, u celini ili delimično, da budu štampani. Međutim, posle svakog takvog postupka usledila je moja (neplanirana) nova knjiga u kojoj sam publikovao „nepodobni“ tekst i tako probijao „zid“ koji su mi postavljali. Tako će biti i sada. Umesto u Zborniku NDES-a, rad će prvi put biti štampan (kao uvodni) u ovoj knjizi: Na smetlištu (neo)liberalizma – prilog za istoriju ekonomske misli u Srbiji u prve dve decenije 21. veka.
U knjizi posle ovog uvodnog teksta sledi poglavlje Kriza ekonomske misli, a zatim devet priloga (mojih tekstova u časopisima, i nastupa na naučnim skupovima) koji pružaju jasniju sliku o stanju ekonomske misli u Srbiji tog perioda, ali pokazuju i šta je čekalo one koji nisu prihvatili dominantni (u zapadnoj ekonomskoj teoriji) neoliberalni pogled na ekonomiju, a koji su gotovo jednoglasno (nekritički) preuzeli srpski akademski ekonomisti.
Dosledno sam se zalagao za odbacivanje tržišnog fundamentalizma (zasnovanog na pogrešnim pretpostavkama o samoregulišućem tržištu, slobodnoj trgovini i postojanoj težnji pojedinca za ostvarivanje vlastite koristi) i za prihvatanje ideje javnog dobra, odgovarajućoj ulozi države u privredi, te neraskidivoj povezanosti ekonomije i morala. Put kojim sam išao za mene je bio jedino mogući i sada, posle svega, sa zadovoljstvom mogu da kažem: ipak je vredelo!
Anonimna kritika
U nastavku slede uvodne napomene mog nepodobnog rada „O stanju ekonomske misli u Srbiji“.
Poražavajuća je činjenica da NDES (zajedno sa SAEN i Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu) sa velikim (višedecenijskim) zakašnjenjem organizuje skup posvećen stanju ekonomske misli. Osim toga, zaprepašćuje da se ovaj skup zakazuje u neverovatno kratkom roku i u jeku pandemije, a povod je veoma bizaran – jedan nepotpisani tekst objavljen u dnevnim novinama („Bankrot ekonomske misli“ objavljen 8. juna 2020. u listu Danas). Nedopustivo je da smo u ekonomsku tranziciju pre dve decenije ušli, a da rukovodstvo NDES-a nije smatralo da za temu svojih skupova (od desetine koji su u međuvremenu održani) treba da ima ovo načelno pitanje – izbora adekvatnog modela reformisanja privrede. Moji više puta ponavljani predlozi na skupovima NDES-a, da je neophodno na ovu temu organizovati ozbiljnu raspravu, bili su ignorisani.
Ekonomsku tranziciju Srbija počinje s decenijskim zakašnjenjem u odnosu na druge postsocijalističke zemlje. Kašnjenje u ekonomskoj tranziciji Srbija je mogla, i morala, da iskoristi kako bi analizirala iskustva drugih, te izbegla njihove greške i lutanja. Nažalost, to nije učinjeno nego su ponovljene greške drugih postsocijalističkih zemalja, i reformisanje srpske privrede baziralo se na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor).
Ovakav model reformisanja postsocijalističkih privreda, u poslednjoj deceniji 20. veka, pokazao se izuzetno neuspešnim u svim državama gde je primenjivan. Retke su bile zemlje koje od početka nisu sledile taj put (Slovenija), a mnoge su pre (Poljska od 1994) ili kasnije (Rusija od 1998) napuštale taj neuspešni model.
Ma koliko tvrdnja anonimnog autora u dnevnom listu Danas (da obični ljudi, slušajući našu, ekonomsku struku, reaguju s odvratnošću i prezirom prema ekonomskoj nauci koja im je predstavljena kao pijana skaradna travestija) bila paušalna, gruba i preterana, u njoj, ipak, postoji zrno istine. Kada sam iz prepiske članova NDES-a posle anonimnog pisma video da će biti organizovana rasprava, pomislio sam da bi bilo dobro da analiziramo koliko smo kao NDES, a još važnije koliko je svako od nas, članova pojedinačno, doprineo podizanju ili urušavanju ugleda profesije akademskih ekonomista. Bilo bi to ne samo svedočanstvo o nama i vremenu u kome smo radili nego bi moglo da bude i korisno za buduće generacije akademskih ekonomista.
Odgovornost ekonomista
Ipak, pribojavao sam se da će rasprava biti usmerena u drugom pravcu, kako bi se našao alibi za sve ono što smo kao akademski ekonomisti do sada radili, odnosno propustili da uradimo. To će određenom broju naših kolega (ljudima za svako vreme) omogućiti da elegantno izvrše novo presvlačenje (to im neće biti prvi put), te da i dalje budu u trendu – sada s novom mejnstrim pričom.
Uz poziv da uzmem aktivno učešće u ovoj raspravi, u prilogu je bilo obrazloženje organizatora i preporučene teme za raspravu. Iz tog materijala može se zaključiti da pitanje vladajuće neoklasične ortodoksije tek od doba prethodne globalne ekonomske recesije (2007-2009) dolazi u fokus interesovanja. Na to se dodaje problem aktuelne pandemije (ekonomska recesija generisana pandemijom nove bolesti COVID-19 je atipična, te se može očekivati da će se primarno otvoriti pitanje u kojoj meri je ekonomska nauka, tačnije, koliko su makroekonomski modeli uspeli…), pa se, u skladu s tim, preporučuju i teme (kao atipična ekonomska recesija generisana pandemijom i mere ekonomske politike za prevazilaženje – uticaj na promene u ekonomskoj misli).
Kao da za globalnu ekonomsku krizu i za neuspeh reformisanja srpske privrede nije kriva pogrešna neoklasična ekonomska teorija i na njoj zasnovane ekonomske politike. Preko toga se pokušava elegantno preći, i zaboraviti da je većina članova NDES-a nekritički prihvatila tu vladajuću paradigmu (zbornici radova sa prethodnih naučnih skupova NDES-a to odlično ilustruju). Međutim, odgovornost akademskih ekonomista nije bila samo u tome što su nekritički prihvatili vladajuću paradigmu nego su je svojski propagirali i aktivno radili (kao ministri, savetnici, predlagači zakonskih rešenja…) da se ona u praksi dosledno sprovodi.
Štaviše, u javnosti su bili medijski eksponirani samo akademski ekonomisti koji su bili saglasni s reformama srpske privrede koje se baziraju na vladajućoj ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor). Takva uniformnost koju su demonstrirale naše koleginice i kolege imala je negativne posledice i na stručnjake iz drugih društvenih nauka (filozofe, sociologe, pravnike, politikologe), koji su poverovali u njihove tvrdnje. Tek kasnije će se uveriti koliko je bilo pogrešno sve ono što su od njih slušali.
O stanju ekonomske nauke u Srbiji, ali i u ekonomski najrazvijenijim zemljama sveta, do sada sam detaljno pisao i zainteresovani to mogu pročitati u Ekonomskom troknjižju. Troknjižje počinje upravo poglavljem Ekonomska kriza i kriza ekonomske nauke. Taj deo (kao i poglavlje koje sledi, Ekonomija postmoderne – Ekonomsko troknjižje) upravo se uklapa u temu ovog skupa, pa ću se zbog toga u ovom tekstu zadržati na odgovornosti nas akademskih ekonomista, pa i NDES-a za neuspeh ekonomskih reformi u Srbiji, zbog toga što smo (bez prethodne ozbiljnije rasprave) prihvatili model ekonomske tranzicije koji se temeljio na pogrešnoj ekonomskoj teoriji. Ovaj tekst predstavlja skromni prilog istoriji ekonomske misli u Srbiji na prelomu 20. i 21. veka, ali i o istorijatu NDES-a i AEN-a.
O odgovornosti akademskih ekonomista u Srbiji za neuspeh ekonomskih reformi do sada sam uzgredno pisao. Očigledno da je ona ogromna i teško može služiti kao uteha činjenica da u ovim burnim vremenima veliku odgovornost za urušavanje ugleda svojih profesija snose i intelektualci u drugim društvenim naukama. Smatram da je izuzetno važno da analiziramo koje smo kardinalne greške činili kako to ne bismo ponavljali i u budućnosti. Od toga je, možda, važnije da to ostane zabeleženo za buduće generacije akademskih ekonomista, koji će moći da uče i na našim greškama.
Na kraju napominjem da ispod dopisa NDES-a nisu potpisani (kao što je uobičajeno) predsednik ili izvršni sekretar, a u njemu ne piše ni ko je odlučio da moj rad završi u „korpi za otpatke“ NDES-a. Međutim, uprkos svemu, želeo bih da zahvalim kolegi (ili kolegama) koji su o tome odlučili, jer su me „prisilili“ da pripremim i objavim knjigu koja će sigurno biti čitanija od Zbornika radova NDES-a, a nadam se (uz knjigu Ekonomija postmoderne) postati i moje najčitanije delo iz oblasti ekonomije.
***
Nebojša Katić
Dušanić je jedan od retkih ekonomista koji nije bio „dobar“ ni starom ni novom sistemu, i koga kritikuju oni koji su bili dobri svakom sistemu. U socijalizmu su ga kritikovali kao predstavnika građanske desnice, dok ga neoliberali kritikuju zbog dirižističkih stavova i „levih skretanja“. Voleo bih da grešim, ali mi se često učini da bi, kada bi im okolnosti išle naruku, novi ideolozi voleli da naprave novi Goli otok, ako ne fizički onda intelektualni, i da tamo smeste svoje neistomišljenike. Dušanić bi tada verovatno bio u „prvom transportu“. Kada smo razgovarali o smislu daljeg pisanja, on mi je sa bosanskim mirom govorio da je važno ostaviti trag za budućnost. Možda će neke nove generacije izvući kakvu pouku, ili bar videti da nisu svi ćutanjem ili aplauzima ispratili Srbiju na put bez povratka.
Slobodan Antonić
Najveća zasluga Jovana Dušanića za srpsku društvenu nauku jeste što je on bio među onim ekonomistima koji je nama iz ostalih društvenih nauka objasnio šta se dešava u srpskoj i svetskoj ekonomiji. U tom smislu, profesor Dušanić odigrao je pionirsku ulogu i, kada se bude pisala istorija intelektualnog života u Srbiji početkom 21. veka, mislim da će on imati značajno mesto. Profesor Dušanić ostaje kao neko ko može da bude uzor i za nas iz ostalih društvenih nauka kako se treba uporno boriti, i kada si u potpunoj manjini i kada si vrlo usamljen u svojoj struci, sve dok se ne pokaže da si u pravu. Da smo svi mi imali drugačije stavove na prelomu 20. i 21. veka, kao što je imao profesor Dušanić, pretpostavljam da bi sve bilo drugačije.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Catena mundi
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
