Бајден Самит за демократију

D. Drobnjicki: NATO se nudi da obezbedi ideološko jedinstvo Alijanse demokratija

Da bi to obezbedio, blok će, međutim, morati da nadmaši po moći i nadležnostima sve korporacije moći koje su ikada postojale sa ideološkim funkcijama. I inkviziciju i KGB SSSR

Prva faza stvaranja Alijanse demokratija, s obzirom na trenutni nivo upravljanja u Vašingtonu, verovatno će biti donekle zbrčkana. Pogotovo što će Samit za demokratiju, koji je sazvala Bela kuća, imati virtuelnu formu.

Ipak, ne treba potcenjivati ideju liberalnog vašingtonskog establišmenta.

Prvi događaj biće postavljanje „konstrukcije“. Potom će, kako je već najavljeno, tokom godine selektovane zemlje morati da ispune određeni set uslova da bi ostale među izabranima.

Gotovo je sigurno će do kraja 2022. godine u redovima „demokratija“ ostati primetno manje od stotinu zemalja. U suprotnom, ta alijansa će biti previše labava i, samim tim, nestabilna.

Sasvim je moguće da će njeno formiranje trajati više od godinu dana. Ali, Zapad nema na raspolaganju dovoljno vremena, jer su, kako se pokazalo, resursi dolarske ekonomije ograničeni.

Na ovaj ili onaj način, uslovi za odabrane kandidate biće teški, a glavni će biti političke i kulturne prirode. Zato svi programski natpisi u zapadnoj štampi (pod naslovom „Ka samitu demokratija“) sadrže tezu da je „u savremenom svetu demokratija na udaru i spoljašnjih i unutrašnjih sila“.

Odnosno, naglašava se da se bori i sa spoljnim neprijateljima („autokratijama“) i sa unutrašnjim – svim onim političarima i građanima „slobodnog sveta“ koji ne žele da se povinuju volji globalnog rukovodstva, ne dele njene „vrednosti“ i suprotstavljaju se njenim socio-kulturnim stavovima…

Čak se i NATO uključio u proces „prisiljavanja na dobro“.

Generalni sekretar Stoltenberg je na nedavnom ministarskom samitu Severnoatlantske alijanse govorio o glavnim odredbama novog strateškog koncepta tog vojno-političkog bloka. I, od pet programskih stavki te strategije samo je jedna „klasična” – jačanje vojne moći. Ostale su: zaštita (zapadnih) vrednosti, izgradnja globalne perspektive, institucionalna kohezija SAD i Evrope…

I još – divno! – „jačanje zapadnih demokratskih društava“.

Drugim rečima, NATO nudi svoje usluge da silom obezbedi ideološko jedinstvo Alijanse demokratija.

Da bi to obezbedio, blok će, međutim, morati da nadmaši po moći i nadležnostima sve korporacije moći koje su ikada postojale sa ideološkim funkcijama.

I inkviziciju i KGB SSSR!

Nije toliko važno da li će vašingtonske i briselske birokrate to moći da iznesu. Važno je da je takav cilj postavljen.

A to, definitivno, nije ni amaterski nastup, ni improvizacija.

Ta inicijativa samo na prvi pogled izgleda smešno.

Liberalna koalicija, koja je došla na vlast u Vašingtonu, postavila je sebi zadatak da pobedi u nadmetanju sa autokratijama.

S obzirom na sve manje resurse koje kontroliše finansijska i korporativna elita, ovaj zadatak postaje netrivijalan i zahteva određeni napor. Zato će kiksevi političkog mehanizma unutar navodnog saveza demokratija biti neprihvatljivi.

Predstavnici zapadnog političkog mejnstrima, ne prestajući da kritikuju Moskvu i Peking, neumorno tvrde da „demokratiju“ ništa manje ne ugrožavaju unutrašnji neprijatelji.

Nije slučajno ni što je jedan od glavnih poziva nove administracije Bele kuće Amerikancima i svim zapadnjacima da teže „jedinstvu“. Ovde se ne radi o pomirenju ljudi različitih političkih uverenja, već o jedinstvu.

Traži se da ultraliberalna paradigma bude prihvaćena bez ostatka, a da oni koji se ne slažu budu – marginalizovani.

Najnovija ideologija zapadnog establišmenta već pristupa rešavanju problema.

Ali, kako se takmičiti sa Rusijom, Kinom i drugim centrima moći (ako se pokažu), kako oko sebe stvarati blokove i ekonomske asocijacije, održavati svoj pozitivan i pobednički imidž, imajući iza leđa trampiste i evropske desničare koji su im se pridružili, uključujući i „Putinove prijatelje“?!

Problem nisu samo aktivni protivnici „Bajdenovog režima” (kako ga sve češće naziva desničarska američka štampa), već oni koji su upali u Kongres SAD januara 2021. i spremni su da opet glasaju za Trampa 2024. godine. Trampisti su nedavno oborili guvernera Virdžinije, demokratu, a izlaze na proteste i generalno se „zalažu za drugu Ameriku“.

Ništa manje mučni za Bajdenov tim nisu ni pasivno-agresivni Amerikanci, Evropljani, Japanci, Korejci, Australijanci i drugi predstavnici takozvane zlatne milijarde, koji se neće uklopiti u novo društvo Alijanse demokratija.

Ovo znači da nisu (za razliku od, recimo, časopisa Tajm) spremni da priznaju Black Lives Matter za „najveći društveni pokret našeg vremena“, a još tiho, u krugu porodice i prijatelja, osuđuju levičarske pogrome u zapadnim gradovima, mršte se kada vide policajce na jednom kolenu, protive se (čisto roditeljski) dopuštanju transrodnih osoba u toalete i tuševe za devojčice u školama i ne žele da im deca uče takozvanu „kritičku rasnu teoriju“.

Još se podsmevaju teoriji antropogenih klimatskih promena… Naprosto zato što su im dobro predavali fiziku u školi pre 20-30 godina.

Ali, glavna stvar je u tome što nisu spremni da promene svoj način života. Oni žele da ostanu farmeri, inženjeri, radnici, vozači, vojnici, policajci, vatrogasci, preduzetnici srednjeg nivoa i drugi predstavnici „stare privrede“.

Svi ti ljudi ne žele da stanu pod zastave američke države kakvu pravi Bajden, ni pod zastave G-7, NATO ili Alijanse demokratija, jer jednostavno nemaju poverenja ni u državu ni u nadnacionalne entitete koje je stvorilo globalno rukovodstvo.

Ministarstvo pravde SAD i specijalna komisija Kongresa o događajima od 6. januara 2021, koja sve više liči na komisiju Džozefa Makartija za antiameričko delovanje, sada se bave aktivnim protivnicima liberalne elite.

Ali, sa pasivnim delom društva, kao i sa mladom generacijom koja je odrasla u porodicama u kojima se glasalo za Trampa ili počela da se potpuno ignoriše federalna politika, deluju malo suptilnije. Odsecaju im je pristup socijalnim liftovima, kvalitetnom obrazovanju i blagodetima „nove” ekonomije.

Vodeći univerziteti u Sjedinjenim Državama i zapadnoj Evropi uspostavili su oštar, gotovo totalitarni režim unutar svojih zidova. Ne možete biti professor, čak ni student na dobrom univerzitetu ako ne delite stavove ultraliberalnog krila Demokratske partije SAD (ovo se ne odnosi samo na Sjedinjene Države, već i na Francusku, Britaniju, Španiju itd…).

Evo nedavnog primera. Student Univerziteta u Arizoni – Kajl Ritenhaus – koga je porota u potpunosti oslobodila optužbi za oružanu samoodbranu, našao se van zidina svog univerziteta (teško je drugačije formulisati zbog konfuzne izjave administracije), pošto su univerzitetski aktivisti tražili da „krvožedni ubica“ bude proteran iz kampusa. Zašto?

Zato što onaj ko se opire uličnom levičarskom nasilju ne sme da stekne visoko obrazovanje. To je neprihvatljivo. Neka ga sud ne šalje u zatvor, ali takav neće imati kvalitetan životni start.

Ovako stvari stoje na skoro svim univerzitetima u Sjedinjenim Državama i Starom svetu. Samo pokušajte da ispovedate vrednosti koje su bar donekle različite od liberalnog mejnstrima! Ne samo da tamo nećete moći da predajete, već nećete moći tamo ni da studirate.

Isto se, samo u mnogo strožoj verziji, dešava i u transnacionalnim korporacijama.

Tamo se redovno održavaju seminari o „liderstvu“, „toleranciji“, „inkluzivnosti“ itd. koji obuhvataju i njihove filijale u Rusiji (a to se dešava čak i nakon stupanja na snagu relevantnih zakona i amandmana, samo u prikrivenijem obliku).

Takozvani etički kodeksi velikih kompanija ne ostavljaju prostor za slobodno razmišljanje u radnoj sredini, naročito na nivou najvišeg menadžmenta.

Zaposleni je ili lojalan liberalno-globalističkom ideološkom paketu, ili se nikada neće izdići iznad nivoa beznačajnog činovnika (ako bude imao sreće da ga ne otpuste). Svako ko je radio u takvim strukturama dobro razume o čemu se radi.

Nećete biti ni ubijeni ni zatvoreni, ali vam definitivno neće biti dozvoljeno da se penjete na karijernoj lestvici.

Mnogo je verovatniji drugačiji razvoj događaja – da budete prinuđeni na lojalnost najnovijoj zapadnoj ideologiji.

Nedavno svedočenje bivše visokorangirane uposlenice Fejsbuka Frensis Hogan (ponekad je iz nekog razloga nazivaju Frensis Hagen), kao i druga otkrića menadžera kompanija Big Mumber, prilično su osvetlili kako funkcioniše korporativna mašinerija.

Ona vodi ciljanu selekciju lojalista i pruža im dalju podršku istovremeno sa marginalizacijom „neistomišljenika“.

Ne treba misliti da protrampovska opozicija neće koristiti iste metode ako uspe da dođe na vlast.

Ti ljudi su veoma dobro naučili lekciju. Njihov neuspeh u 2020. je najvećim delom posledica činjenice da nisu želeli da sprovedu društvenu segregaciju zasnovanu na principu lojalnosti svojoj ideologiji. Zato su i bili „pojedeni“.

Ni kineski drugovi se nimalo ne ustručavaju. Njihov sistem društvenog rejtinga niko ne osuđuje kao represivan, a funkcioniše besprekorno.

U Kini niko ne ide u zatvor zato što ne učestvuje u velikom kineskom projektu, ali vertikalna mobilnost ostaje zatvorena za one koji bi da svoj život grade van nje. Takvi mogu da seju i žanju pirinač, da žive u slamovima provincijskih gradova, niko ih neće dirati. Ali, onima koji nisu spremni da aktivno učestvuju u svetskoj konkurenciji na strani svoje zemlje – mnoga vrata ostaju zatvorena.

Pasivna mladež u Kini je osuđena na siromaštvo.

U svetlu svega ovoga, Rusija izgleda kao carstvo opuštenosti i liberalizma u njegovom starom značenju.

U Rusiji se odlično osećaju i nelojalni društvenjaci i opozicione stvaralačke ličnosti, a i „građani sveta“, među kojima je podosta onih, naročito u velikim gradovima, koji vise o vratu roditeljima.

Možda u tome i postoji neki smisao. Samo, kakve on veze ima sa zadatkom da se ne propadne u konkurentskoj borbi 21. veka?

 

Autor Dmitrij Drobnjicki

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Susan Walsh

 

Izvor Fakti, 11. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u