M. Škulić: Trgovina uticajem i strah koji čuva „obraz“

Koruptivna krivična dela se odlikuju i velikom „tamnom brojkom”. To znači da je uvek daleko veći broj tih krivičnih dela koja su realno izvršena, nego što je broj takvih delikata koja su predmet krivičnih postupaka

Neki bivši visoki funkcioneri policije krivično se gone zbog trgovine uticajem. Kao i druga koruptivna krivična dela, i trgovina uticajem se u praksi često teško dokazuje. Tako je jer se radi o tipičnom krivičnom delu „bez žrtve” u krivičnopravnom smislu. Žrtve korupcije postoje, naravno, u širem društvenom kontekstu, njome se degradira pravni sistem, građani zbog korupcije često gube neka svoja prava, korupcija je i „eliksir mladosti” organizovanog kriminaliteta, koji podrazumeva koruptivne veze kriminalaca i nekih kriminalizovanih predstavnika državne vlasti. Koruptivna krivična dela se odlikuju i velikom „tamnom brojkom”. To znači da je uvek daleko veći broj tih krivičnih dela koja su realno izvršena, nego što je broj takvih delikata koja su predmet krivičnih postupaka.

Tako je i kod podmićivanja kao najtipičnijeg oblika korupcije (krivična dela primanja/davanja mita), kada neko mito daje, a neko ga prima. Oba aktera podmićivanja, kako aktivni (davalac mita), tako i pasivni (primalac mita), postupaju s umišljajem u krivičnopravnom smislu. Oni su pritom, naravno, motivisani i konkretnim ciljevima. Primalac mita teži da ostvari određenu korist zahvaljujući podmićivanju, a davalac mita želi da postigne cilj radi čijeg ostvarenja i podmićuje. Stoga između aktera takvih tzv. konsensualnih krivičnih dela, gde oba aktera pristaju kako na sopstvenu kriminalnu aktivnost, tako i na povezano kriminalno delovanje drugog aktera takvog odnosa, najčešće postoji i veoma jak „zavet ćutanja”. Svaki od njih „ćuteći” i ne odajući drugog samim tim „čuva” i sebe.

Nastojeći da prevaziđe „dokazni deficit” tipičnih koruptivnih krivičnih dela, pravni sistem razvija određene specifične dokazne mehanizme, kao što su posebne dokazne radnje, poput tajnog audio-video nadzora i angažovanja prikrivenog islednika. U praksi je ogroman značaj i zadobijanja tzv. kooperativnih svedoka, poput svedoka saradnika, nedavno u našem zakonodavstvu preimenovanih u okrivljene saradnike. Takvi davaoci iskaza predstavljaju „hibrid” između okrivljenog i svedoka. Priznajući sopstveno krivično delo i dajući pritom kooperativan iskaz u krivičnom postupku koji se vodi za krivično delo iz sfere organizovanog kriminaliteta, oni postižu da budu blaži kažnjeni ili da čak javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja u pogledu nekog njihovog krivičnog dela. Dakle, neki kriminalci trguju uticajem, a neki iskazom/svedočenjem.

Interesantan je primer s kojim se autor ovog teksta upoznao pre petnaestak godina, prilikom posete odeljenju Federalnog istražnog biroa (FBI) u San Francisku. Tada je jedan američki ekspert držao predavanje o suzbijanju organizovanog kriminaliteta u tom delu SAD, objašnjavajući da ogroman problem predstavljaju albanske kriminalne organizacije. Bave se svim oblicima organizovanog kriminaliteta, najviše masovnom trgovinom drogom, a veoma su brutalne i agresivne. Radilo se tada o relativno novoj i izuzetno zatvorenoj etničkoj zajednici u tom delu SAD. Malo ko je u policiji znao njihov jezik i bilo je veoma teško doći do „insajdera”, te operativno prodreti u te kriminalne organizacije. Potom je utešno objašnjeno da je tako i ranije bilo s drugim etničkim kriminalnim grupama, poput Sicilijanaca i uopšte južnih Italijana, Portorikanaca, Kubanaca i tako dalje, a da se to vremenom spontano rešava, jer se u narednoj generaciji imigranata pojave pripadnici tih etniciteta koji se školuju na policijskim akademijama, zaposle u policiji i sl. Tako nastaju uslovi da se zadobiju i „insajderi” u kriminalnom podzemlju. Dobacio sam da je to obrnuto, takođe i način da sami kriminalci steknu „insajdere” u policiji. Američki ekspert se saglasio s takvom mogućnošću, ali je istakao da u SAD policiju od korupcije pre svega čuva veliki strah od kriminalaca koji bi bili uhapšeni.

Naime, većina uhapšenih kriminalaca u SAD, suočena s teškim kaznama koje bi proizišle iz porotnog suđenja, teži da sklopi nagodbu s tužiocem, kojem to odgovara, jer tako izbegava složeno i skupo suđenje, a može od „sitnih riba” dobiti dokaze protiv „ajkula”. U SAD svaki optuženi ima ustavno pravo na porotno suđenje, ali kada bi se to pravo samo malo više koristilo, sistem bi doživeo kolaps, jer je klasično suđenje veoma komplikovano i skupo. Zato sporazum o priznanju krivice ima ogroman značaj. U pregovorima s tužiocem kriminalcu je najača karta u rukavu da „na tacni” ponudi „glavu” korumpiranog policajaca, te svedočenjem protiv „svog drugara sa značkom” zasluži blažu kaznu.

Dakle, Njegoš je lepo rekao da „strah životu obraz kalja često”, ali izgleda i da nekada strah nekome „obraz” čuva.

 

Milan Škulić je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Sputnjik Srbija

 

Izvor Politika, 10. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u