„Pustićemo ti malo krvi, sokole“

Ako ne želimo da nam se „moralno-politička podobnost“ iz doba komunizma ponovo vrati, svi moramo da se založimo da se naučni rad profesora Miloša Kovića ocenjuje kao i naučni rad bilo koga drugog

Progon Miloša Kovića koji sprovode njegove kolege na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta jedan je od najtežih za koje ja znam od vremena kada sam počeo da predajem na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. To je svakako osnovni razlog što je toliko mnogo ljudi, i u akademskoj zajednici i izvan nje, podržalo Kovića i što se svi nadamo da će na kraju ovog mračnog slučaja pravda ipak biti zadovoljena.

Ali, od tog cilja još smo daleko. Protiv Kovića su ljudi koji ne prezaju ni od čega. On ispunjava sve uslove za unapređenje, trebalo bi u normalnom postupku da konkuriše za zvanje redovnog profesora i malo je verovatno da bi mu se našao dostojan protivkandidat. Zato Odeljenje za istoriju, većinom glasova, predlaže da se raspiše konkurs za niže zvanje, taj predlog ničim ne obrazlaže, a to bi prema propisima moralo da učini. Kao da to nije dovoljno, od sledeće instance u odlučivanju, Kadrovske komisije Filozofskog fakulteta, prikriva se da je Ković uredno podneo dokaze o svom naučnom radu u prethodnih pet godina, koji su morali da toj komisiji budu prosleđeni, i bezočno se tvrdi da on to nije učinio.

Kada taj providni manevar nije uspeo, pa je Kadrovska komisija ničim opravdan predlog vratila Odeljenju za istoriju, ono je odbilo svaku raspravu o svojim zakonskim i statutarnim ogrešenjima i isti nesuvisao predlog ponovo uputila istoj instanci, kao da je sve u najboljem redu. Za to vreme Uprava Filozofskog fakulteta ne reaguje na ceo ovaj smišljeni progon, govori o „autonomiji svakog Odeljenja“ na fakultetu i čak – preko samog dekana, Danijela Sinanija – ubeđuje Miloša Kovića da konkuriše za niže zvanje, jer je to tobože i za njega „najbolje“. Kada sam za to čuo, pala mi je na pamet jedna nekad čuvena priča iz komunističkih vremena čija je žrtva bio poznati sarajevski intelektualac i sociolog religije, Esad Ćimić.

Protest povodom progona prof. dr Miloša Kovića sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 01. novembar 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U doba kada se u Bosni i Hercegovini Brozovim i Kardeljevim dekretom uvodila muslimanska nacija, Ćimić je imao nesreću da se osećao Hrvatom, kao što se Meša Selimović osećao Srbinom, i – kao ni Selimović – svog nacionalnog osećanja nije ni hteo niti mogao da se odrekne. Kada različita „prijateljska“ ubeđivanja nisu pomogla, jedan partijski funkcioner rekao je Ćimiću šta sledi, izrekavši besmrtnu rečenicu: „Pustićemo ti malo krvi, sokole!“. Nisam mogao da se ne setim te rečenice, jer je – moravši da napusti  Sarajevo – Ćimić osamdesetih godina prošlog veka našao posao u Beogradu i predavao sociologiju religije na istom onom fakultetu gde se danas nudi Koviću da pogne glavu a, ako to neće, neka pretpostavi šta sledi.

Po onome što sam dosad rekao neko bi mogao pomisliti da se Koviću sve ovo dešava zbog lične netrpeljivosti ovih ili onih kolega, koji su odsustvo moralnih skrupula uspeli da udruže s faktičkom moći na Filozofskom fakultetu. Ipak, ličnom netrpeljivošću prema Koviću, koje svakako ima, ne može se uverljivo objasniti ni samouverena bezočnost onih koji ga progone, ni kukavičko ćutanje mnogih i na Filozofskom fakultetu i na Univerzitetu u Beogradu uopšte. Ković je, držeći se onoga što je nekada bio dobar običaj na našem Univerzitetu, za unapređenje u redovnog profesora (pored ostalih za to potrebnih stvari) napisao ozbiljnu, dobro dokumentovanu i u mnogim pojedinostima tumačenja originalnu knjigu, posvećenu jednoj izuzetno važnoj temi: Velike sile i Srbi (1496–1833). Srpska istoriografija u ovom trenutku nema sličnu knjigu i Kovićeva studija već samim tim predstavlja značajan doprinos istorijskoj nauci. Ona je i podsticaj drugim istoričarima da nastave izučavanje ove teme, uvažavajući pritom njegov uvid da, „prema širem i produbljenijem shvatanju međunarodnih odnosa“, države nisu „njihovi jedini učesnici“ i da nam to omogućava da u srpskoj istoriji jasnije uočimo i neke „važne, neobično trajne kontinuitete“ (str. 201).

Vrlo je karakteristično da se, čak i u neformalnim razgovorima unutar akademske zajednice, Kovićeva knjiga gotovo uopšte ne pominje, kao da se odluka o njegovom „slučaju“ donosi negde drugde i da je samo reč o tome može li neko ko javno govori o kosovskom zavetu da bude redovni profesor Univerziteta u Beogradu. Ako to nije slučajnost, a mislim da nije, progon Miloša Kovića nije samo stvar Filozofskog fakulteta: njegov „slučaj“ tiče se i Univerziteta u Beogradu, pa i čitave kulturne, intelektualne i političke javnosti u Srbiji. Mnogi od nas verovali su da je s propašću komunizma iščezla i jedna od njegovih najštetnijih odlika: „moralno-politička podobnost“, koja je služila kao pokriće za progon ljudi nezavisnog mišljenja i gušenje slobodne misli uopšte.

Zgrada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zgrada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ako ne želimo da nam se „moralno-politička podobnost“ ponovo vrati, naravno ne više s marksističkom nego s evro-atlantističkom sadržinom, svi moramo da se založimo da se naučni rad Miloša Kovića ocenjuje kao i naučni rad bilo koga drugog, prema akademskim merilima važećim u disciplini kojom se bavi. Kad kažem „svi“ ne mislim samo na pojedince nego i na institucije: rektor, Savet i Senat Univerziteta u Beogradu pogrešiće ako ne ustanu u odbranu slobode naučnog istraživanja i pedagoškog rada, koja se uskraćuje Milošu Koviću samo zato što ima životni i politički stav koji otvoreno brani i koji nije po volji moćnicima sa Filozofskog fakulteta i njihovim eventualnim zaštitnicima, ko god oni bili. Inače će „Pustićemo ti malo krvi, sokole!“ biti ne priča iz davno prošlih, komunističkih vremena nego, još jednom, gorka stvarnost u kojoj živimo.

 

Tekst predstavlja izlaganje autora na okruglom stolu o „slučaju Miloša Kovića održanom u prostorijama UNS-a 16. decembra 2021. godine

 

Naslovna fotografija: presscentar.uns.org.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u