Muharem Bazdulj: Mlatiti gloginje tuđim komforom

Lepo je što je u Srbiji ekologija, kako se to kaže, ušla u modu. Zadržavam, međutim, sebi pravo na skepsu prema naglo probuđenoj ekološkoj svesti kod većine likova iz lokalne političke kaste

Prošlo je otad četiri-pet godina, ali pamtim tu situaciju kao ponešto paradigmatičnu. Dobio sam bio neku stipendiju „Saveta američkih učenih društava” iz Njujorka da se pojavim na konferenciji o Istočnoj Evropi u Lavovu. Dali su mi hiljadu dolara, i trebalo je za taj novac da doputujem, boravim tamo tri-četiri dana i vratim se. Nije tada bilo letova za Ukrajinu iz Beograda, konekcija preko Beča je bila preskupa, pa sam leteo Budimpešta-Kijev, pa Kijev-Lavov, a povratna karta me je došla, čini mi se, oko sto pedeset dolara. Kombi do aerodroma u Budimpešti još pedeset. Dobar hotel u Lavovu možda dve stotine, a imajući u vidu tamošnje cene, sa još stotinu-dve sam mogao da živim maksimalno opušteno. Na kraju sam, dakle, još bio u plusu barem četiristo dolara.

Uz ostale konferencijske obaveze, nas deset američkih stipendista imali smo i jedan zaseban seminar. Izuzev mene, svi su bili ljudi sa fakulteta i instituta, mojih godina ili mlađi. Bila je tu i jedna Holanđanka, nazovimo je F. jer joj ime počinje tim slovom, antropološkinja, koja se na večeri posle požalila da žuri u hotel da spava, da je preumorna, da se još nije oporavila od putovanja busom koje je trajalo više od dvadeset i četiri sata. Najpre od Amsterdama do Esena, čini mi se, oko pet-šest sati, a zatim Esen-Lavov više od dvadeset.

Sećam se dobro svoje zbunjenosti. Mislio sam: Ona radi na nekom fakultetu u Holandiji, po tome kako je odevena, po torbici i nakitu, deluje jako imućno, dobila je hiljadu dolara za troškove kao i ja, zar je stvarno tolika škrtica, zar gleda da uštedi nauštrb komfora čak i od ovakve izdašne stipendije, gde će na kraju, kako god, ipak biti u plusu? Polubojažljivo sam joj rekao: Pa zar je avion toliko skup da radije pribegavaš takvom samomučenju? Sada je ona mene pogledala kao da sam s druge planete; nema to veze sa cenom, rekla je, nego sa količinom ugljen-dioksida koja se sa svakim avionskim letom emituje u atmosferu. Dodala je da neznanje više nije izgovor: kao što na svakoj kutiji cigareta piše koliko ima nikotina i katrana, tako i na svakoj avionskoj karti mora pisati kolika je emisija ugljen-dioksida.

Govorili smo na engleskom, koji ni meni ni njoj nije maternji, ali smo u nekom drugom smislu govorili dva strana jezika. Ja sam zaista, prvi put u životu, sreo nekoga ko ne leti avionom ne iz straha, nego iz ekoloških razloga. Ona je možda prvi put u životu srela nekoga ko je pomislio da neko ne leti avionom jer (mu) je skupo.

Imao sam posle i drugih „ekoloških” nesporazuma sa ljudima sa Zapada, ali ovaj mi je ostao u sećanju kao onaj iz kojeg sam nešto naučio. Kao u američkoj – da ne kažem protestantskoj – izreci „Practice what you preach”: kredibilitet osobe koja daje neki savet u velikoj meri zavisi od toga koliko se ona sama vlastitog saveta pridržava. Banalno govoreći, ako vam doktor s cigaretom među usnama stručno savetuje da prestanete pušiti, nisu baš velike šanse da ćete savet prihvatiti. Ako vam vegetarijanstvo preporučuje neko ko svakodnevno jede ćevape ili pljeskavicu, to ne deluje preterano ubedljivo.

Lepo je, hoću reći, da je u Srbiji ekologija, kako se to kaže, ušla u modu. Ono, nije baš preterano originalno voleti čist vazduh, nezagađene reke, guste šume, prelepe pejzaže i netaknuto zelenilo, to jeste malo kao kad volite dečiji osmeh, sunčan dan, more i sve što vole mladi, ali dobro. Zadržavam, međutim, sebi pravo na stanovitu skepsu prema naglo probuđenoj ekološkoj svesti kod većine likova iz lokalne političke kaste.

Kao što je lako biti dobrovoljni davalac tuđe krvi, lako je i mlatiti gloginje tuđim komforom. Baš bih voleo videti kako je neko iz ovdašnje naglo ekološki osvešćene „elite” uradio nešto nalik na ono što redovno radi moja poznanica F., odnosno da se iz ekoloških razloga odrekao vlastitog komfora u makar jednoj jedinoj situaciji. Ne ide to, međutim, s njihovom nezajažljivom bahatošću. Još pre četiri stotine godine takve je Frensis Bejkon nezaboravno opisao: Oni će drugom čoveku zapaliti kuću samo da bi sebi ispržili jaje. A njihove današnje lokalne inkarnacije posle će još punih usta sve unaokolo ubeđivati da su jaja loša po zdravlje, da dižu holesterol.

 

Naslovna fotografija: Mark Timberlake on Unsplash 

 

Izvor Politika, 19. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u