Џулијан Асанж

Golgota Džulijana Asanža – sudbina heroja

Asanž je počinio najgori zločin u očima Imperije i zbog toga ne treba da čudi odluka Visokog suda Engleske i Velsa da može biti izručen SAD koje žele da mu sude za špijunažu

Istoriju pišu oni koji su povešali heroje – epska je rečenica koju izgovara narator na početku filma o Vilijamu Volasu, škotskom srednjovekovnom borcu za slobodu od engleske tiranije. Istorija kaže da je ovom borcu za slobodu suđeno u Londonu zbog izdaje, na šta je odgovorio da nikad nije bio engleski podanik, pa ne može ni biti izdajnik Engleske. Nakon presude Volasa su golog vukli konji po jednom trgu u Londonu, potom je davljen, kastriran, pa čerečen i na kraju mu je odsečena glava, koja je zatim nabodena na vrh Londonskog mosta. Ostali delovi njegovog tela su bili posebno prikazivani po drugim gradovima. Tako se 1305. postupalo s „neprijateljima države“. Sedam vekova kasnije rituali su malo „pristojniji“, ali je njihova suština ista – buntovnika treba najstrože kazniti, uništiti, iščerečiti, javno ga pogubiti da ceo svet vidi, kako nikome ne bi palo na pamet da krene njegovim stopama.

Iako smo mi iz Srbije u poslednjih dvadesetak godina u više navrata bili manje ili više svesni svedoci ovog fenomena – počevši od nas samih, kao naroda, preko heroja personifikovanih u Slobodanu Miloševiću, Radovanu Karadžiću ili Ratku Mladiću – zapadni svet retko kada je mogao to da oseti na „svojoj koži“, sve do potresne sudbine koja je zadesila Džulijana Asanža. (Da ironija bude veća, i ovu trojicu su, baš kao i Volasa, tlačiteljima predali njihovi sunarodnici.) I dok bi neki mogli opravdavati surovi progon Imperije nad Miloševićem i ostalima pozivajući se na zapadnjačke floskule „balkanskim kasapima“, Asanžu se ne može prišiti nikakav zločin (čak ni silovanje koje su mu u dosluhu s Vašingtonom pokušavale podmetnuti švedske vlasti), osim toga da se borio za slobodu i protiv zlog Carstva, čiji podanik nikada nije bio.

Nečasni sud

Praktično isti sud koji je sudio Volasu, sudio je sada i Asanžu, ali ga nije direktno osudio na smrt nego je odlučio da ga preda onima koji će to (metaforički) učiniti umesto njega. Visoki sud Engleske i Velsa odobrio je 10. decembra izručenje Asanža Sjedinjenim Američkim Državama, koje nameravaju da mu sude za špijunažu i da ga potencijalno osude na čak 175 godina zatvora, što je ravno smrtnoj kazni.

Za razliku od Volasa, čije je mučenje i čerečenje počelo tek nakon presude, Džulijan Asanž je kroz mučenje prošao i pre nego što ga je bilo koji sud proglasio krivim. Suštinski i pre nego što su ga se „oni koji pišu istoriju“ i dočepali. Ne mislimo tu samo na neformalno zatočeništvo u ambasadi Ekvadora u Londonu na koje je bio prisiljen od 2012, kada je od te zemlje zatražio i dobio politički azil, do 2019, kada mu je ekvadorski Juda Lenjin Moreno bez poljupca u obraz taj azil ukinuo i predao ga Englezima – nego pre svega na dve godine golgote u zatvoru Belmarš, gde se i dalje nalazi.

Na čudovišne uslove u kojima Asanž živi upozoravali su mnogi, uključujući i specijalnog izvestioca UN za mučenje Nilsa Melcera, koji je 9. maja 2019, samo mesec dana po zatvaranju Asanža u Belmarš, zaključio da je on pokazivao sve simptome tipične za izloženost psihičkoj torturi, uključujući ekstremni stres, hroničnu nervozu i snažnu psihološku traumu. U izveštaju objavljenom pola godine kasnije Melcer je naveo da je Asanžovo zdravlje nastavilo da propada i da mu je život u opasnosti, te optužio britanske vlasti da nisu ništa učinile kako bi ispravile situaciju. Melcer je 30. decembra iste godine otvoreno optužio britanske vlasti za torturu nad Asanžom.

A protestor stands outside the High Court in London, Wednesday, Oct. 27, 2021. The U.S. government is scheduled to ask Britain's High Court to overturn a judge's decision that WikiLeaks founder Julian Assange should not be sent to the United States to face espionage charges. A lower court judge refused extradition in January on health grounds, saying Assange was likely to kill himself if held under harsh U.S. prison conditions. (AP Photo/Frank Augstein)
Demonstrant sa transparentima u znak podrške Džulijanu Asanžu ispred zgrade Visokog suda u Londonu, 27. oktobar 2021. (Foto: AP Photo/Frank Augstein)

Britanske vlasti ostale su gluve na ove pozive i upozorenja do dana današnjeg i zbog toga nikoga nije zaista iznenadilo kada je Asanžova verenica Stela Moris obavestila javnost da je on u zatvoru 27. oktobra doživeo moždani udar. Koliko ovo sve, opet, podseća na sudbinu naših heroja izvedenih pred sud Imperije – od optužbi za propuste u lečenju u vezi s pokojnim Slobodanom Miloševićem i Ratkom Mladićem, do ponižavajućih i neljudskih uslova u kojim Radovan Karadžić izdržava kaznu u britanskoj tamnici.

Ovog već namučenog i praktično ubijenog čoveka, Visoki sud je odlučio da izruči Sjedinjenim Državama, gde se ne može nadati ničemu boljem. Zanimljiv i vrlo indikativan jeste podatak da je odluku o tome da Asanž može biti izručen Americi doneo „časni“ sudija Ijan Barnet, bliski prijatelj bivšeg šefa britanske diplomatije Alena Dankana, koji je u vreme svog ministrovanja i organizovao proterivanje Asanža iz ekvadorske ambasade i koji ga je pred parlamentom nazvao „bednim malim crvom“.

Da budemo jasni, ne sumnja se ovde u nepristrasnost sudije Barneta samo zbog njegovog bliskog prijateljstva s Dankanom koje datira još iz studentskih dana, nego zbog činjenice da je, po arhivi Dankanovog ministarstva, sa sudijom obavio više razgovora u maju 2019. čiji sadržaj nije zaveden u državnu evidenciju, što se po uobičajenom protokolu radi. Dankan je priznao i da stoji iza skaradnog teksta koji je protiv Asanža dan po njegovom hapšenju objavio Dejli mejl, a poznato je i da je po hapšenju organizovao zdravicu u svom kabinetu. Takođe, poznato je i da je po izbacivanju Asanža iz ekvadorske ambasade Dankan odleteo u Kito kako bi se susreo s ekvadorskim predsednikom Lenjinom Morenom da bi mu se lično zahvalio.

Očito je da je Dankan, iz nekog razloga, bio vrlo zainteresovan za to da se Asanžova sudbina zapečati. Da je Dankan spreman da vrlo uporno lobira kada mu je do nečega stalo potvrđuje i jedan slučaj tesno vezan za našu zemlju i posebno interesantan u ovom trenutku. Prema podacima do kojih je došao BIRN, Dankan se u maju 2018. u Londonu sastao s nekoliko zvaničnika kompanije „Rio Tinto“ kako bi s njima razgovarao o „Projektu Jadar“. Pozivajući se na neimenovani izvor, BIRN navodi da je Velika Britanija lobirala kod srpske vlade u korist „Rio Tinta“. Dakle, ako je Dankan bio spreman da lobira za „Rio Tinto“ kod Vlade Srbije, zašto se ne bi obratio i svom bliskom prijatelju, sudiji Barnetu, da presudi u skladu s interesima koje očito zastupa?

Smrtni greh

A interes da Asanž bude isporučen Sjedinjenim Državama je, to izvesno je, veći od interesa da kompanija poput „Rio Tinta“ iskopava litijum u Srbiji. Zašto? To se vrlo jednostavno može videti ako samo bacimo pogled na spisak ljudi koji su to zahtevali i na tome radili, a Dankan je u toj mreži još i sitna riba. Radi se o, pored ostalih, predsednicima SAD Džozefu Bajdenu, Donaldu Trampu, Baraku Obami, najvišim američkim zvaničnicima Majku Pompeu, Hilari Klinton, britanskim premijerima Borisu Džonsonu, Terezi Mej, premijeru Australije Skotu Morisonu, šefovima CIA i MI5 Vilijamu Bernsu i Kenu Mekalamu i tako dalje. Ova artiljerija preteška je čak i za multinacionalnog giganta kakav je „Rio Tinto“.

Ali kakav greh bi izazvao ovakav gnev najvažnijih državnih zvaničnika nekoliko svetskih sila? Jednostavno je. Asanž je počinio najgori zločin u očima jedne imperije – izložio je javnosti svu ružnoću i odvratnost njenog zločinačkog poduhvata, dokumentovao njene laži, bezobzirnost prema ljudskom životu, galopirajuću korupciju i nebrojene ratne zločine. I to bez obzira na politički blok kojem ti državni zvaničnici pripadaju. Bilo da su republikanci ili demokrate, torijevci ili laburisti, trampisti ili bajdenovci. Zbog toga Asanž mora biti uništen, baš kao što je i Kartagina morala biti uništena, što je rečenica koju je Katon Stariji ponavljao na kraju svakog svog govora u rimskom Senatu, bez obzira na temu.

Julian Assange's partner Stella Moris, fourth left, and Wikileaks editor-in-chief Kristin Hrafnsson, fifth left, with supporters of WikiLeaks founder Julian Assange hold placards and take part in a march in London, Saturday, Oct. 23, 2021, ahead of next week's extradition case appeal. (AP Photo/Alberto Pezzali)
Protivnici isporučenja Džulijana Asanža Sjedinjenim Državama tokom protesta u Londonu, 23. oktobar 2021. (Foto: AP Photo/Alberto Pezzali)

Zanimljivo je da je odluka da Asanž može biti izručen Sjedinjenim Državama doneta na osnovu četiri „garancije“ Vašingtona Londonu, pošto je sud procenio da one potpuno eliminišu zabrinutosti zbog kojih je sudija na prethodnoj instanci u januaru ove godine odbacio mogućnost izručenja. Tim „garancijama“ se obećava da Asanž neće biti predmet „specijalnih administrativnih mera“, koje predviđaju držanje zatvorenika u potpunoj izolaciji i omogućavaju državi da nadzire njegovu komunikaciju i s advokatima, da će mu biti omogućeno da kaznu služi u rodnoj Australiji, da će mu biti obezbeđena adekvatna zdravstvena i psihološka nega i da neće biti držan u zatvoru maksimalnog obezbeđenja. Ovo je da ne kažemo smešno, pošto (osim odredbe za služenje kazne u Australiji) ništa od navedenog, kao što smo videli, nije dobio ni u Britaniji. Nega očito nije bila adekvatna, bio je u izolaciji u zatvoru maksimalne bezbednosti.

Na kraju, ukazaćemo na još jedan licemerni aspekt slučaja Asanž. Taj čovek nije počinio nijedan zločin, čak ni zločin špijunaže za koji ga Vašington optužuje, jer nije on „ukrao“ dokumenta koja je objavio nego je to učinio Bredli (Čelsi) Mening, i zbog toga je osuđen i već pušten iz zatvora (čemu, s obzirom na zaprećenih 175 godina robije, Asanž nikako ne može da se nada). Asanž ih je, dakle, „samo“ objavio. Ali objavljivanje dokumenata i jeste posao novinara, posebno onih istraživačkih čiji rad Vašington propagira i pomaže u brojnim drugim zemljama, uključujući i Srbiju. Da bi mu ukinuli tu vrstu zaštite, zapadni korporativni mediji i vlasti odbijaju da Asanža nazovu pravim imenom – novinar – nego uporno ponavljaju da se radi o „uzbunjivaču“.

Dakle, Asanž nije nikakav zločinac, ili u najmanju ruku nikoga nije ubio (naprotiv, verovatno je i spasao život nekog nesrećnog Iračanina, Avganistanca, Sirijca, Libijca…), za razliku od Avgusta Pinočea, osvedočenog zločinca, diktatora, američke marionete odgovorne za smrt desetina hiljada ljudi tokom svoje višedecenijske brutalne vladavine Čileom. Taj Pinoče je 1998. godine uhapšen u Londonu pod optužbom za „genocid i terorizam“ i, za razliku od Asanža, smešten u kućni pritvor. Posle dve godine pravosudne borbe Britanija je odbila da ga isporuči Španiji, koja je želela da mu sudi. Toliko o tome.

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž tokom boravka u ekvadorskoj ambasadi u Londonu, 05. februar 2016. (Foto: Carl Court/Getty Images)

Bitka, međutim, još nije potpuno izgubljena, jer Asanž ima pravo žalbe Vrhovnom sudu, koji može da odluči i drugačije. Kakav god konačan ishod bio, ovim činom je ispisana još jedna sramna stranica u istoriji britanskog pravosuđa.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Frank Augstein

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u