Дом Народне скупштине Републике Србије (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Zašto „žuti“ i dalje vladaju?

Parlament je nastavio da donosi sve „žuće“ zakone. „Zažutilo“ se u izvršnoj vlasti od premijera, ministara, državnih sekretara, ambasadora i raznih načelnika, pomoćnika... Zašto?

Istorija nije učiteljica života. Posebno za političare. Šta bi oni drugo radili nego uvek isto.

U Srbiji se sve odigrava kao rijaliti šou. Ovih dana se razleže SNS-krik o „žutom ološu“ koji vodi političku borbu a ne ekološke akcije, što bi trebalo da bude objašnjenje za ispadanje sistema iz ravnoteže. Ali to nije ništa novo, samo što se sad glasnije razleže javnim mnjenjem.

Kad bi oko neprikosnovenog lidera SNS-a – gotovo jedinog koji donosi glasove stranci – stavili neki lakmus papir koji bi registrovao boje političkih radnika na srpskoj političkoj sceni, on bi se našao u „žutom moru“. Tu i tamo bi izbijala pokoja postradikalska „plava hrid“ i nešto „bledocrvenog“ dačićevskog peska. „Žuto“ dominira, iako je činjenica da su „žuti“ bili politički gubitnici od pre deceniju.

Pokazali su šta je za njih „uspešna“ Srbija, a to se narodu tako „dojmilo“ da su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić izabrani da se Srbi oslobode „žutog“. Ali narodna volja, pokazuje se, ne odlučuje u „implementiranoj demokratiji“. Neko drugi je nekako odlučivao ko će igrati u pobedničkom timu. Ovo je najveća pobeda gubitnika u novijoj srpskoj političkoj istoriji.

Strani agenti

Svi kojima su radikali do pre deceniju u Narodnoj skupštini obećavali prugasta odela i boravak u ustanovama za popravljanje ponašanja koje je ocenjeno kao društveno štetno – izmileli su iz zasenka i javno umarširali u vlast ili oslonce vlasti.
Parlament je nastavio da donosi sve „žuće“ zakone. „Zažutilo“ se u izvršnoj vlasti od premijera, ministara, tušte i tma državnih sekretara, ambasadora i raznih načelnika, pomoćnika svih profila i nivoa; u tom projektu ekonomski razvijene Srbije Srbi su samo posluga, a „strani investitor“ se više poštuje od Oca Isusa iz Nazareta i podržava konkretnije nego svoji investitori; nije problem smisliti „obrazloženje“ i takvoj praksi, kao što, uostalom, nikad nije bilo okupatora koga nisu pratile najuzvišenije pohvale. Sudskoj vlasti je dato da se pokaže na slučaju Miroslava Miškovića a onda je mogla da se zaledi u „žutom“ i po meri evrounijatskih potreba. NVO sektor, profil kakav se u američkom zakonu (posle su to prekopirali Rusi) opisuje kao „strani agent“, ovlašćen je da predstavlja narod s kojim nema nikakve veze. Sem što se pretežno finansira iz budžeta, naravno.

Mediji su se prenatrpali ekspertima za sistem demokratije bez naroda. I obučili da prate – jedinu važnu političku temu: čoveka koji kao ime i prezime dobija glasove na svim listama. Deo ga podržava bez potpitanja i sa otvorenim „uvlačenjem“, a drugi deo napada bez ulaska u meritum – čim čuju da je ovaj nešto rekao, prvo pucaju a onda dokazuju da to može biti samo opravdano.

Nauka i „struka“ usrdno su klimale glavom pred „učenim“ ljudima i iz najviše vlasti koji su javno „nabavljali“ diplome. Takvim „čimbenicima“ neće uopšte smetati što je Beogradski univerzitet iz grupe prvih trista na svetu na Šangajskoj listi sleteo za dvesta mesta. Naprotiv – ponašali su se kao da je pad napredak. Sa istim mirom je i šire prihvatano saopštenje austrijskog ministra da, kad oni odluče da vrate migrante, imaju gde: Srbija je pristala da postane „migrantska majka“. I to nije ni pravni ni društveni problem. Mirno saslušano obrazloženje kako je to mudra odluka da se nacija reši problema opadanja stanovništva.

Migranti na srpsko-mađarskoj granici (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Migranti na srpsko-mađarskoj granici (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Nušić bi se raspametio kad bi video kako borkinje za LGBT prava bez granica mašu velikim knjižurinama u kojima je program (ej, plan, strategija!?) kojim srpska vlada obećava povećanje rađanja i obnovu nacije. Kao kad bi se za patrijarha birao ateista!? Nema ličnog primera u demokratskoj politici – to je demagogija. Što se više pljuje narodu u lice, to su pohvale „demokratskom sistemu“ iz briselske liberalne internacionale veće. Srpski „establišment“ nastupa na putu svog evropskog „strateškog partnerstva“ poput junaka u filmu „Ko to tamo peva“. Jeste smešno, ali posledice su ozbiljne.

Ni Domanović u najvećem nadahnuću nije se setio da ministar koji tera građane da plaćaju porez drži svoje pare u poreskim rajevima. Ili da se za ministra vojnog postavlja zaslužnik koji je na drugom ministarskom mestu pomagao ocu svoje porodice da neobuzdano pljačka vojnu industriju.

Sistemska greška

Iz toga je logično sledilo da se sa svim stručnim i političkim autoritetom objašnjava veliki državni projekat kojim će se raseliti dvadeset-trideset hiljada ljudi a da bi se zaposlilo trista njih…

I tu je puklo!

Odjednom je svima puklo pred očima da ovo što se dešava nije greška u sistemu. To je sistem. I nisu ovi koji su na vlasti ni u kakvoj principijelnoj svađi sa „žutim ološem“, jedino je drama u tome ko će od njih vladati. Istovetno, kako se nepobitno pokazalo.

Narod je sasvim jasno razumeo da je Zakon o eksproprijaciji zbog „Rio Tinta“. I, moguće, posle i zbog nekih još gorih situacija, koje ne vide ni donosioci zakona. Zbog naroda nije sigurno!

Naravno da ozakonjenje odvajanja kontrole sudstva od narodnih predstavnika, čak i kad su najgori, predstavlja i formalno ukidanje mogućnosti da se i u mislima povezuju sudstvo i pravda. Načelo vlasti naroda je da – narod kontroliše kadije. Kad se do toga, ni formalno, ne drži, vlast naroda je samo opsena.

I naravno da je silovanje narodne volje kad se Zakonom o referendumu stavlja omča oko vrata Kosmetu i pljucka na Rezoluciju 1244. Nije valjda garancija za Kosovo! Ili pojačavanje fronta za odbranu Kosova. Kao i svaki čin „demokratske vlasti“ poslednjih decenija, i „demokratizovanje“ referenduma služi tome da se manipulacijom i najdemokratskije sredstvo pretvori u alat za uništavanje narodne volje. Zašto bi zdravom sistemu bio problem visok cenzus? Pa, i neizlazak naroda na silovan referendum je – glas naroda. To je valjda jasno, otkad je sveta i veka. Ali njih ne može da zanima glas naroda, jer su im namere „opasne“.

Naslovna fotografija: Tanjug/Jadranka Ilić
Demonstranti tokom blokade auto-puta, Beograd, 04. decembar 2021. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić)

Nikola Milošević je u vreme briselske implementacije ovog višestranačkog sistema voleo da podseća na klasičnu misao iz 19. veka: „Svaka vlast korumpira, a apsolutna vlast korumpira apsolutno.“

Kome god je narod za tri decenije ovde dao šansu nepogrešivo se ponašao u skladu s aksiomom čuvenog lorda Ektona (1834-1902). Svi su arlaukali kako dolaze da budu „servis naroda“ a onda su u trenu poverovali u svoju nepogrešivost. Da oni bolje znaju šta je za narod dobro od samog naroda.

Istorijska odgovornost

Lord Ekton, katolik, ove reči je ispisao povodom rasprave o nepogrešivosti pape, i to retroaktivno, 1870. na Prvom vatikanskom koncilu. Putovao je u Rim i najoštrije se protivio. U pismu svom prijatelju objasnio je to, za večnost, za sve narode i sve lidere: „Ne mogu prihvatiti vašu postavku da mi kad sudimo papi i kralju treba da polazimo od pretpostavke da oni ne greše.“ Naprotiv, „pretpostavka mora biti obrnuta, protiv nosilaca vlasti, i da bude jača kako moć raste. Istorijska odgovornost mora da nadoknadi nedostatak pravne odgovornosti.“ Jer lepo se kroz istoriju vidi: „Moć kvari, apsolutna moć kvari apsolutno. Veliki ljudi su uvek loši, čak i kad imaju samo uticaj a ne i vlast, a tek kad vlasti dodate tendenciju ili izvesnost korupcije. Nema gore jeresi nego kad služba posvećuje svog nosioca.“

To je tačka, govorio je lord Ekton, u kojoj se negacija crkve i negacija liberalizma susreću. Pa je uzeo primere: kad običan čovek izvrši atentat nad sumnjivim vladarom, kažnjava se smrću, a kad tako šta čine kraljica Elizabeta ili Viljem Treći – „poštedeli biste te zločince iz nekog misterioznog razloga. Ja bih ih povešao pre nego Amana (starozavetna ličnost), iz razloga sasvim očigledne pravde i još više, još više zarad istorijske nauke“.

Bilo je to u skladu s najvišim vrednostima sistema (liberté, égalité, fraternité) i obećanjima u 19. veku, ali moć nikad nije promenila prirodu. Uostalom, Ektonove misli su vek kasnije potpuno nedopustive u neoliberalnom sistemu u kome je korupcija svakodnevica i politički se operacionalizuje. Ali je stvar otišla toliko daleko da je ljudima jasno da žive u Orvelijani. U Hrvatskoj se ovih dana pojavio političar koji nudi program – koruptivna Hrvatska iznad svega! Korupcija, najpoželjnija delatnost. Ali da mogu da se uključe i mase. To se, naravno, uzima kao ironija. Ali neće dugo. Već su razni komedijanti osvajali vlast u postdemokratskim društvima, suočavajući narod s očiglednošću.

Lekcija lorda Ektona je glasila: „Političku vlast, kao nužno zlo, treba stoga ograničiti.“ Samo protivmoć zaustavlja moć. U ovakvim kolonijalnim sistemima – nema kredibilne organizovane političke protivmoći. Ovo što se danas zove opozicija juče je bilo – pozicija i radilo isto ovo. A sutra? Ima li iko kome odgovor izmiče?

Miloševa taktika

Ostaje, dakle, promena sistema. Ali to je veliki istorijski preokret. Zahteva promenjene međunarodne okolnosti.

I to je u toku. „Dojče vele“, propagandno sredstvo nemačke vlade, pokazuje sve više „razumevanja“ za antikovid proteste po Evropi jer su oni „kombinacija veoma različitih socijalnih grupa, od kojih svaka ima svoj motiv“. I: „Zajednička im je frustracija – i to ne samo zbog politike protiv korone već i zbog demokratije i uloge političkih institucija“, prenosi „Dojče vele“ mišljenje sociologa Johanisa Kiza sa Univerziteta u Zingenu. Korona je, dakle, katalizator koji ubrzava suočavanje demokratije s narodom.

Na čelu pokreta su „akteri s desnog političkog spektra“ i „priča kako je ’desnica preotela pokret’ je glupost“, konstatuje Kiz. „Oni su tu od samog početka. I nikome nisu bili problem.“

Members of Police gesture as demonstrators attend a protest against government measures to curb the spread of the coronavirus disease (COVID-19) in Berlin, Germany August 29, 2021. Reuters/Christian Mang
Pripadnici policije gestikuliraju ka demonstrantima tokom protesta povodom vladinih mera za suzbijanje širenja koronavirusa, Berlin, 29. avgust 2021. (Foto: Reuters/Christian Mang)

To samo po sebi, preneseno na Srbiju, ne bi bilo problematično za SNS-vlast da ona ima ikakve veze sa svojom početnom „ideologijom“. Ali ona se panično prestrojavala „nalevo“ – i sad je nigde. Jer je i ono što sebe na Zapadu zove „levim“ od Obame do Bajdena – nigde. Vlada u Nemačkoj koja to predstavlja je – „semafor vlada“.

Ipak, za velike promene najvažnije je poimanje naroda – da se od ovog u čemu smo nema šta očekivati. To zri. Ubrzano.

U demokratskom sistemu demos (tako su Grci zvali sve koji žive na određenoj teritoriji) prvo veruje da se ruševina može reformisati. Ćuti i gleda. Onda shvati da ne ide. Što se više priča, to su izgledi manji. Stiže suočavanje s rizikom promene. Onda oni kojima je „još dobro“ pomažu onima kojima je „baš dobro“. Ali taj sloj čiji je instinkt za promene najzakržljaliji se tanji, tanji, tanji… Oni ne razumeju da više nikome ne trebaju.

I kao u najmračnijem podrumu tako proširena grupa, klasa počne da oseća kako odvratna vlaga ulazi pod kožu i u kosti. Oseti se da je glupo uopšte podsećati na jednakost. Vidi da pravde ima samo za „one gore“ i da oni stalno jačaju mehanizam koji će to održavati. Na kraju sloboda bude toliko ispražnjena da je smešno o njoj ozbiljno i govoriti.

Zato su u rijaliti Srbiji neuverljive sve te „žute“ i „antižute“ ološarije. Dijalektika „žutog“ deluje. Tu još jedna pobeda na izborima (u aprilu) s istim idejama i kadrovima ništa bitno ne može promeniti. Naprotiv, pošto će „žutima“ svih boja biti glupo da „svoju sudbu i sve što ih čeka“ nadalje vežu za glasonosca Vučića (četiri godine!?), oni će početi da mu puštaju krv gde god stignu. I gde god smeju. Podrška tom procesu sa „demokratskog Zapada“, čiju su demokratiju Kinezi ovih dana nazvali „oružjem za masovno uništenje“, stizaće u talasima. Kad bi Vučić od svih svojih sledbenika sutra napravio Građanski savez anti-Srbije, to ne bi moglo zaustaviti inerciju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom potpisivanja sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine u Beloj kući, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: Brendan Smialowski/AFP)

A narodna pobuna se tu ne zaustavlja upozorenjima „ko to koristi“. Na Zapadu kažu „desničari“, ovde „đilasovci“. Ali ta vrsta an blok zastrašivanja nije više ubedljiva. Vlasti bi bolje učinile ako bi se vratile anegdotskoj taktici knjaza Miloša – „popuštaj“. Ali ne tako što će podvale ulickati i upodobiti da bi posle još jače eksplodirale. Jer pobuna je autentična. I tu nema kompromisa. Ta šansa je sistematski propuštana.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u