Barem na neko vreme, Srbi mogu da predahnu barem u meri u kojoj to može i njihova vlast. Anglo-australijska korporacija „Rio Tinto“ – izgleda da ne može ovde da bude neke smutnje a da Englezi u to nisu umešani – i njihovi korporativni planovi za eksploataciju naše zemlje za sada su odloženi; a mi Srbi i ostali građani Srbije dobili smo, i šteta bi bila da je ne prepoznamo, priliku da se podsetimo da je, ipak, naša ova zemlja na kojoj živimo. Uostalom, baš kao što naša mora da bude i naša vlast.
Elem. Vanredna sednica Vlade Srbije, održana prošle srede u 20 sati, imala je donekle bizaran uvod, naime, zvanično obaveštenje o njenom ishodu medijima je poslato pre nego što je sednica održana. Pa se Vlada zbog toga i izvinila „građanima, Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsedniku Republike Srbije“.
No ne može im se zameriti na predvidivosti, jer kako je ponovo saopšteno posle sednice, Vlada Srbije „donela je odluku (…) da iz skupštinske procedure povuče Zakon o eksproprijaciji, koji je Skupštini Srbije na ponovno odlučivanje vratio predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Vlada će napraviti analizu da li su izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji neophodne i u kojem obimu, i samo ukoliko se konstatuje da je zakon nužno promeniti, učiniće to uz široku javnu debatu, u koju će biti uključena stručna javnost, strukovna udruženja, predstavnici privrede i civilno društvo“.
I još se u saopštenju dodaje i da je „Vlada na istoj sednici predložila Narodnoj skupštini izmene i dopune Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi“, u osporenim članovima koji se „odnose na overu potpisa, predstavnike ovlašćenog predlagača u organu za sprovođenje referenduma i na rok za ponovno raspisivanje referenduma“.
Rečju, a rekao je to predsednik države Aleksandar Vučić, „ovime su ispunjeni svi zahtevi naroda u protestima“.
„Onda me je u jednom momentu zvao predsednik Vučić i tada je rečeno da će biti usvojeni zahtevi, i to je to… Na kraju je pitao da li ću ja poštovati svoju javnu reč i ja sam rekao da ja poštujem svoju reč bez obzira gde je i kome dao“, potvrdio je Vučićevu ocenu Savo Manojlović, direktor organizacije „Kreni-promeni“ i najprepoznatljivije lice protesta.
Protest je ipak održan i u subotu koja je usledila posle tih reči, ali u mnogo manjem obimu i mnogo manje zbog „Rio Tinta“ a mnogo više protiv aktuelne vlasti, što je (valjda) i očekivano u ovo predizborno vreme, ali ima malo do nimalo veze s opštim interesom kakav je borba protiv trajnog zagađenja zemlje s koje jedemo i vode koju pijemo.
Javna rasprava
Objašnjavajući odluku svoje Vlade, predsednik Vučić ispravno je, govoreći o povučenom Zakonu eksproprijaciji, primetio da je „u samom zakonu jedna stvar bila posebno problematična, a to su rokovi koji se daju sopstveniku da mora da prihvati, (uz) užasno kratke rokove za žalbu. Takođe, nije protivustavno, ali nije bilo javne rasprave, a objašnjenje je komično – zbog kovida. Ma nemojte?! Svi dodaju, izmišljaju o brojevima ljudi na svojim skupovima, od vladajuće partije do opozicionih, pa im tad kovid nije problem, a za javnu raspravu je problem.“
Ali sve je ovo Vučić mogao da primeti i pre nego što je taj zakon bio izglasan, i pre nego što mu je stigao na sto da ga potpiše. A činjenica da to nije učinio tada govori da je to učinio naknadno zato što se u međuvremenu dogodila javna manifestacija narodnog nezadovoljstva.
Ovde ćemo se zadržati, jer se tu negde i kriju neke najvažnije pouke ovog slučaja.
Aleksandar Vučić ima reputaciju političara koji i bolje i prilježnije od svih ostalih tumači ispitivanja javnog mnjenja. Uz njegov nesporni talenat za prepoznavanje narodnog raspoloženja – o kome svedoči i to što se iduće godine navršava decenija koju je u kontinuitetu proveo na vlasti uprkos svojim kadrovima poput Zorane Mihajlović ili Dragana Šormaza – potpuno se opravdanom čini pretpostavka da je Vučić uvideo prave razmere narodnog nezadovoljstva zbog moguće eksproprijacije Srbije za račun „Rio Tinta“, te da je zbog toga od zakona i odustao.
Uostalom, i sam je dao da se nasluti da je upravo o ovome reč: „Znam, svi će reći: ’Ovo je Vučićev poraz.’ Ali ja sam predsednik svih građana, ma koliko voleo partiju na čijem sam čelu. Znate, ako vidim jednu karatistkinju (Jovanu Preković, osvajačicu zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju) da je protiv nečega, a znam da biste je teško naterali da uradi nešto protiv mene kao predsednika, onda znam da ima dosta građana, divnih dobrih ljudi, koji su zabrinuti.“
I Novak Đoković je savršeno jasno poručio da njegov glas za našu čistu zemlju, vodu i vazduh ne znači da se svrstao uz vlast ili uz opoziciju. Već uz narod koji mora da ima svoju zemlju, vodu i vazduh.
Što će reći da je Vučić čuo, i poslušao, narod čiji je predsednik. A kako je i sam jednom prilikom primetio, baš u vezi s „Rio Tintom“, „glas naroda je glas Boga“.
A to nas dovodi i do jednog strašno važnog, i pride ohrabrujućeg, zaključka. Naime, narod se ovde još pita o svojoj sudbini. Štaviše, na tu temu i te kako ima šta da kaže.
Videlo se to i prošle godine na litijama u kojima je vaskrsla Crna Gora. I sada u Srbiji zbog litijuma, jer, ovo je makar jasno: nije se narod uzburkao zbog nekoliko članova nekog zakona, pa ni zbog multinacionalne korporacije koja se bogati na naš račun, takvih ionako odavno ima i previše, već zbog opasnosti koja se zbog njihovog profita sad nadvila nad našom zemljom, vodom i vazduhom. I ono u Crnoj Gori i ovo u Srbiji spada u red egzistencijalnih pitanja, a isti je i narod i ovde i tamo. Evo nas, još smo živi. I predstavljamo politički faktor o kome se mora voditi računa, barem kada je o tim egzistencijalnim pitanjima reč.
Vučićev populizam
Tek, zbog toga što je poslušao glas svog naroda Aleksandar Vučić zaslužio je da ga američka agencija „Asošijeted pres“, a preneto je to skroz do „Bafalo njuza“ u državi Njujork, optuži da je populista.
Istu tešku optužbu izneo je i bivši predsednik Boris Tadić, podsećajući nas još jednom, kao i skoro svaki put kad progovori, zbog čega je bivši: „Ne smemo da ćutimo povlačeći se pred populizmom… Zaštita životne sredine je isuviše ozbiljna tema da bi se koristila za političke manipulacije i populizam.“
Ali zašto je populizam tako nepravedno oklevetan? Drugim rečima: nije li, zapravo, poželjna osobina vlasti u jednoj demokratskoj državi da posluša volju svog naroda?
Naravno, svi veoma dobro znamo da se to ne odnosi na kolonijalne demokratije, gde pohvale zaslužuju samo one vlade koje teške odluke donose uprkos volji naroda, a ne u skladu s njom, jer se volja naroda nikada ne može uskladiti s potrebama tuđeg profita. Aplaudiralo se, tako, Mlađanu Dinkiću, Miroljubu Labusu i Aleksandru Vlahoviću kada su zatvarali naše banke i rasprodavali naša preduzeća i njihovu imovinu; pa se sada, u ime stranih banaka i inostranih vlasnika naše imovine, ruši naš pravosudni sistem. Ali to je već neka druga tema, sad samo ukazujemo na štetočinstvo one vlasti koja nije populistička. To jest naša.
Što znači i da Vučiću samo možemo da poželimo da nastavi da bude populista tako što će slušati glas svog naroda. A taj narod je svima pokazao da ume da se oglasi…
Naslovna fotografija: Tanjug/Strahinja Aćimović
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
