Putinovo pismo i NATO božićne čarolije

Andrej Kortunov, ekspert za odnose Rusije sa Zapadom, navodi da su otvorene različite opcije za deeskalaciju odnosa Rusije i NATO-a. Među njima je i predlog „geografskog pariteta“

Uobičajeno je da Deda Mraz, Božić bata ili Santa Klaus, pored uobičajenih darova, deci požele da brzo i „veliki porastu“. Ove godine, jednom detetu Hladnog rata nije suđeno da mu božićni praznici dođu zajedno sa željama za rast i napredak. Upravo je obrnuto: NATO se suočava sa energičnim zahtevima Rusije da prestane da „raste“ i da se širi na istok, ka ruskim granicama.

Ovakav zahtev prvo je ruski predsednik Vladimir Putin saopštio svom američkom partneru Džozefu Bajdenu u telefonskom razgovoru 7. decembra, da bi deset dana kasnije Rusija objavila nacrte bezbednosnih sporazuma koji predviđaju zabranu daljeg širenja NATO na istok i povlačenje snaga i vojne opreme alijanse iz Centralne i Istočne Evrope. Ruski predlog imao je oblik dva nacrta ugovora – jedan sa NATO-om i drugi sa Sjedinjenim Državama.

Doktrina Hladnog rata

„Države članice Severnoatlantskog saveza prihvataju obavezu da isključe dalje širenje NATO-a na Ukrajinu i druge države“, navodi se u tekstu ruskog nacrta. Zahtevajući pismenu garanciju od NATO-a, predsednik Putin i drugi ruski zvaničnici posegnuli su u ranu posthladnoratovsku istoriju, opisujući ono što vide kao izdaju Zapada 1990. godine. Tada su najviši američki zvaničnici, uključujući predsednika Buša i državnog sekretara Bejkera, obećali Mihailu Gorbačovu da se NATO neće širiti na istok.

Američka administracija ne može da kaže da nije bila upoznata ili upućena u to šta će se dešavati ukoliko pokuša da prodre u Ukrajinu. To je još u svom čuvenom članku o uzrocima sovjetskog ponašanja detaljno obrazložio Džordž Kenan. Sovjetsko strateško razmišljanje je duboko defanzivno i zasnovano je na viševekovnom istorijskom iskustvu naprijateljskih napada na rusku teritoriju, objasnio je Kenan.

Posthladnoratovska politika shvaćena kao trijumfalistička ekstenzija Hladnog rata zapravo govori da Hladni rat kao sistem, doktrina i ideologija nije okončan, već da je samo postao obimniji po zahvatu i masivniji po ambiciji. Možda je sada vreme da se ponovo sagledaju osnove te politike i ponovo oceni koliko je ona u skladu s novim geopolitičkim realnostima, posebno sa nezaustavljivim kineskim usponom, i postave temelji za njeno, po svemu sudeći, neminovno korigovanje, ako ne i potpuno napuštanje.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom samita Šangajske organizacije za saradnju, Đingdao, 10. jun 2018. (Foto: kremlin.ru)

Do 1994. Sjedinjene Države usvojile su načelnu odluku da prošire NATO na bivši Varšavski pakt. „Više nije pitanje da li će NATO preuzeti nove članice, već kada i kako“, rekao je predsednik Bil Klinton u Pragu 12. januara 1994. „Ono ostavlja otvorena vrata za najbolji mogući ishod za naš region, demokratiju, tržišta i bezbednost širom Evrope“, rekao je tada američki predsednik.

Klinton nije nameravao da antagonizuje Moskvu širenjem NATO-a. Nadao se da će izgraditi partnerstvo sa novim rukovodstvom Kremlja i osigurati da Rusija završi demokratske i tržišne reforme. On je verovao da je hitno potrebno izgraditi „strateški savez“ s ruskim reformatorima. „Ništa ne može više doprineti globalnoj slobodi, bezbednosti, prosperitetu od mirnog napredovanja i ponovnog rađanja Rusije“, rekao je Klinton 1. aprila 1993, uoči svog prvog predsedničkog putovanja van Sjedinjenih Država na samit u Vankuveru, na susret sa tadašnjim ruskim liderom Borisom Jeljcinom.

Američko sidro u Evropi

Rusija je u početku bila Klintonov glavni spoljnopolitički fokus. Prioriteti Klintonove Bele kuće promenili su se pošto su neki u administraciji smatrali da države istočne Evrope moraju da stabilizuju i konsoliduju demokratske reforme. Budući kreatori plana proširenja NATO-a – Ronald D. Asmus, Ričard L. Kugler i Stiven Larabi – široko su se pozivali na jugoslovenske ratove koji su tada bili u toku, da bi opravdali svoju zamisao i tvrdnje da Amerika mora odlučno da deluje kako bi sprečila da nastane „luk krize“ u srednjoj Evropi.

Da bi to učinila, Amerika je morala da se „usidri u Evropi“, a NATO bi morao da se proširi u vakuum stvoren raspadom Varšavskog pakta. Zajedno su pozvali na „novi američko-evropski strateški dogovor“ gde bi NATO proširio svoje kolektivne odbrambene i bezbednosne aranžmane na istočne i južne granice Alijanse.

Klintonova odluka doneta je uprkos ponovljenim upozorenjima najbriljatnijeg američkog diplomatskog uma, nekadašnjeg ambasadora u Beogradu, Džordža F. Kenana, koji je i privatno i javno osudio ovaj potez administracije. Kenan je tvrdio da će širenje NATO-a neizbežno posejati seme antagonizma sa Rusima – i nikako nije bio sam. Kenanovo predviđanje bi se pokazalo proročkim:

Američki i britanski vojnici drže zastave Velike Britanije, NATO i Sjedinjenih Država tokom NATO vojne vežbe, Pabrade, Litvanija, 13. novembar 2014. (Foto: Staff Sgt. Keith Anderson)
Američki i britanski vojnici drže zastave Velike Britanije, NATO i Sjedinjenih Država tokom NATO vojne vežbe, Pabrade, Litvanija, 13. novembar 2014. (Foto: Staff Sgt. Keith Anderson)

„Širenje NATO-a bila bi najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri. Može se očekivati da će takva odluka podstaći nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom mišljenju; da će negativno uticati na razvoj ruske demokratije; da će povratiti atmosferu Hladnog rata u odnose Istoka i Zapada i da će pokrenuti rusku spoljnu politiku u pravcima koji nam definitivno nisu po volji“, napisao je Kenan.

Klintonova administracija glatko je odbacila Kenanove argumente. Dok se činilo da sam Klinton lično gaji neke sumnje, Strob Talbot – predsednikova takozvana „ruska ruka“ – postao je uveren da širenje NATO-a na istok neće negativno uticati na odnose sa Moskvom. Kada je Klinton direktno pitao Talbota zašto je Kenanov argument netačan, Talbot – kako je naveo u svojim memoarima – nije imao jasan odgovor, odnosno, nije ga uopšte imao.

Spanać tretman

Kritičari ovakvog američkog pristupa posebno su odbacivali pregovaračku strategiju Klintonove administracija prema Kremlju kao „posebno glupu“. Nju je tadašnja Talbotova saradnica i pomoćnica državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove, a sadašnji podsekretar za politička pitanja, Viktorija Nuland, nazvala „spanać tretman“.

„Američka pregovaračka pozicija bila je jednostavna, nepokolebljiva i, uglavnom iz tog razloga, uspešna“, napisao je Talbot. „Nazvali smo je ‘sto i štap’: idi pravo na svoju krajnju poziciju i drži se nje; sačekaj dok druga strana ne popusti. Mogli smo da pogledamo Ruse u oči i kažemo im da idemo napred sa njima ili bez njih“, objasnio je Talbot.

Nije iznenađujuće da Rusija nije bila zadovoljna Talbotovim metodama. Ovakav način iznude ruske nemoći posebno je bio demonstrativan tokom kosovske krize 1999, kada je Rusiji saopštavano šta će NATO da učini sviđalo se to Rusiji ili ne. Tada je bivši ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev rekao Talbotu u privatnom razgovoru o Kosovu 1999. godine: „Nemojte dodavati so na ranu tako što ćete nam reći da je u našem interesu da poštujemo vaša naređenja.“

Spomenik NATO u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Iz perspektive Kremlja, Sjedinjene Države su iskoristile Rusiju kada je bila najslabija. „Naša najozbiljnija greška u odnosima sa Zapadom je što smo vam previše verovali“, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin na jednom sastanku Valdaj kluba. „A vaša greška je što ste to poverenje shvatili kao slabost i zloupotrebili ste ga.“

Predsednik Rusije učinio je sve da koriguje sentimentalnost svog prethodnika i pokaže da Rusija neće dozvoliti NATO na svojim granicama niti da će se dalje razmetati blanko poverenjem prema Zapadu. Zato on traži pisane garancije, umesto obećanja koja su data Gorbačovu i Jeljcinu.

Obostrane zabrinutosti

Ove zahteve NATO zvaničnici odmah su odbacili ističući da Rusija nema pravo da se pita o proširenju Alijanse kao što je to učinio generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg. Pored toga, on je izjavio da dijalog s Moskvom treba da obuhvati zabrinutost severnoatlantskog vojnog saveza 30 država zbog poteza Rusije, i da bude zasnovan na ključnim principima evropske bezbednosti.

Dokumente je obelodanio zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjabkov, koji je rekao da su se odnosi Moskve sa SAD i njihovim saveznicima u NATO približili „opasnoj tački“, navodeći da su razmeštanje snaga Alijanse i njene vojne vežbe u blizini Rusije povećali „neprihvatljive pretnje“ po rusku bezbednost.

Nakon što su SAD preko savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena objavile da će se razmotriti bezbednosnu zabrinutost Rusije, promenila se intonacija u NATO-u. Stoltenberg je rekao da će NATO da zatraži „smislene“ diskusije s Moskvom početkom sledeće godine, ali ne zbog zabrinutosti Rusije, nego da se prenese zabrinutost NATO članica zbog postupaka Rusije.

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova ranije je zahtevalo da NATO zvanično poništi obećanje iz 2008, poznato kao Bukureštanska deklaracija, da će Ukrajina i Gruzija biti dobrodošle u Alijansu.

U gotovo svakodnevnim nastupima od razgovora s predsednikom Bajdenom, ruski predsednik odlučno je insistirao na okončanju širenja NATO-a, naglašavajući da je Rusija spremna da vojno i tehnički odgovori, ukoliko ono ne bude prekinuto.

Tenkovska brigada ruske armije tokom vojne parade na Crvenom trgu povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)
Tenkovska brigada ruske armije tokom vojne parade na Crvenom trgu povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)

Putin je ocenio je da je širenje NATO-a na istok posledica euforije posle pobede u Hladnom ratu i pogrešne procene. „U slučaju da se zadrži vrlo očigledno agresivan stav naših zapadnih kolega mi ćemo preduzeti odgovarajuće vojne i tehničke mere odmazde, reagovati čvrsto na neprijateljske akcije. Na to imamo apsolutno pravo“, rekao je Putin pred predstavnicima ruske vojske i Ministarstva odbrane.

Putin je rekao i da čak i ako se Moskvi ispune ovi zahtevi to neće biti dovoljno. On je tako optužio SAD da izlaze iz potpisanih ugovora kada im to odgovara ili da krše međunarodno pravo, dok istovremeno od drugih traže da ga poštuju, navodeći da mu je dosta takvih manipulacija.

Američki državni sekretar Entoni Blinken rekao je u utorak da se razgovori vode kroz nekoliko diplomatskih kanala, ali trenutno nema planova za novi sastanak američkog predsednika Bajdena i Putina.

Politička signalizacija

Ruski stručnjaci ukazuju da ne može biti govora o pripremama Rusije za vojnu akciju prema Ukrajini. Po analogiji sa akcijom na Krimu u februaru i martu 2014. – kada je aktivnost ruskih snaga na poluostrvu bila registrovana, operacija je već bila završena – logično je pretpostaviti da bi svaka naredna operacija tekla približno po istom scenariju. O ruskoj akciji počelo je da se govori tek kada su se ruski specijalci već uveliko slikali na Pozorišnom trgu u Mariupolju i zabavljali decu u centru Harkova.

Stoga oni navode da je reč o političkim signalima. Kome i kakvi se signali šalju? Pre svega, ovo je signal Kijevu kojim se upozorava ukrajinsko rukovodstvo na moguće obnavljanje pokušaja da se vojnim sredstvima reši problem Donbasa. Očigledno, signal iz Moskve svodi se na sledeće: ako Zelenski ipak podlegne iskušenju i krene u napad na Donbas, ispostaviće se da nije ukrajinski „Ilham Alijev“ po modelu 2020, već ukrajinski „Mihail Sakašvili“ iz 2008, kada je ovaj drugi pokušao vojnim blickrigom da zauzme Južnu Osetiju.

Ali ruske akcije, naravno, treba posmatrati kao signal Zapadu. Moskva već dugo izražava razočaranje nedovoljnim, sa stanovišta Kremlja, naporima Pariza i Berlina da primoraju Kijev da ispuni svoje obaveze iz Minskih sporazuma iz februara 2015. i odlukama pariskog samita „normandijske četvorke“.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron i ruski predsednik Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon samita Normandijske grupe, Pariz, 10. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron i ruski predsednik Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon samita Normandijske grupe, Pariz, 10. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)

Stvari su otišle toliko daleko da je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije odlučilo da objavi poverljivu prepisku na ovu temu između ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i njegovih kolega iz Nemačke i Francuske – što je zaista bila nestandardna i očigledno nije bila laka odluka za rusku diplomatiju.

NATO u Ukrajini

Posmatrajući sa rastućom iritacijom „sabotažu“ sporazuma iz Minska i jasno „popuštanje“ ovoj sabotaži od strane Berlina i Pariza, Moskva je razumela ono što je Putin opisao kao „početak vojnog razvoja ukrajinske teritorije“ od strane NATO zemalja.

Iako Ukrajina nije i malo je verovatno da će postati punopravni član Severnoatlantske alijanse u doglednoj budućnosti, de fakto raspoređivanje vojne infrastrukture Alijanse na ukrajinskoj teritoriji već je počelo, što, prema mišljenju Kremlja, stvara ozbiljne potencijalne izazove za bezbednost Rusije.

Otuda poslednje insistiranje Kremlja na „pravno obavezujućim“ garancijama za zaustavljanje daljeg širenja NATO-a na istok i početak pregovora o stvaranju novog inkluzivnog sistema bezbednosti u Evropi. To, naravno, ne skida sa ruskog dnevnog reda pitanje primene Minskih sporazuma od strane ukrajinske strane u potpunosti.

Ruski eksperti sa svoje strane ublažavaju retoriku predsednika. Oni smatraju da je dozvoljeno pretpostaviti da ovi zahtevi Moskve Zapadu i Ukrajini, ipak, nisu toliko „crvene linije“ koliko polazne pozicije. Jasno je da je davanje „pravno obavezujućih“ garancija odbijanja proširenja NATO-a nemoguće bez suštinske revizije Severnoatlantskog ugovora iz 1949. godine, na koju niko neće pristati u dogledno vreme. Takođe je jasno da će puna primena Minskih sporazuma zahtevati unošenje značajnih amandmana na Ustav Ukrajine, koji su apsolutno neprihvatljivi za glavni deo aktuelne ukrajinske političke elite, a samim tim i praktično neizvodljivi.

Granice mogućeg

Profesionalci koji rade u spoljnopolitičkim strukturama ruske vlade sigurno ne ignorišu ove očigledne političke realnosti. Polazne pozicije na ruskoj strani mogu biti bilo koje, ali je potrebno tražiti kompromise u granicama mogućeg. U praksi, za Moskvu to znači dosledan rad na smanjenju podsticaja koji motivišu Ukrajinu da uporno traži članstvo u NATO-u i podsticaja koji motivišu NATO da proširi svoje infrastrukturno prisustvo na zapadnim granicama Rusije.

Ne postoji drugi način da se ovi ciljevi postignu, osim kroz odmerene, iako veoma skromne mere deeskalacije, na linijama razgraničenja u Donbasu i rusko-ukrajinskoj granici. Ove mere ne moraju biti utvrđene u obliku ugovora; mogle bi ih stranke sprovoditi u vidu paralelnih jednostranih akcija. Delimično su takve mere već sadržane u prvim paragrafima Minskih sporazuma, delom ih treba pomiriti. To je dug i težak put za sve, ali tek kada se njime prođe može se krenuti u veće i ambicioznije zadatke koji se tiču budućnosti evropske bezbednosti. I konačno isključiti čak i hipotetičku perspektivu velikog oružanog sukoba u centru Evrope, iz kojeg teško da će neko izaći kao bezuslovni pobednik.

Zastava Ukrajine u blizini grada Marinka na istoku zemlje, 05. jun 2015. (Foto: Reuters/Gleb Garanich)
Zastava Ukrajine u blizini grada Marinka na istoku zemlje, 05. jun 2015. (Foto: Reuters/Gleb Garanich)

Vodeći ruski ekspert za odnose Rusije sa Zapadom, Andrej Kortunov ocenio je da, što se tiče Putinovih zahteva da Rusiji obezbedi pravne garancije neširenja NATO-a, „on, nažalost, očigledno, neće dobiti tako idealno rešenje za Moskvu“. Za to je potrebno revidirati temeljna dokumenta NATO-a i dobiti saglasnost svih članica Alijanse. Čak i da je Bajden nekako izvršio pritisak na saveznike i to izvršio, onda bi došao drugi predsednik SAD i promenio sve. „Moramo poći od toga šta je realno, a šta nije, i voditi računa o tome da čak i svaki pravno obavezujući sporazum lako može postati žrtva političkog okruženja koje se brzo menja“, naglasio je Kortunov.

Kortunov navodi različite opcije koje bi bile adekvatna alternativa, od neke vrste tehničkog moratorijuma koji će ograničiti širenje Alijanse u narednih nekoliko godina. Ono što je za nas u Srbiji ne samo zanimljivo nego i važno jeste njegov predlog „geografskog pariteta“ po kome se NATO ne bi širio na istok, nego, „recimo, na jug“. U ovom slučaju, zemlje Balkanskog poluostrva će verovatno biti kandidati za ulazak u blok u bliskoj budućnosti, zaključio je Kortunov.

Ko posle Stoltenberga?

Konfrontacija NATO-a i Rusije uveliko oblikuje borbu za budućeg generalnog sekretara NATO, pošto Stoltenbergu mandat ističe u septembru. U tom smislu, želja ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova da Stoltenberg ode sa svog položaja biće neminovno ostvarena. Oni koji prate trku za naslednika ističu da oni koji imaju blag stav prema Rusiji i Kini nemaju šanse da sednu u Stoltenbergovu fotelju. Britanski kandidati, Vilijam Hejg i Tereza Mej imali bi najviše šansi, ali britanskim ambicijama suprotstaviće se najverovatnije Francuska.

Francuzi su još ljuti zbog izigranog sporazuma o podmornicama sa Australijom, pa francuska podrška novom generalnom sekretaru može biti upotrebljena sa izričitom svrhom frustriranja ciljeva Londona.

Italijanski kandidati, Federika Mogerini i Enriko Leta, nedovoljno su tvrdi prema Kini, dok trenutni proamerički ministar odbrane Lorenco Gerini jedini ispunjava kriterijum prihvatljivog odnosa prema Rusiji i Kini.

U trci su i imena bivše hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović i bivše predsednice Litvanije Dalije Gribauskajte.

Kremlj smatra da Vašington generalno produktivno pristupa predlogu Rusije SAD i NATO-u o garancijama daljeg zaustavljanja širenja NATO na istok, koji se na Zapadu često naziva ultimatumom.

Putin je na svojoj tradicionalnoj godišnjoj konferenciji za štampu 23. decembra najavio rusko-američke pregovore o tom pitanju u Ženevi u januaru 2022. Na konferenciji za štampu, pred 500 novinara Putin je još rekao da je njega Deda Mraz voleo i da mu je donosio „poklone“, a da Deda Mraz „voli samo dobre momke i devojke“.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom godišnje konferencije za medije, Moskva, 23. decembar 2021. (Foto: RIA «Novosti»/kremlin.ru)

Gotovo da nema sumnje šta bi ruski predsednik želeo da mu Deda Mraz isporuči ove godine, tim pre što je NATO u njegovim očima nedvosmisleno „loš momak“.

 

Naslovna fotografija: TASS/kremlin.ru

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u