Reljić: Ima li ko da čuje Orbanove poruke o Srbima?

„Za Zapad je ‘građanska Bosna’ samo taktička varijanta u disciplinovanju Srba. Ali, naši Bošnjaci gube i vreme i energiju da bi saznali da su oni Zapadu samo – đulad“

Kad nešto što veruje da ima potencijal da bude država stoji iza akata koje ne može da sprovede – na najboljem je putu da izgubi poverenje u autoritet institucije.

Autoritet je priznati ili nametnuti ugled ili uticaj od strane neke osobe ili institucije, najjednostavniji je opis te simboličke moći. I – može postojati samo u uslovima društvenih odnosa, društvenih  vrednosti i normi na osnovu kojih se određuju  kriterijumi priznavanja autoriteta.

A bez autoriteta država je razvalina. U tom se poslednjih meseci isticao „idealni deo“ Federacije BiH, tj. onaj koji prisvajaju Bošnjaci/muslimani.

U tome ih je bezuslovno podržavalo ono što je sebe zvalo „međunarodna zajednica“, a šta niko više tako ne zove sem Bošnjaka.

Ali, kad su se izvikali i razbacali gomilu pretnji kao grudve vlažnog snega, evruonijatski lideri su „potajno“, kako je javio londonski Gardijan, došli do zaključka da bi, ipak, valjalo promeniti taj Inckov blesavi zakon o genocidu u Srebrenici – „iz straha od novog sukoba“.

Jesu, javlja obavešteni Gardijan, Dodikovi zahtevi da vrati ovlašćenja koja po Ustavu pripadaju Republici Srpskoj „naišli na široku osudu međunarodne zajednice, koja ga optužuje da vodi region u rat, ali zapisnici koji su procurili otkrivaju da je evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji zaključio da je Inckov zakon odgovoran za trenutnu krizu“.

Jeste Varhelji Mađar blizak desničarskom premijeru Viktoru Orbanu, što je u Briselu gore nego biti Milorad Dodik, ali je njegova izjava uzeta kao „iskrena ocena“ – te je Valentin Incko „kriv za aktuelnu političku krizu“ u zemlji i „delegitimizaciju“ kancelarije visokog predstavnika. Ono što se odmila zove O-Ha-eR, Office of the High Representative.

Dobro, Evropska unija jeste postala kao neozbiljno društvo pijanaca iz mračnog ugla paba, te nikom ne pada na pamet da krivca pozove na odgovornost, kakvu-takvu, pa im kad su se malo otreznili nije bilo problem da saslušaju i Orbanovog trezvenjaka:

„Iako se Inckovi amandmani ne mogu osporiti sa stanovišta suštine zakona, činjenica da su nametnuti poslednjeg dana mandata visokog predstavnika Incka bila je problematična“, rekao je Varhelji na, kako se navodi u zapisniku, sastanku 25. novembra. „Budući da je to bila važna odluka, trebalo je da bude zasnovana na temeljnoj debati. Sada je pitanje kako to ispraviti.“

Varhelji im je šapnuo i da je „rukovodstvo bosanskih muslimana“ (obratite pažnju kako samoprozvane Bošnjake označavaju operativci iz Brisela!), ipak, bez obzira na svu buku i bes, „nagovestilo spremnost da se ovo pitanje reši usvajanjem novog zakona koji bi Dodika i Republiku Srpsku vratio u državne okvire“.

I sad mašinerija radi, ispotiha, i kao da se ništa nije promenilo. Ali, Viktor Orban nije propustio priliku da poentira jer bi sankcije prema Miloradu Dodiku, koje je zatražila nova nemačka ministarka inostranih poslova, “dodatno narušile stabilnost Zapadnog Balkana”.

“Definitivno moramo spriječiti ove sankcije. Zapadni Balkan se mora integrisati i mora mu se pomoći. Balkan treba stabilizovati, a to nije moguće bez Srba“, navodi Orbanove opuštene lekcije Radio Slobodna Evropa, citirajući Rojters. „Balkan se ne može stabilizovati bez BiH. A BiH se ne može stabilizovati bez vraćanja prava koja Srbima pripadaju. To je naša logika.”

Tako je zakovana najava ministra inostranih poslova Mađarske Petera Sijarta „da će Budimpešta iskoristiti veto ako EU predloži sankcije za Dodika“.

Taj fini gospodin je izrazio zabrinutost “zbog ovakvih izjava, jer je BiH tu, u našoj blizini, a očuvanje stabilnosti i mira u zemlji je naš osnovni bezbednosni interes. Berlin je dalje, ali ne tako daleko da nikad ne biste mogli letjeti do Banjaluke. Odletite i pregovarajte. Razgovarajte sa Srbima. Sa njima, a ne o njima. Možda će vam to pomoći da shvatite situaciju.”

Mađarski premijer Viktor Orban je direktno dodao da su Srbija i Republika Srpska „ključ stabilnosti Zapadnog Balkana“ i – javio da će Budimpešta sa 100 miliona evra pomoći RS.

Dodatna uputstva, sa ništa manje važnog mesta, čula je i ministarka spoljnih poslova BiH Bisera Turković, sedeći prekoputa Sergeja Lavrova u Sočiju. U razgovoru koji je „protekao u sadržajnoj, prijateljskoj i konstruktivnoj atmosferi“ dogovoreno je otvaranje odeljenja Ambasade Rusije u Banjaluci a Rusija kao članica Saveta bezbednosti je ponovila da Kristijan Šmit, koji se predstavlja kao visoki predstavnik u BiH, nije izabran kako treba.

Lavrov je „dodao da bi narod BiH trebalo da pokrene inicijativu za zatvaranje OHR“. „Rusija će podržati taj scenario, ali i sve što doprinosi stabilizaciji.” Dodao je da partneri Rusije to znaju.

Igrali smo se malo „građanskog rata“ koji samo što nije počeo, a sad je vreme da se napravi pauzica.

Ovo je međuvreme u kome bi se valjalo vratiti suštini problema u Bosni i Hercegovini. Ali, naravno, to se neće desiti, jer Bošnjaci uporno pokazuju osećaj – temeljne neorijentisanosti. I ne vidi se kraj tome.

Sve staje u neveliku priču: to se rasprostire nad prilično jednostavnim sukobom. Bosnom je kroz istoriju imenovana teritorija – gde „oko reke Bosne žive Srbi“. U natezanju Istočne i Zapadne crkve – ostali su pravoslavni narod. U vreme Otomanske imperije, deo pravoslavnih, promenio je veru.

Ta linija podele, koja je verska, u vremenu u kome u Evropi dominira nacionlani princip se na kraju 20. veka politički ozvaničila kao – nacionalno razlikovanje. I to je danas, u političkim odnosima, činjenica za uspostavljanje međunarodno prihvatljivih odnosa.

Bosansko stanovništvo je podeljeno na Bošnjake (muslimane) i Srbe (pravoslavne), a Hrvati (katolici) su znatno manja grupa. Po Dejtonu, gde je dogovoreno političko ustrojstvo između Une i Drine, sva tri naroda imaju tretman „tri konstituitivna naroda“.

Inače, u međunarodnim istorijskim odnosima u kojima dominira sila/moć nije nelogično što Bošnjaci protokom vremena razvlašćuju Hrvate. To nije savezništvo na prijateljskom razumevanju, nego interesni blok protiv Srba.

Kao posledica odnosa snaga guranje Hrvata iz zone uticaja je moguće, na duge staze verovatno izvesno, ali nije moguće u sadašnjim pravnim odnosima – iza Hrvata pre svega stoje Nemačka i Vatikan, ali i ostale zapadne zemlje. Tako da će proces kojim se utemeljuje hegemonija Bošnjaka nad polovinom Bosne biti zaustavljen. To je u toku.

Uostalom, zbog toga je tu „padobranac“ Kristijan Šmit. Uopšte mi nije jasno kako Bošnjaci to nisu razumeli od početka.

Kad govorimo o uspostavljnju ravnoteže moći, osnovni odnos u BiH je Bošnjaci-Srbi.

To se vidi i iz praktičnog činjenja Ugara (Orban, Varhelji, Sijarto) u realnoj situaciji. Bosna je kroz istoriju mnogo bliža njima, nego Nemcima. Mađarski kraljevi su to zvali Rama, a ponekad su i vladali tom zemljom, koja je u srednjem veku uglavnom bivala delom srpskih kraljevina, a i banovina i kraljevina. Zato se Mađarima nikad ne bi moglo desiti da kao američki državni sekretar na javnom mestu pitaju kad su Srbi okupirali Bosnu.

Ali, to danas nisu presudne činjenice. Jesu činjenice, ali ne presudne.

Danas je važnija realnost: da Zapad jeste zainteresovan da smanji i kontroliše uticaj Republike Srpske (zato što je to deo naroda koji je najveći u regionu i što su otvoreni za uspostavljanje veza sa Rusijom i Istokom), ali uopšte nije zainteresovan da se u Bosni uspostavi islamska država, pod „rukovodstvom bosanskih muslimana“.

Ideja da to Bošnjaci mogu zamaskirati pozivanjem kako su oni za „građansku državu“ je – neodrživa.

Građanska država je zajednica pojedinaca u društvu u okviru sistema zakona i sudova, koji sprovode zakone. Građanska država na Zapadu stoji naspram nacionalne države. I naravno, još direktnije naspram države u kojoj vera nije svedena na ličnu stvar.

U islamskoj državi to je isključeno. Kad su Amerikanci u drugoj polovini 20. veka pokušali od šiitskih Persijanaca da pod „civilizovanim“ šahom Rezom Pahlavijem uspostave nešto što bi se moglo time zvati, dolazak prognanog ajatolaha Homenija iz Pariza je to sravnio s zemljom.

Ajatolah to jeste nazvao „iranskom republikom“, ali taj politički sistem niti je imao želje ni potrebe da se upoređuje sa „republikom“ u zapadnom smislu reči.

U islamskoj državi pravni sistem je šerijat što kao „pravna norma predstavlja  skup svih propisa iz oblasti verskog i svetovnog prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici“. Po svojoj suštini, „šerijat je božanski zakon islama, i razumevanje tog zakona jeste fikh, odnosno sudstvo. Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona; strana na koju će šerijat da prevagne u današnjim muslimanskim  zemljama zavisi od stepena sekularizacije u svakoj od njih.

Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu.“

Jordanski kralj Abdulah voli da svoju Hašemitsku Kraljevinu reformiše do nekih zapadnih uzora, ali kad i on definiše šta podrazumeva pod „građanskom državom“, „ipak, neki analitičari ostaju zbunjeni“.

Sve to ide lako i lepo dok se ne dođe do na Zapadu neupitne „sekularne države“. A onda je monarh izričit da „građanska država“ nije „sinonim za sekularnu državu“, jer „u građanskoj državi religija je ključni faktor koji doprinosi sistemu vrednosti i društvenim normama“, kao i zato što je „religija takođe ugrađena u naš [jordanski] ustav”.

„Uopšteno govoreći“, teoretiše monarh Abdulah Drugi, „sekularna država isključuje religiju. Iako ne zabranjuje ljudima da praktikuju svoja verska uverenja, niti ograničavaju verske slobode, ne dozvoljavaju veri da se meša u poslove države, kako bi izbegli moguće kontradikcije u društvima koja uključuju različite verske zajednice. U tom slislu, jordanski model je jednistven.“

Sunitski muslimani u Jordanu čine preko 95 odsto stanovništva, tako da će monarh naći slušaoce za svoju priču, ali je zaludno nastojanje da njegovo kraljevstvo neko ozbiljno uzme za „građansku državu“ izvan tog kruga.

Kad se u to upusti „rukovodstvo bosanskih muslimana“ sve to, kad nije sredstvo za maltretiranje  Srba, nema nikakav funkcionalan prijem od Varšave do Gibraltara.

Prvo, građansko je u islamskoj kulturi i tradiciji neautohtono. Nema islamske građanske države. To o islamu ne govori ništa loše – naprotiv, to je živost i sposobnost da se borite za svoje vrednosti i svoj integritet u sekularističkim uslovima koje Zapad nameće već dva veka. I sve intenzivnije.

I za Zapad je „građanska Bosna“ samo taktička varijanta u disciplinovanju Srba. Ali, naši Bošnjaci gube i vreme i energiju da bi saznali da su oni Zapadu samo – đulad. Pokušaj da sebe posmatraju u istoj ravni s Hrvatima je – beslovesnost.

Nerazumevanje procesa. I sveta u kojim žive.

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Szilard Koszticsak

 

Izvor sveosrpskoj.com, 24. decembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u