Prava i lažna državljanstva Vitgenštajnovih

Kako je imenjak i stric filozofa Ludviga Vitgenštajna 1919. tražio i dobio državljanstvo Kraljevine SHS i zašto su njegove sestre dve decenije kasnije kupile lažne jugoslovenske pasoše

Adoranti i idolopoklonici Srednje Evrope, odnosno neizlečivi crno-žuti nostalgičari, vole da manje ili više elokventno i sugestivno trube o vremenu kad je, eto, neki random Vasa iz Sombora ili Jovan iz Bijeljine bio zemljak Frojdov, Klimtov, Rilkeov ili Vitgenštajnov. Ređe im padne na pamet da su taj isti Vasa i Jovan u isto vreme bili i Hitlerovi zemljaci.

No kao što su se i za vreme Jugoslavije ljudi iz različitih geografskih i klasnih konteksta najlakše mogli susresti na odsluženju vojnog roka, tako su i velikani bečke i umetnosti i nauke svoje zemljake sa sirotinjskog jugoistoka carevine i kraljevine najpre mogli sresti u uniformi, a za vreme Prvog svetskog rata koji je istu tu carevinu i kraljevinu svakako odveo u propast.

Vitgenšajnova savest

Malo je vojničkih biografija austrougarske armije toliko literarno zavodljivo kao ona Vitgenštajnova. Pisao sam pre desetak godina pripovetku u kojoj se na italijanskom frontu susreću Vitgenštajn i Crnjanski. Nisam se tu bavio onom epizodom zbog koje je Vitgenštajna mučila savest i posle više od dvadeset godina.

Naime, jedan podoficir mu je bio naredio da neke bombe prenese na drugu strane reke preko improvizovanog mosta. Vitgenštajn je to i uradio, ali nikad nije zaboravio da ga je najpre bilo strah, da se uplašio zadatka pred njim.

Ako je Austrougarska nešto bila, bila je kafkijanski birokratski monstrum. Zanimljivo bi bilo pokušati otkriti kako se zvao taj podoficir, jedna od retkih osoba u Vitgenštajnovom životu koja je učinila da se ovaj nečega uplaši.

U godini na izmaku, navršilo se tačno sedamdeset godina od smrti Ludviga Vitgenštajna (1889-1951), jednog od ključnih filozofa dvadesetog stoleća. Širom sveta to je bio povod za brojna prigodna prisećanja. Da nije bilo pandemije, toga bi sigurno bilo i mnogo više. U Srbiji, kao i na prostoru bivše Jugoslavije, nije bilo nekih posebnih komemorativnih momenata, a nije da ne postoje neke zanimljive paralele.

Presedan i spas

Otac Ludviga Vitgenštajna, Karl (1847-1913), bio je mecena i korespondent Ivana Meštrovića. Karl Vitgenštajn je finansirao Meštrovićev rad, naročito u Parizu 1908. i 1909. godine. Iz prepiske znamo da je Vitgenštajn pokušao da utiče na Meštrovića tematski i stilski, ali je ovaj ostao veran svojoj umetničkoj viziji. Ipak, među šezdesetak skulptura koje je napravio u tom periodu je i bista Karlove supruge i Ludvigove majke Leopoldine za koju je dobio honorar od 4.000 franaka.

Karl Vitgenštajn, pater familias, umro je uoči Prvog svetskog rata. Njegovi sinovi se u ratu bore za Austrougarsku. Ludvig provodi čitav rat u uniformi, a njegov brat Pol (1887-1961), pijanista, kao borac na ruskom frontu ostaje bez desne ruke. Njegova posleratna pijanistička karijera spada u legendu. Moris Ravel je jedan koncert napisao specijalno za njega. Nastupajući po Evropi između dva svetska rata, Pol Vitgenštajn je svirao i u Jugoslaviji, tačnije u Zagrebu, 1930. godine.

Brat Karla Vitgenštajna, stric filozofa Ludviga Vitgenštajna, takođe se zvao Ludvig, a u porodici je bio poznat pod nadimkom Luj (samog filozofa Ludviga u porodici su zvali Luki). Posle Karlove smrti, najvećim delom investicijama Vitgenštajnovih u inostranstvu upravljao je njegov brat Luj. Godine 1919. uplašio se mogućeg boljševičkog ustanka u Austriji i potencijalne konfiskacije svake privatne imovine. U tom kontekstu je pomislio da bi mu moglo biti korisno neko drugo državljanstvo. Pošto je deo imovine Vitgenštajnovih bio na teritoriji koja je od kraja 1918. pripala novoformiranom jugoslovenskom kraljevstvu, Luj Vitgenštajn je uspešno aplicirao za državljanstvo Kraljevine SHS.

Luj Vitgenštajn umro je 1925. godine. Njegovo jugoslovensko državljanstvo u toj velikoj porodici u to vreme bilo je tek anegdota. Dvanaest-trinaest godina kasnije, međutim, to će biti presedan od koga će očekivati spas.

Jugoslovenski državljani

Uljuljkane u razmaženost koju im je donosilo nepojamno bogatstvo, članove porodice Vitgenštajn dugo nije uznemiravao Hitlerov uspon. Znali su i za rasne zakone, ali nisu računali da Austrija može da postane deo Trećeg rajha, pa da ti zakoni i njih tangiraju.

Ludvig Vitgenštajn u to vreme živi u Kembridžu, u Velikoj Britaniji, ali nema britansko državljanstvo. Njegova sestra Margareta ima američko državljanstvo i u tom smislu je jedina koliko-toliko mirna. U najgoroj poziciji su sestre Hermina i Helena, te brat Pol, već pomenuti pijanista. Ipak, Margareta je politički najsvesnija. Ona nagovara sestre i brata Pola da napuste Beč, ali uzalud.

Neposredno uoči Anšlusa, Pol shvata da je vrag odneo šalu i emigrira u Švajcarsku. Kad se u martu 1938. desi Anšlus, već je kasno za sve. Austrija više ne postoji, pa faktički ni austrijsko državljanstvo. A da li će dotadašnji državljani Austrije dobiti nemačko državljanstvo, zavisi od nacističkih vlasti.

Vitgenštajn želi da otputuje za Beč jer se brine za sestre, ali prijatelji mu kažu da nipošto ne ide jer je veliko pitanje da li će moći da se vrati u Britaniju, pošto bi mu vlasti tamo oduzele austrijski pasoš, a ne bi mu dale nemački. Pametnije mu je, savetuju mu, da pokuša da dobije nemački pasoš u nemačkoj ambasadi u Londonu ili Dablinu.

Blue Plaque displayed on the house at 76 Storey's Way, Cambridge, where Ludwig Wittgenstein spent the last months of his life.
Memorijalna ploča na kući u Kembridžu u kojoj je Ludvig Vitgenštajn proveo poslednje mesece svog života (Foto: Wikimedia/Andreas Kolbe, CC BY-SA 3.0)

Hermina i Helena najpre pokušavaju da zaobiđu rasne zakone pokušavajući da dokažu kako njihov deda Herman nije bio sin svog zakonitog oca, Jevrejina, nego vanbračni sin nekog arijevca. Uspeh tog pokušaja, međutim, nipošto nije zagarantovan. Pošto njihove austrijski pasoši više ne važe, Hermina i Helena ne mogu pobeći u Švajcarsku.

Margareta odlučuje da pokuša da im izdejstvuje jugoslovensko državljanstvo, pamteći možda iskustvo pokojnog strica Luja. Raspitujući se svuda unaokolo, Margareta saznaje da izvesni advokat iz ulice Kolmarkt može da udesi dobijanje jugoslovenskih pasoša. Hermina Vitgenštajn odlazi do njegove kancelarije zbog pasoša za sebe i svoju sestru Helenu.

Advokat je ubeđuje da su to pravi pasoši, jer je jugoslovenska vlada voljna da pomogne Jevrejima u nevolji, ali da je njegovo posredovanje jako rizično. Ipak, za veliku sumu novca spreman je da osigura da se za izvesno vreme pasoši preuzmu u Zagrebu. Hermina mu daje traženi novac.

Tri sestre

Margareta je kao američka državljanka trebalo da pođe u Zagreb da preuzme pasoše, ali se dan uoči planiranog puta razbolela. U poslednjem trenutku, za Zagreb kreće Helenin zet, muž njene ćerke Klare, Arvid Sjogren. Došavši na adresu koju su mu dali, on shvata da to nije nikakva državna kancelarija, nego neki falsifikatorski pajzl. Ipak, prihvatajući nemali rizik, on te lažne pasoše prenosi preko granice i donosi ih Heleni i Hermini. Dve sestre Vitgenštajn sada imaju lažne jugoslovenske pasoše za koje veruju da su pravi.

Svesne, međutim, čuvenja prezimena Vitgenštajn u Beču, one ne pokušavaju da švajcarske vize izvade u svom gradu. Odlučuju da pokušaju da dobiju vize u Minhenu, računajući da njihovo prezime tamo neće nužno upaliti crvenu lampicu. Na nesreću, u međuvremenu je jugoslovenska policija razotkrila zagrebačku grupu falsifikatora, a preko jugoslovenske policije Gestapo dobija spisak svih osoba koje su od ove grupe dobili lažne pasoše.

Sestre Vitgenštajn tako u Minhenu uleću u gestapovsku zamku kao leptirovi u mrežu. Margareta kao američka državljanka svu krivicu preuzima na sebe.

Gustav Klimt, „Portrtet Margarete Vitgenštajn“, 1905. (Foto: Wikimedia/The Yorck Project 2002)

Ipak, naravno da nacističke vlasti znaju ko je porodica Vitgenštajn i koliku imovinu poseduju. Znaju takođe i da je najveći deo imovine u inostranim bankama. Pošto se sestrama Heleni i Hermini zapravo i ne ide iz Beča, ako baš ne moraju, dolazi se do kompromisnog rešenja. Ako se porodično bogatstvo prebaci u nemačke banke, njihov zahtev kojim se traži priznanje arijevstva njihovog dede Hermana, a posledično i njihovo izuzimanje iz statusa nearijevaca, biće prihvaćen. Tako je i bilo.

Brat Pol, pijanista, koji je u međuvremenu iz Švajcarske prešao u Sjedinjene Američke Države, nije bio presrećan zbog ovog rešenja, ali se naposletku saglasio. Hermina i Helena Vitgenštajn ostale su u Beču i tamo su provele i preživele ceo Drugi svetski rat bez prevelikih problema. Obe su i umrle u Beču, prirodnom smrću, posle rata, Hermina 1950, a Helena 1956.

Opaska o izdanjima

Prava jugoslovenska percepcija Vitgenštajnove filozofije započinje 1960. godine kad sarajevska izdavačka kuća „Veselin Masleša“ objavljuje Tractatus Logico-Philosophicus u prevodu Gaje Petrovića koji je napisao i pogovor, a u istom tomu je objavljen i čuveni predgovor Bertranda Rasela. Devet godina kasnije, beogradski „Nolit“ objavljuje Filozofska istraživanja u prevodu Ksenije Marić-Gađanski i uz predgovor Jelena Berberović.

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka u idućim decenijama na srpskom izlaze i ostale Vitgenštajnove publikacije, po pravilu u prevodu Božidara Zeca: O izvesnosti (novosadsko „Bratstvo-jedinstvo“), Opaske o bojama (novosadska „Matica srpska“ i beogradski „Cicero“) te Listići (beogradski „Fedon“).

Ludvig Vitgenštajn (Foto: Wikimedia/Flickr/Archivo Historico Sinaloa)

Sama Vitgenštajnova figura prepoznatljiva je, makar i iz drugog ugla, u teksturi kod nas popularnog kratkog romana Tomasa Bernharda Vitgenštajnov nećak. O ovim i ovakvim biografskim linkovima nije dosad, međutim, bilo previše reči.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/wittgenstein.org.uk/Photo12/Alamy

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u