Турска лира мењачница Ердоган

Uzroci ekonomske krize u Turskoj

Dramatičan pad turske lire, rast inflacije i nezaposlenosti ozbiljno su uzdrmali ekonomsku i socijalnu stabilnost u Turskoj, ostavljajući u kratkom roku milione turskih građana ispod praga siromaštva

U široj srpskoj javnosti o Turskoj se najčešće govori iz dve perspektive – geopolitičke, gde se velika pažnja obraća na neoosmanske i imperijalne ambicije režima predsednika Redžepa Erdogana u regionu (uključujući i političku podršku muslimanskom stanovništvu na Balkanu), i ekonomska, gde se akcenat obično stavlja na „partnerske bilateralne veze“ Srbije i Turske i na turske investicije u regionu.

Utoliko je dobar deo javnosti u Srbiji bio pomalo iznenađen da čuje da situacija sa ekonomijom u Turskoj već godinama ne stoji baš najbolje, a da je usporavanje rasta u zemlji, potpomognuto šokovima od pandemije kovida i panevropske energetske krize, dovelo do rekordne devalvacije turske lire, značajnog skoka nezaposlenosti i do inflacije koja je u kratkom roku milione turskih građana bacila ispod praga siromaštva, a zemlju dovela na ivicu ekonomskog i socijalnog kolapsa.

Do nas su stizale mahom fragmentarne informacije o vrtoglavom rastu cena, galopirajućem obezvređivanju nacionalne valute, svakodnevnim protestima u većim gradovima Turske, ali i „invaziji“ Bugara i Grka na supermarkete u evropskom delu zemlje, gde su namirnice i roba široke potrošnje – uprkos skokovima cena u domaćoj valuti – postale osetno jeftinije u poređenju sa zemljama EU.

Da stvar bude politički još nezgodnija po predsednika Erdogana, sve se to događa na korak od dve značajne nacionalne godišnjice. U 2022. godini navršiće se 20 godina otkako je Erdoganova Stranka pravde i razvoja (AKP) osvojila vlast u zemlji (na talasu, uzgred budi rečeno, veoma slične ekonomske krize i talasa nezadovoljstva koji je usledio), dok se u 2023. godini obeležava stogodišnjica kemalističke revolucije i proglašenja Republike Turske.

Što se tiče prve godišnjice, vladajuća stranka odavno je izgubila svoj reformatorski zamajac koji je za 15 godina više nego dva puta povećao BDP države i pretvorio je u jednu od najbrže rastućih ekonomija u svetu, i danas situacija u zemlji ni sa „pravdom“, ni sa „razvojem“ ne stoji slavno. Što se tiče druge godišnjice, Erdogan se postepeno sve više udaljavao od kemalističkih tradicija tokom dve decenije uspostavljanja sve autoritarnije kontrole nad državom (što se pogotovo pogoršalo nakon neuspelog puča 2016. godine), ali ga to nije sprečavalo da glorifikuje Oca nacije, kao i da izlazi u javnost sa krupnim obećanjima o povećanju bogatstva i razvoju države do 2023. godine – obećanjima koja, kako je postalo jasno još pre nekoliko godina, neće moći da ispuni.

Imperija na glinenim nogama

Šta se tačno dogodilo sa ekonomijom Turske? Na prvi pogled, reč je samo o kulminaciji finansijske krize do koje je dovelo obezvređivanje nacionalne valute i beg investitora (ali i štediša) iz turskog finansijskog sektora, koja je dodatno pogoršana faktorom pandemije i ekonomskih posledica koje su usledile (globalni pad potrošnje, katastrofalni pad turizma u 2020. godini, kao i čitav niz strukturalnih problema vezano za obnovu globalne privrede, od kojih je svakako najveći vrtoglavi skok cena na energente na evropskom tržištu ove godine. Pandemija kovida svaku državu sveta udarila je tamo gde je najslabija, i tokom protekle dve godine svi su manje-više počeli za pucaju „tamo gde su krpljeni“.

Turska nije izuzetak – puč 2016. godine izazvao je talas političke represije u zemlji koji nije ostao bez ekonomskih posledica, a okoštavanje partijsko-političkog sistema i reforme usmerene na jačanje autoriteta predsednika izazvale su nervozu kod stranih investitora, neophodnih za održavanje dotadašnjeg tempa rasta u zemlji. Rezultat je bila ekonomska i, što je još važnije, socijalna stagnacija u zemlji, koja je sve teže izlazila na kraj sa svojom armijom nezaposlenih i siromašnih.

Erdoganove pristalice nose transparente na kojima se nalaze likovi turskog predsednika i Kemala Ataturka nakon nesupešnog državnog udara u Istanbulu 2016. (Foto: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)
Erdoganove pristalice sa turskim zastavama i transparentima na kojima su prikazani likovi turskog predsednika i Kemala Ataturka nakon neuspešnog državnog udara u Istanbulu 2016. (Foto: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)

Sve to je pratio niz političkih avantura čiji je cilj bio „pokazivanje mišića“ i potvrđivanje statusa Turske kao „regionalne supersile“, koja je u stanju ne samo da vodi samostalnu nacionalnu politiku nego i da se direktno sukobljava sa saveznicima iz NATO. Pritom, nije reč samo o tradicionalnom gledanju preko nišana sa susednim Grčkom i Kiprom, u čijim je ekonomskim zonama u Sredozemlju Turska u više navrata pod vojnom pratnjom vršila istraživanja zaliha nafte na morskom dnu.

Tursko uplitanje u sirijski konflikt ozbiljno je poremetilo američke bezbednosno-geopolitičke projekte u toj zemlji, a kupovina ruskog naoružanja bila je samo jedan od povoda da SAD uvedu sankcije svom savezniku na Bosforu, što nije bilo bez ekonomskih posledica po zemlju.

Sve ovo pratilo je ozbiljno „štucanje“ finansijskog sistema u zemlji: godišnja devalvacija turske lire već godinama ne pada ispod 10 odsto, što je praćeno inflacijom koja od 2018. godine nije bila niža od 11 odsto. U novembru ove godine, međutim, godišnja stopa devalvacije lire prema dolaru skočila je do 50 odsto, dok je inflacija dostigla vrtoglavih 21 odsto.

„Okidač“ za paničnu kupovinu strane valute i zlata bila je četvrta smena predsednika Centralne banke Turske za poslednjih godinu dana i dodatno obaranje referentne kamatne stope do nivoa koji je znatno ispod nivoa inflacije (što automatski povlači gubitke za sve građane koji štednju čuvaju u lirama), a značajan faktor bilo je papreno poskupljenje niza roba koje Turska tradicionalno uvozi, gde su na prvom mestu energenti.

Iako situacija nije ni nalik na kataklizmične kolapse finansijskih sistema kakvih se većina Srba seća iz devedesetih godina, veliki broj građana Turske, pre svega pripadnika turske srednje klase, praktično preko noći našao se u situaciji da od svojih mesečnih primanja jednostavno više ne može da finansira životne troškove svoje porodice.

Nekonvencionalna politika

Za sve to vreme turske vlasti su, naizgled, znatno više bile zabrinute za održavanje političke slike o imperiji koja širi krila, nego za saniranje direktne ekonomske štete koja je nedvosmisleno bila posledica političkog mešanja u rad državnih ekonomskih regulatora. Strani komentatori, pre svega na Zapadu, nisu nikako mogli da se načude „nekonvencionalnoj“ politici obaranja referentnih kamatnih stopa znatno ispod nivoa inflacije, što je viđeno kao direktni udarac na građane koji štede u nacionalnoj valuti, ali što je Erdogan uporno branio kao „odbranu ekonomske nezavisnosti zemlje“ i „borbu sa lihvarskim bankarskim sistemom“.

Uprkos iščuđavanju liberalnih krugova na Zapadu, potezi turskih vlasti nisu bili sasvim bez logike, i počivali su na nadi da će „kontrolisana“ devalvacija lire povećati konkurentnost turske izvozne robe, podstaći privredu da smanji zavisnost od uvoza, a možda čak i da poveća priliv turista u ugostiteljski sektor koji se još od prošle godine nalazi u nokdaunu (za sada im je pošlo zarukom da privuku Bugare i Grke u vikend kupovine). Ali haos koji je spirala inflacije i devalvacije izazvala u privredi i udar na socijalni standard i inače slabe srednje klase doveli su čitav eksperiment na ivicu pucanja. Turske vlasti bile su prinuđene da usvoje komplikovan sistem državnih garancija za štedne račune u lirama, čime se država praktično obavezala da kompenzuje građanima eventualne gubitke vezane za rast inflacije, što je – bar privremeno – stabilizovalo valutno tržište i liru vratilo u i dalje visok ali „normalan“ kolosek planirane devalvacije.

Novčanice turske lire (Foto: Chris McGrath/Getty Images)
Novčanice turske lire (Foto: Chris McGrath/Getty Images)

Paralelno sa obaranjem referentnih kamatnih stopa i uspostavljanjem političke kontrole nad Centralnom bankom, Erdogan je pribegao nizu drugih populističkih mera, očigledno usmerenih na stabilizovanje poljuljane političke podrške u zemlji.

Uprkos stopi inflacije, minimalac u zemlji povećan je za 50 odsto (odnosno na 4.250 lira, ili 275 dolara), a država nastavlja da interveniše na deviznom tržištu ubrzanim topljenjem deviznih rezervi (analitičari tvrde da je samo na stabilizaciju lire od 2018. godine potrošeno vrtoglavih 165 milijardi dolara), trošeći – prema oceni niza stručnjaka – novac koji jednostavno nema.

Pritom ne treba zaboraviti da čak i stabilizacija lire sama po sebi ne predstavlja rešenje za inflaciju, pogotovo u uslovima kada je nezaposlenost u zemlji – opet od 2018. godine naovamo – konstantno iznad 10 odsto radno sposobne snage u zemlji (što je preko tri miliona ljudi).

Situaciju dodatno komplikuje situacija sa pandemijom kovida, budući da veliki broj porodica u Turskoj – kao i na Balkanu – zavisi od deviznih doznaka turskih radnika u pečalbi. Da ne pominjemo faktor da Turska uvozi 93 odsto svoje potrošnje nafte, 99 odsto potrošnje gasa, i 50 odsto potrošnje uglja, čija vrednost je znatno skočila ove godine – turski račun za uvoz energenata u septembru ove godine bio je za 66 odsto veći nego pre godinu dana.

U svemu tome Redžep Erdogan i njegovi ministri pokušavaju da ostave utisak ljudi koji znaju šta rade i koji situaciju drže pod kontrolom. Zvanični Erdoganov stav je da je u pitanju „ekonomski rat za nezavisnost Turske“, odnosno smanjenje zavisnosti od spoljnih političkih faktora „po svaku cenu“. Zvanično, turska vlada pokušava da u uslovima globalnih ekonomskih previranja promeni model razvoja, kako bi se u većoj meri oslanjala na vlastite snage. Problem je u tome što je impresivni rast Turske u periodu 2002-2016. u velikoj meri bio posledica povoljnog aranžmana sa Svetskom trgovinskom organizacijom i specijalnih ekonomskih veza sa Evropskom unijom, koji su omogućavali da se paralelno sa jačanjem ekonomske moći povećava i standard stanovništva, pre svega tradicionalno ekonomski važne, a politički nezgodne srednje klase.

Prebacivanje Turske na kolosek „ekonomske samostalnosti“ može koštati više nego što je stanovništvo te zemlje spremno da plati i Turska tu ima upečatljiv primer svog velikog i ekonomski nedvosmisleno nezavisnog suseda – Rusije.

Stopama Rusije kroz sneg

Rusija je bila u veoma sličnoj situaciji nakon velikog pada cena nafte 2014. godine – pada koji je u velikoj meri prkosio dotadašnjoj logici tržišta, i koji mnogi u Rusiji smatraju veštački izazvanim sa ciljem da se upravo Rusija kazni za pripajanje Krima početkom te godine.

Kombinacija pada cena nafte i povezanih energenata sa ekonomskim sankcijama te godine je praktično uništila privredu Venecuele, dok je u Rusiji izazvala od devedesetih godina nezapamćenu devalvaciju rublje u odnosu na dolar i evro. Slično kao ovih dana u slučaju Turske, zapadna štampa se tada utrkivala u katastrofističkim prognozama neminovnog kraha ruske privrede, najavljujući skori početak masovnih nemira u zemlji.

A customer leaves a currency exchange office in Ankara, Turkey, October 26, 2021. Reuters/Cagla Gurdogan
Žena po izlasku iz menjačnice u Ankari, 26. oktobar 2021. (Foto: Reuters/Cagla Gurdogan)

Rezultat je, međutim, upadljivo izostao. Da, devalvacija je predstavljala veliki udarac za rusku srednju klasu koja je odjednom morala da izdvaja duplo više novca za uvoznu odeću, tehniku i putovanja u inostranstvo, ali ogromni slojevi stanovništva devalvaciju nisu ni osetili. Razlog je bio jednostavan – cela unutrašnja ekonomija Rusije vezana je za rublju. Građani primaju plate u rubljama, kupuju robu u rubljama, plaćaju račune i poreze u rubljama, uzimaju kredite u rubljama, i za većinu njih se ništa nije promenilo, niti ih je kurs evra ili dolara na bilo kakav način doticao.

Nakon devalvacije, u Rusiji se doduše pojavio problem „deviznih kredita“ nalik na situaciju koja se u Srbiji dogodila sa kreditima u švajcarskim francima, s tim što je ukupni procenat građana čiji su krediti i hipoteke bili indeksirani u stranoj valuti iznosio svega oko pet odsto. Ključni faktor u svemu tome bio je upravo u tradicionalnoj ruskoj orijentisanosti na ekonomsku samodovoljnost – ogroman procenat robe na ruskom tržištu, uključujući i strane robne marke (čak i automobile), dolazi iz fabrika u samoj Rusiji, što znači da su njihovi troškovi proizvodnje (plate, energenti, porezi) i dalje u rubljama. A imajući u vidu da Rusija sama sebi obezbeđuje najveći deo energenata i mineralnih resursa, direktni udar sankcija i naftne krize bio je ograničen na spoljašnje prihode državnog budžeta i na jedan deo ruske srednje klase, ali je sve to bilo daleko od katastrofe s početka devedesetih kakvu su prognozirali, a često i priželjkivali, analitičari i mediji na Zapadu.

To, naravno, ne znači da Rusija može prosto da ignoriše kretanja na tržištu energenata i sve opširnije zapadne sankcije. Dvodecenijsko rusko insistiranje na integraciji u međunarodne ekonomske i finansijske tokove, kao i saradnja sa ekonomijama izvan američke političke orbite, donekle je otupilo oštricu sankcija, ali Rusija je svejedno za prethodnih 6-7 godina vidno osiromašila.

Ekonomski udar iz 2014. godine naneo je trajnu štetu – rublja se nikada nije oporavila, a standard i kupovna moć stanovništva trajno je opala. Bez obzira na to, rusko stanovništvo je izdržljivo i prilagodljivo, a privreda sposobna da nadoknadi bilo šta što joj sankcijama može biti uskraćeno, pa se dalji razvoj ekonomije zemlje u velikoj meri svodi na poverenje koje građani imaju u vlastitu političku i ekonomsku elitu.

Gorka iskustva iz devedesetih za većinu građana Rusije sasvim su dovoljna da nemaju previše poverenja u alternativne ekonomske modele koje im predlažu partneri sa Zapada. U uslovima sankcija i obnove hladnoratovske retorike, razvoj Rusije doduše ne teče ni blizu onako impresivno i dinamično kao u „vreme glamura“ iz prve decenije ovog veka, ali u zemlji bar postoji konsenzus o tome da prihvatljiv izlazak iz krize može da obezbedi samo domaća politička i ekonomska elita.

Turska kao Rusija?

Nalik na Rusiju, i Turska ovih dana pokušava da ignoriše udarac finansijske krize, insistirajući da je reč o režiranom udaru na ekonomski suverenitet zemlje i pozivajući se na patriotizam građana u uslovima osetnog pada standarda i kupovne moći. Erdogan i njegovi ekonomisti takođe pozivaju građane da, uprkos devalvaciji, izvuku novac iz slamarica i tradicionalnih porodičnih zaliha u zlatu i da ga ulože u tursku valutu i tursku ekonomiju. Problem je u tome što je ekonomija Turske fundamentalno različita od ekonomije Rusije, i unutar njih vlada potpuno različita logika.

Pre svega, dok je Rusija stoprocentno energetski samostalna, Turska je, kao što smo rekli, prinuđena da uvozi 75 odsto energenata, uključujući praktično stoprocentnu zavisnost od uvoza nafte i gasa, i oko polovine svoje potrošnje uglja, što je čini izrazito ranjivom upravo u situacijama kao što je aktuelni skok cena energenata u Evropi.

Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin na ceremoniji povodom završteka izgradnje morskog dela gasovoda „Turski tok“, Istanbul, 19. novembar 2018. godine (Foto: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)
Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin na ceremoniji povodom završteka izgradnje morskog dela gasovoda „Turski tok“, Istanbul, 19. novembar 2018. godine (Foto: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)

Još važnija od toga je strateška povezanost turske privrede sa Evropskom unijom kao glavnim tržištem za tursku robu, glavnim izvoznikom robe u Tursku, glavnim investitorom i izvorom kapitala, ali i ključnim tržištem rada za praktično milione turskih građana za koje nema odgovarajućeg posla u domovini.

Turska je u svetu najveća ekonomija koja je direktno vezana za EU, a ne nalazi se pod njenim zaštitnim kišobranom. Najzad, Turska je u znatno većoj meri od Rusije osetljiva i na ograničenja prekogranične mobilnosti do kojih je dovela pandemija kovida, što ne samo da je usporilo robnu razmenu i onemogućilo značajan broj turskih građana da se uputi na privremeni rad u inostranstvo nego je istovremeno nanelo katastrofalan udar turističkom sektoru od koga zavisi značajan deo nacionalne privrede.

U imperijalnom biznisu

Nevezano za to, Erdoganova Turska je veliki deo svog ekonomskog razvoja prethodnih decenija vezivala za stalni rast socijalnog standarda i unutrašnje potrošnje, što je u velikoj meri razlikuje od, recimo, istočnoazijskih zemalja sa sličnom dinamikom razvoja. Obećanje boljeg i lagodnijeg života predstavljalo je značajan aspekat Erdoganovog „neoosmanskog sna“, i ovih dana se postavlja pitanje da li su građani spremni da nastave da pružaju podršku njegovom projektu imperijalne transformacije zemlje u uslovima u kojima taj proces ne samo da ne može da im garantuje osetan lični i porodični boljitak nego čak može i da ih košta.

Sa druge strane, režimsku propagandu na stranu, činjenica je da se period najaktivnijeg razvoja Turske poklapao sa periodom kada je Turska predstavljala nedvosmislenog i bespogovornog saveznika i partnera SAD u Evropi i na Bliskom istoku, kao i da se period stagnacije i krize direktno poklapa sa periodom pogoršavanja odnosa sa Velikim bratom sa druge strane Atlantika. Ali ta zakonomernost odavno već nije linearna, i situaciju više nije moguće popraviti tako što bi Turska ponovo „stala u stroj“ i počela poslušno da sluša očinske savete iz Vašingtona.

To već duže vreme Turskoj nije ni ekonomski isplativo, o čemu najbolje svedoče zapadni pritisci da se Turska pridruži otvorenoj antiruskoj politici. To se može lako ilustrovati na primeru gasa – Turska zahvaljujući „Turskom toku“ najveći deo svoje potrošnje gasa uvozi na osnovu dugoročnih ugovora iz Rusije, i to po jednako niskoj ceni kao i Srbija. Da se Ankara povinovala američkim diktatima, „Turski tok“ ne bi bio izgrađen, i danas bi – poput većine drugih američkih saveznica u Evropi – bila primorana da gas kupuje po astronomskim tržišnim cenama, što bi je u uslovima aktuelne galopirajuće inflacije dokusurilo. Jednostavno, imperijalna podrška globalnih struktura pod komandnom palicom Vašingtona je dobra kada se vaš razvoj zasniva na jeftinoj radnoj snazi za evropske i globalne kompanije, ali ona nije nešto što vam ikada može pomoći da i sami postanete – imperija.

A ako bespogovorno slušanje Vašingtona više ne funkcioniše na ekonomskom planu, ono višestruko ne funkcioniše na političkom planu. Turska je već u više navrata imala prilike da čisti nered koji je ostavila američka spoljna politika na Bliskom istoku. Ako su Turci bili spremni da progutaju gorku pilulu kada je njihova zemlja htela-ne-htela pretvorena u tampon zonu i sabirni centar za izbeglice i migrante, onda su se crvene lampice definitivno upalile kada je postala očigledna američka vojna i finansijska podrška iračkim i sirijskim Kurdima, kao i zaštita koju Amerika i dalje pruža Erdoganovom arhineprijatelju Fetulahu Gulenu i njegovim pristalicama.

Pokušaj puča 2016, turska intervencija u Siriji, kao i jačanje strateških veza sa Rusijom, pokazali su svima da je višedecenijski „medeni mesec“ sa Amerikom završen, i da turske ambicije ne mogu biti ostvarene bez direktne konfrontacije sa zemljom koja i dalje pretenduje da drži monopol na „imperijalni biznis“ (Empire Business).

Turkey's President Tayyip Erdogan waves as he attends a bilateral meeting with U.S. President Joe Biden, on the sidelines of the G20 leaders' summit in Rome, Italy October 31, 2021. Reuters/Kevin Lamarque
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan po završetku sastanka sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom na marginama samita lidera G20, Rim, 31. oktobar 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

A u „imperijalnom biznisu“ nema drugarstva, nema slobodne konkurencije, nema fer igre i nema sigurnosnih padobrana. Ostaje da se vidi da li su turski građani Erdoganovom konceptu jednako privrženi kada je teško, kao što su mu bili privrženi kada je izgledalo da je turska privreda nezaustavljiva. Jedno je sigurno – Erdogan je sa svojim saradnicima zvanično ušao u globalnu „Igru prestola“, a u toj igri, kao što je poznato, „pobeđuješ ili gineš“. To znači da u narednim godinama uspeh turskog imperijalnog projekta neće samo biti pitanje dugoročnih vektora geopolitičkog i ekonomskog razvoja Turske, već će za predsednika i njegove opričnike ona predstavljati pitanje fizičkog preživljavanja. Nagrada je neuporedivo veća, ali su veći i ulozi.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Francisco Seco

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u