Kultura internet aktivizma odavno se prelila iz stranog u naš virtuelni prostor. U suštini, logična je posledica globalne umreženosti, ali i sve učestalijeg i dužeg boravka pojedinca na društvenim mrežama. Potreba da se život „onlajn“ i pravi život sve više jedan drugom približe i, ako je moguće, u transhumanoj budućnosti i preklope, dovodi do virtuelnih surogata materijalnih postupaka. Svejedno da li ćete zaspati mirnije jer ste „lajkom donirali jedan dolar“ bolesnoj iguani na drugom kraju sveta, primili Isusa u svoj dom napisavši „amin“, ili ste, ipak svesni da se virtuelna i materijalna stvarnost ne poklapaju baš u potpunosti, nešto podelili „samo da se proširi“, svesni da se učinak vaše akcije završava na efektu protoka (dez)informacije, u okviru logike i sveta virtuelnog vi ste zaista „poslali poruku“ ne samo o dotičnom problemu već i o sebi.
Većinu ovakvih akcija vodi pretpostavka pojedinca da ako i neće pomoći svojim „lajkom“ direktno, da mala iguana stvarno dobije lek, „širenjem svesti“ sigurno neće ni da odmogne. Ipak, možda je došlo vreme da razmotrimo kako zapravo internet aktivizam, koji je često izazvan manipulacijom informacijama radi formiranja poželjnog stava ili emocije kod korisnika društvenih mreža, a koju sprovode drugi pojedinci, vladine i nevladine organizacije, mediji, profitabilne kompanije, zapravo sužava svest i loše utiče na tretman konkretnog problema u našoj materijalnoj stvarnosti i samim tim, onemogućava bilo kakav realni napredak u društvu. Proždiru li hešteg revolucije svoju ili tuđu decu?
Tviteraške zablude
Poslednja ovakva revolucija, poznata pod heštegom „nisam prijavila“, odvija se već nekoliko dana na Tviteru. Da, dobro ste pročitali. Na Tviteru. Na samom početku, zbog opasnosti od linča koji nastupi kad god se bilo koji pojedinac usudi da kritikuje ovaj estradni pristup teškoj, kompleksnoj, mračnoj temi iz naše svakodnevice, u kojoj čak i ja kao žena mogu da se pronađem, hoću da istaknem činjenicu da uopšte neću razmatrati pitanje istinitosti bilo čijeg svedočenja na Tviteru ili van njega.
Ono na šta hoću da skrenem pažnju jeste način na koji profeministički mediji i javnost kontinuirano obeshrabruju žrtve seksualnog nasilja da zaista preduzmu korake kako bi nasilnici bili kažnjeni i onemogućeni da ponove delo, a one same dobile satisfakciju i svaki vid pravne zaštite i psihološke pomoći. U ovom slučaju cilj ne sme da opravda sredstvo, ali to se upravo događa – inicijalna ideja ovakvih organizacija nije smanjenje nasilja u našem društvu već targetiranje čitavog društva kako bi uvezene promene mogle da se prodaju kao poboljšanje. Te promene u najvećoj meri podrazumevaju trajni raskid sa institucijom porodice koja se već uveliko definiše kao „najopasnije mesto“.
Prebrojavanje tvitova, kao da su zlostavljane žene grla stoke, nakon toga mahanje tim brojkama u medijima, pozivi traumatizovanim žrtvama da se baš njihovoj organizaciji obrate za pomoć, akcentovanje lošeg tretmana koji su neke žrtve imale pri prijavljivanju nedela (umesto obrnuto, što bi ih koliko-toliko ohrabrilo da se odvaže i odu u policiju), insistiranje na tome da naš pravosudni sistem ne radi kako treba, da je korumpiran i da u tom smislu i nema svrhe obraćati se institucijama i prijaviti zlostavljanje tamo gde treba pokrivaju se širenjem zablude da nam heštegovanje rešava ovaj ili bilo koji drugi društveni problem.
Da budem potpuno iskrena, ova poslednja „Tviter revolucija“ više liči na pravdanje fondaških para na isteku godine nego na ozbiljnu društveno odgovornu kampanju, jer, složićemo se, o nekakvoj spontanosti ne može da bude reči. Stoga se na nju ne bih ni osvrnula da ne zatvara godišnji krug naših muka da sopstveni, već urušeni sistem vrednosti, nekako prilagodimo redefinisanim konceptima „nove normalnosti“.
Pretpostavljam da smo, ako ne ranije, tokom odlazeće godine svi postali svesni činjenice da se paralelno sa geopolitičkim, u užem smislu političkim, energetskim, ekonomskim i vojnim, odmeravanjima velikih sila pred našim očima dešava pravi antropološki prevrat. Mnoge ideje direktno iz zone sumraka uskočile su u naš javni prostor preobučene u to „novo normalno“ u kome jedan muškarac koji je „rodio dete“ ispoveda svoje traumatično iskustvo jer su ga babice na porođaju nazivale majkom deteta. Nakon što je, doduše ovog puta povučeni, predlog o „zabrani čestitanja Božića“ ipak, mada fašistički sraman, ugledao svetlo dana zajedno sa reklamom o gej Deda Mrazu, mnogi koji su do juče zvučali kao paranoici pokazali su se dalekovidnijim od nas.
Muke sa (re)definisanjem nasilja i jedna tragedija koja je podstakla javni govor na temu nasilničkog ponašanja na internetu otvorili su Pandorinu kutiju iz koje su iskuljali nezainteresovanost i neznanje odraslih o svetu (njihove) dece. Od potpunog zgražavanja nad fenomenom Jutjuba i izigravanja neobaveštenosti do apsolutnog nekritičkog prihvatanja „svega što vole mladi“, ispostavilo se da je danas prilično nesigurno biti dete u Srbiji. I na ovom mestu ove kratke digresije u vidu letimičnog pregleda društvenih dešavanja i aktivističkih trendova tokom minule godine sreću se sa početkom ovog teksta.
Poruka ženama
Hoću da se obratim svim žrtvama seksualnog nasilja, i to ne kao antropolog ili konzervativni „slobodni mislilac“ već kao jedna od njih. Prvo i osnovno, čuvajte se. Svet je opasno mesto. To je ono što promoteri „ludog i brzog i nežnog prema sebi“ načina života, na kome zarađuju, neće da vam kažu. Posebno ovaj naš svet, lišen vrednosti i patrijarhalnih normi koje su određivale muškarcu da bude zaštitnik i hranitelj, a ne predator kome su zadovoljenje nagona i lični užitak na prvom mestu.
Ako ste doživele zlostavljanje, ne dopustite nikome da vaše gorko iskustvo instrumentalizuje i iskorišćava. Mi nismo broj u nečijoj agendi. Mi smo građani ove zemlje koje država mora da štiti. Idite u policiju. Ako naiđete na neadekvatan tretman, žalite se višoj instanci. Ali pre svega toga zaista osvestite činjenicu da vam nije naneta sramota, i da se vaš položaj ni u čemu suštinski ne razlikuje od položaja građanina koji je pretučen ili opljačkan. Mimo svoje volje, pretrpeli ste štetu. Strašno veliku štetu. Ali niste okrnjene kao ličnosti i to iskustvo ne treba trajno da vas definiše. Ne kažem da je borba laka, ali je istinski isceljujuća.
Nemojte da slušate medije i priučene ali ideološki ostrašćene teoretičar/k/e društva kako vam kao čekićem zakucavaju u glavu ideju da je ovo „patrijarhalno društvo“ koje ženu krivi za silovanje, kako je to posebno polje ljudskog iskustva za koje su samo one kompetentne. Ono što oni rade jeste tabuiziranje seksualnog nasilja na način koji žrtve trajno udaljava od pozicije sa koje mogu da dobiju pripadajuće im zadovoljenje i pravdu. Žrtve seksualnog nasilja najviše stigmatizuju oni koji na njima najviše zarađuju, uporno razvijajući kod njih postraumatski osećaj stida, protiv koga se deklarativno bore ali ga neprekidno ističu kao ključni psihološki efekat traume, tako da se ona žrtva koja možda intimno ne oseća nikakav stid, već samo bes i želju za pravdom, zapravo pita da li je, po tim novouspostavljenim kriterijumima samoizabranih društvenih arbitara, sa njom sve u redu.
Uvek će biti ljudi koji će nas zbog nečega osuđivati, koji neće razumeti, koje god naše iskustvo ili postupak da su u pitanju. U eri društvenih mreža i inflacije mišljenja, ako stvarno hoćemo da budemo jake žene, moramo u svojoj glavi da klasifikujemo pojmove, da procesiuramo emocije i da postupamo kao suverene ličnosti, a ne kao labilne i ranjive jedinke koje, nakon što su bile žrtve seksualnog nasilja, postaju žrtve političke manipulacije. Ne kažem da je uvek lako, naročito ne u stanju traume i šoka. Ali feminističke organizacije, koje vam se preporučuju na sve strane kao zaštitnički nastrojene i obučene da umesto vas, u vaše ime, govore i traže pravdu, upravo koristeći vašu slabost, upotrebiće vas za ispunjenje svoje agende i čim se dogodi drugi, medijski atraktivniji slučaj pretvoriti u broj i statistiku, beskrupulozno će vašu traumu iskoristiti za kreiranje televizijskih spotova koje su strani fondovi preplatili, ali zapravo neće učiniti ništa da se tragedija koju ste doživele ne dogodi ponovo. Naprotiv, zadovoljno će trljati ruke svaki put kada se desi zločin, jer je to njihov izvor finansiranja, ali i društvene moći. Kada i ako doživite zlostavljanje, skupite snagu i idite u policiju.
Već sam u par navrata odgovorila na pitanje koje se tiče razlikovanja iskrenog društvenog aktivizma od agende. Za mene, osnovni kriterijum je ozbiljnost i sveobuhvatnost strategije koju određena organizacija ili agenda nude kao rešenje ili barem deo rešenja i, naravno, stepen uvažavanja značaja prevencije i definisanja sistema vrednosti u društvu, kako bi se nasilje uopšte, pa i seksualno nasilje, u meri u kojoj je to moguće, smanjilo i suzbilo.
Svako hipotetičko rešenje koje ne uključuje izgradnju koherentnog sistema vrednosti, odnosno povratak onom koji obavezuje sve članove zajednice da se staraju jedni o drugima, i muškarca, kao suprotan pol našim ženskim vrlinama, manama i nagonima, bez koga ne možemo da održimo život na ovoj planeti, nije drugo do magla, laž i manipulacija. Hešteg.
Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Chris J. Davis on Unsplash
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
