Zar je važno ko je kriv kad se sve već desilo?

Kakva je bila 2021, nema tajne. U istorijske anale ušla je kao druga godina kovida, potrošena na borbu s virusom iz razgranate porodice SARS. Ali kakva će biti Nova 2022?

Kako nazreti primicanje stvari koje stoje s one strane iskustva, o tome svaka disciplina ima vlastite metodologije. Ali one dobijaju širu važnost samo po riziku i hrabrosti koje ih nose, na razdelnicama gde se metodologije pretvaraju u mitologije.

Kad politikolozi gledaju u budućnost, oni vide idealne države, pa shodno tome sve što je realno i postojeće kao odstupanje od idealnog. U prognozama stvari koje dolaze, političke nauke nekako uvek uspevaju da moralno ponize savremenike jer im stvaraju osećaj da šta god naprave nisu dostojni nada koje se u njih polažu. Nisu na visini trenutka, padaju ispod očekivanja. Primera je dosta. Recimo, aktuelna politička levica kad bičuje savest današnjih Evropljana jer nisu spremni da kod sebe prihvate nekoliko miliona migranata koji bi, da nema pravnih i fizičkih ograničenja, dolazili po godini iz potpuno drugačijih kultura.

Takve mitologizacije političkih nauka i politike uopšte lako se prepoznaju po upotrebi jezika. „Mi moramo“ i „mora“ su njihove glavne reči. Oni koji govore da „mi moramo“ da izgradimo bolji svet zaboravljaju sve one režime koji su gradeći bolji svet na stotine hiljada vlastitih građana proglasili škartom. Nekad su to radili komunisti različitih fela, danas se na to sprema evropska levica na čelu sa strankama Zelenih. Komunisti su protivnike odstranjivali fizički, kao maligne izrasline na telu čistih ideja, dok današnja levica svoje uništava moralno, tako što ih dehumanizuje: ko nije za migrante, nije čovek.

Godine 2022. evropska levica će još agresivnije gurati tu maksimu kroz institucije.

Otežana komunikacija

Za razliku od političkih nauka, sociologija je milostiva prema prema čoveku utoliko što ga uopšte i ne registruje, pa ne vidi ni sve njegove nesavršenosti. Za čoveka, pitajte psihologe; za čovekovu grabljivu prirodu, oličenu u ideji čistog, nekontrolisanog neoliberalizma, čitajte Margaret Tačer. Za sociologa, naprotiv: ljudi ne postoje, postoji samo društvo. Iz takve metodologije rađaju se prognoze budućih trendova, nikako ideali i gotove formule.

Ono što sociolog vidi kad pogleda početak pandemije kovida u januaru prošle godine i uporedi ga sa stanjem dve godine kasnije, jeste dinamičan proces gubljenja komunikativne sposobnosti unutar društva. Komunikacija između konformne većine i pobunjene manjine nije samo bučna, teška i agresivna. Da je samo to, to je pola problema, za koji bi čak i političke nauke očas našle šta mora da se napravi da razgovor poteče u pravom smeru.

Naprotiv, pravi problem je u tome da međusobna komunikacija postaje nekompatibilna, i to u uzlaznom trendu. Jedni razgovaraju iz sadašnjeg momenta, drugi iz vrednosnih sistema gotičkih društava.

Kako će, na primer, neko ko se vakcinisao razgovarati sa nekim ko nije jer se boji da bi mu posle „fajzera“ nadlaktica bila magnetizovana, pa bi metalna kašičica, da je prisloni na mesto uboda, mesecima ostala da visi?

FILE - In this March 2, 2021, file photo, pharmacy technician Hollie Maloney loads a syringe with Pfizer's COVID-19 vaccine at the Portland Expo in Portland, Maine. The U.S. gave full approval to Pfizer's COVID-19 vaccine on Monday, Aug. 23, 2021. (AP Photo/Robert F. Bukaty, File)
Medicinski tehničar tokom pripreme Fajzerove vakcine protiv koronavirusa, Portland (Mejn), 02. mart 2021. (Foto: AP Photo/Robert F. Bukaty)

Kako sa nekim ko veruje da u aktuelnim globalnim elitama sede satanisti koji eksperimentišu sa magijom krvi, onako kao što se Papa Inoćentije Osmi (†1492) po nekim hroničarima kupao u mladoj krvi pokušavajući da zaustavi vlastitu smrt?

Kako razgovarati s nekim ko veruje u lažnu informaciju da upravo teku Drugi nirnberški procesi protiv državnih organizatora obaveznog vakcinisanja?

Kao korona na mom dlanu

Iznad nesigurnih ekonomskih prognoza, normativizma politike i sociološkog može-tako-može-i-ovako, uzdiže se jedan specifični simbolički sistem koji nikad ne greši u prognozi budućnosti – umetnost. Vizionarski status umetnosti je neupitan zato što je podložan interpretaciji, onako kao što su to Nostradamus, Tarabići ili Baba Vanga, samo formalno-stilski raznovrsniji od njih.

Austrijski slikar Gunter Damiš, koji je umro 2016, verovatno je samo slikao kapi vode kako u mikro-perspektivi eksplodiraju na različitim površinama – dok je u stvarnosti naslikao virus korone 2020. kako se kao čičak-Venera rađa iz pene Informela. Kakav vizionarski pogled kroz neprozirnu zavesu stvari koje dolaze!

Damišove slike su se na aukcijama u Doroteumu ove jeseni još nudile za par hiljada evra, ali trend je uzlazni. I kašičica stoji kad je prislonite na platno, i ono vakcinisano, decenijama pre korone i mRNA vakcina – impresivno.

Ulazi se u treću godinu u kojoj su čitavi društveni podsistemi i resursi mobilizovani u borbi protiv pandemije.

Ali za to da se pandemija nastavlja i u 2022, sa još više otvorenih pitanja nego na početku, nije kriva ni upornost virusa ni nauka koja dosta uspešno hvata korak s njegovim mutacijama, već nestrpljivost društva. Da je svako sedeo tamo gde se zatekao u februaru ili martu 2020, da se nije micao van mesta boravka nekoliko narednih meseci, postojala je velika verovatnoća da bi SARS2 bio pobeđen kao i njegov opasniji, ali manje infektivni rođak SARS1 početkom ovog veka.

Ali ne, svi su morali nekuda na odmor kad je popustio prvi talas u maju prošle godine. Ono što je, posle će se pokazati, bila samo sezonalnost korone, društveni optimizam je proglasio pobedom i otišao na letovanje. Krajem septembra 2020. brojevi su eksplodirali. Ove godine ista mustra, relativno mirno kasno proleće i leto, onda zahuktavanje ispod radara javne percepcije u septembru, iza toga eksponencijalni rast od prvih hladnijih meseci do kraja zime.

Čovek prolazi pored murala na zidu u Rio de Žaneiru koji oslikava borbu protiv koronavirusa (Foto: Silvia Izquierdo/AP Photo)
Čovek prolazi pored murala na zidu u Rio de Žaneiru koji oslikava borbu protiv koronavirusa (Foto: Silvia Izquierdo/AP Photo)

Mnogi su prošle godine na socijalnim mrežama delili odlomak o epidemiji kuge u Sarajevu iz Andrićevog romana Na Drini ćuprija. Delili su se i drugi autori sa sličnim epizodama, uzduž i popreko globusa – Tit Livije, Petrarka, Bokačo, Danijel Defo, Alber Kami ili Somerset Mom i njegov Oslikani veo (Painted Veil) iz 1925, nezaboravno!

Ništa novo kao model akcije; u principu sva društva od antičke Grčke reagovala su rigorozno na epidemije. U srednjovekovnim gradovima ljudi nisu imali pojma šta je i odakle dolazi to što ih ubija, ali su znali da interventno treba preseći mobilnost, putovanja, dolaske, odlaske, okupljanja, proslave i sve ostalo društveno.

Rezovi su bili privremeni, naravno. Današnja društva znaju neuporedivo mnogo o virusima, bakterijama i infektivnim bolestima, ali su iz nekog razloga zaboravila šta znači privremeno. Jednom rukom su širili Andrićev odlomak o kugi i Momov o koleri, drugom su planirali godišnji odmor na dalekoj destinaciji. Literarni primeri nisu shvaćeni kao poruke u boci, već kao hibris vlastite načitanosti. Umetnost za lepotu, putovanja i druženja za virus.

Nestrpljivo društvo

Sociolozi imaju razne krilatice za karakter današnjih društava, na primer društvo rizika (Risikogesellschaft), društvo nestašice (Mangel- ili Knappheitsgesellschaft), društvo iventizacije (Eventisierung), selebriti-teror i slično. Ove dve godine ih je sve natkrilio novi termin – fenomen nestrpljivog društva. Ungeduldgesellschaft, society of the impatient, Brzi Gonzales na meditaciji.

U leto 2020, nakon tri otkazana termina, dermatolog me je dočekao u total-skafanderu, dok su sestre u čekaonici polivale litre dezinfekcionih sredstava za mnom kao iza nečastivog. Od jeseni te iste godine, već je ordinirao u kratkim rukavima i papučama, uprkos virusu, pod motom: „Kad ga nismo zaustavili u prvom talasu mera, sad je svejedno“!

korona srbija
Medicinska sestra u skafanderu u jednoj kovid ambulanti u Beogradu (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

I ostalo je svejedno, u širokoj društvenoj percepciji. Naša šansa je bila strpljenje jednog leta, ali je ona sistematski izbušena i opstruisana civilizacijom neposrednog zadovoljstva, instant gratification, pa šta bude!

U 2022. ulazimo sa svesnim saznanjem da virus ostaje s nama, da smo mu potrebni i neophodni, ali da je on u ime miroljubive koegzistencije spreman da nam ponudi dva ustupka: opadanje letalnosti i podelu godine na sezone: mirno leto, teška zima.

Horoskop za maj mesec 2022: počnite da planirate letnji odmor.

Plastična demokratija

Populistička demokratija je bila juče, iduće godine nas očekuje transformacija moderne demokratije koja neće toliko ići ka promeni tona i atmosfere u politici, već ka promeni agregatnog stanja narodne volje.

Mejnstrim političke nauke su poslednjih godina apostrofirale desni populizam kao najveću opasnost po demokratske sisteme i taj su strah širile tvrdokornošću vlastitog levog populizma. Malo ko je primetio da su to, u poređenju s onim što dolazi, bili sretni dani, kad su i ponuda na strani politike i potražnja na strani elektorata imale lice, ime i bile koncentrisane oko institucija.

Političar koji se dodvorava elektoratu, koja divota! Sad međutim dolazi vreme elektorata koji se dopada sam sebi i koji bi najradije na vlast izabrao samog sebe, takvog kakav jeste, tutto completo, bez predstavnika i posrednika. Politički razvoj u Srbiji je izvrstan primer tog trenda, on međutim nije samo srpski, već evropski i šire.

Novi trendovi idu ka pojačavanju neposrednog efekta u demokratiji. Formira se masa narodnog nezadovoljstva koja ostaje amorfna u odnosu na institucije. Počelo je sa antivakserskim protestima, ali virus je tu samo bio katalizator procesa koji su se već najavaljivali od početka ovog veka. Jelena Karleuša, odnosno taj tip javnog mislioca u globalnim okvirima, delio je onlajn medicinske savete godinama pre nego što je korona napravila evolucioni skok sa životinje na čoveka.

Stvara se demokratija plastičnog tipa, koja se formira iznutra, iz mase, kao testo ili plastelin, u najgoroj varijanti kao plastični eksploziv. Ona se ne izražava, već se „mesi“; svake sedmice je druga, sa vođama koje se pojave i nestanu, zabljesnu u petnaest minuta slave i bivaju pojedeni istom brzinom, sve ide iznutra, hitno i neposredno, iz agregatnog plasticiteta nove demokratije.

Alternativna stvarnost

Antikovid protesti su ključ u bravi globalnog trenda konspiritualnosti, kovanice nastale kombinacijom reči konspiracija/zavera i spiritualnost/duhovnost. Demokratije i hrišćanske crkve podjednako, toplo se obucite, dolazi zima plastičnog demokratsko-spiritualnog eksploziva!

Kao pipci nekog novog Levijatana, u toj promenljivoj formi dodiruju se restlovi starih ideologija – malo nacizma, mrvica komunizma i jednakosti za sve, dosta antisemitizma, velika porcija neprijateljstva prema nauci, uopšte profesionalizmu, specijalizaciji i podeli rada. Staro se uklapa u novo, u fake news sve koherentnijih obrisa.

A person holds a sign during a protest against coronavirus disease (COVID-19) measures, in Prague, Czech Republic, November 28, 2021. Reuters/David W Cerny
Demonstranti tokom protesta zbog mera vlade za suzbijanje koronavirusa, Prag, 28. novembar 2021. (Foto: Reuters/David W Cerny)

„Plastičnu demokratiju“ je najlakše vizualizovati preko slika još jednog predstavnika Informela, ovog puta francuskog slikara Žorža Matjea (†2012). Gde god se pogleda, mase, površine i stereometrije ispresecane su vektorima; svuda nervozna dinamika koja se zgušnjava i rastvara, teče i sudara. Dominiraju crveno i crno, mali Stendal za bukvar vizuelne političke kulture.

Teoretski, sa nosiocima nove amorfne demokratije bi moglo da se razgovara, ali nažalost njihova komunikacija sa još uvek većinskim delom javnosti koji veruje institucijama, ili im ne vidi alternativu – ostaje nekompatibilna.

Drugim rečima, rađa se alternativna stvarnost. Za putovanje iza ogledala, sad se već primaju rezervacije. Još jedan vizionar iz sveta umetnosti, Luis Kerol.

Promena sećanja

Vrli novi svet ne želi da zna, ne želi da se seća; on jeste samo dok je ljut i besan. U posledici, to pretpostavlja kraj linearnog pisanja istorije.

Ali tu treba praviti razliku u nivoima poruke. „Konspiritualni“ pokreti imaju svoju dinamiku, ali ona će se razvijati ne samo u godini pred nama, već verovatno još decenijama. Iz njih se postavlja zahtev za brisanjem starog znanja i svega što se istorijski izborilo za status istine. To bi bio veliki, epohalni i amorfni pokret za promenu sećanja. Kao, recimo, grafit na bečkoj stambenoj zgradi u opštini Brigitenau „Koliko još ničega do nečega?“. Pisao ga je anonimni mladi nestrpljivi filosof, nema sumnje, jer da ga je pisao stariji, pitanje bi bilo obrnuto „Koliko još nečega do ničega?“

Ali aktuelno postoji i druga šina brisanja istorije i kolektivne memorije koja teče nezavisno od te velike i epohalne. Ona je direktna, kontrolisana, politički vođena, zaslepljena i fokusirana na samo jednu temu, Rusiju, a u njoj na samo jedan segment, sećanje Rusije i Rusa na velike događaje dvadesetog veka. Time se ovaj tekst sa područja društvenih trendova vraća na teren političkih.

Rusija je reč-razdelnica sa kojom se ulazi u 2022, strukturalni princip ukupne EU politike. Sa političkim mobingom na Rusiju, Evropska unija je sebi, kao i čitavoj Evropi, proizvela strahoviti problem. Pri tome treba razlikovati dve stvari – najpre kako je Rusiju izbacila iz Evrope, i drugo, način na koji namerava da se „useli“ u Rusiju iduće godine, makar kroz simboličku politiku.

Rusija i Evropa

Modus operandi je tekao kroz preuređenje sećanja na Drugi svetski rat. Nameštaj u sobi evropske memorije je tako ispremeštan poslednje dve decenije, da nije ostalo mesta ni za rusku stoličicu. Sjedinjene Američke Države su za potrebe ovog teksta takođe „Evropa“, što kulturno-istorijski i jesu – evropska kolonija.

Kada ruski predsednik Putin nije pozvan na proslavu 75. godišnjice iskrcavanja u Normandiji, bio je to već jasno zaokruženi proces ostrakizma. A bila je to 2019, kada još nije postojala epidemija kao izgovor opšte prakse.

Da bi se Rusija proizvela u neprijatelja danas, trebalo je preurediti sećanje na Rusiju u njenim formativnim momentima juče, i to pod dva kriterijuma – tamo gde je za nju najbolnije, i tamo gde je stajala u direktnom kontaktu s evropskim nacijama. Sažeto, tamo gde je bila i oslobodilac i osvajač, kasnije nadzornik. Pri tome Drugi svetski rat nije uopšte bitan, on je samo klin čorba, izvadi se klin, i ono što ostane je Rusija kao večiti neprijatelj Evrope.

Naslovna fotografija: ITAR-TASS/Dmitry Burlakov
Zastave Rusije i Evropske unije (Foto: ITAR-TASS/Dmitry Burlakov)

Veliki i epohalni tip nekompatibilne komunikacije ovde se takođe pokazuje u malom modelu između Evrope i Rusije. S jednom bitnom razlikom – u epohalnom smislu je on nastao prirodnim putem, kroz demokratske transformacije koje su se otele (razumnoj) kontroli. Naprotiv, inkompatibilnost u razgovorima Evrope i Rusije je svesna i planirana. EU je u tom smislu samo uskočila na jedan širi trend, pa namerno ne čuje šta službena Moskva govori.

Ako se otvori bilo koji medijski sajt nemačkog ili engleskog govornog područja, na primer danas, u ponedeljak 27. decembra odlazeće stare godine, prvo što privlači pažnju je sinhronizovanost naslova tipa „Šta ustvari Rusi/Putin hoće? Zna li neko?“ Nakon toga obično sledi tekst pun konfuzije, zbunjenosti i nagađanja šta to Rusi u stvari hoće?

Za odgovor se ovde još jednom koriste vizionarske moći umetnosti. Confusion will be my epitaph, konfuzija će biti moj epitaf, pevao je 1969. Greg Lejk iz benda King Krimson .

Ako se promeni lična zamenica, eto prognoze za iduću i iduće godine – hinjena zbunjenost će biti epitaf na grobnici zajedničke evropske kuće.

Rečnik simbola

Istina, Rusi se u politici nisu pokazali kao veliki komunikatori. Od raspada Sovjetskog Saveza, Moskva nije uvek jasno saopštavala šta hoće. Ponašala se nekako domaćinski naivno, kao gazda-tradicionalista koji sedi za stolom nevaspitanih rođaka i nada se da će sami shvatiti gde su granice pristojnosti. Taj utisak se menjao u ovom veku, na veliku iritaciju društva za tada još uvek zajedničkim evropskim stolom. Vraćanjem Krima 2014, Moskva je prvi put progovorila jasno, ali samo akcijom. Verbalno jasno tek ovog decembra, kad je podvukla crtu ispod daljeg proširenja NATO-a na istok.

Zato je svaki naslov tipa šta ustvari Rusi hoće, ima li baba Vange u avionu, samo drsko skaliranje retorike.

Ono što zabrinjava jeste da se Rusija prvi put od kraja Hladnog rata podigla i oprostila od zajedničkog evropskog stola.

Dokaz? Rusko-američki razgovori iduće godine se održavaju u Ženevi. Bio je u varijanti i Beč, ali je otpao. Kao što je za Zapad „Rusija“ negativna čarobna reč na koju zaboravlja sve svoje prave neprijatelje, tako je za Ruse „Beč“ čarobna reč, ali u dobrom smislu.

„Baćuške“ su slabe na Beč, pa to ti je. Kad Rusi dolaze na pregovore u Beč, oni šalju emotivnu poruku da se osećaju delom Evrope, delom EU, delom Zapada u dobrom partnerskom smislu. Kad pregovaraju u Beču, onda se smeškaju i donose poklone, mekši su i dobrohotniji, spremni na ustupke Evropljanima, jer svi smo eto zajedno, spojili nas istorija, umetnost i zemni gas.

Kad izabere Ženevu za pregovore, Rusija naprotiv šalje poruku distance, hladnoće i nepripadanja; rečnikom simbola kaže da joj emotivno više ništa ne značimo.

Ruski predsednik Vladimir Putin i američki predsednik Džo Bajden tokom sastanka u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)
Ruski predsednik Vladimir Putin i američki predsednik Džo Bajden tokom sastanka u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Da se sastanak održava u Beču, bila bi to dobra vest za Evropu.

Sastanak u Ženevi je loša vest za Evropu.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Andrew Kelly

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u