Episkop bački Irinej: Na braniku vere, morala i tradicije ostaje pravoslavlje

Upravo zato se pravoslavni svet i Rusija kao njegov najmoćniji predstavnik nalaze na udaru „ultraliberalnog“ Zapada

Nastavljajući dugogodišnju, za Pečat – redakciju, čitaoce, ali i širu javnost značajnu i dragocenu tradiciju ovih razgovora u susret Božiću, Njegovo preosveštenstvo episkop bački Irinej Bulović komentariše i promišlja niz najvažnijih pitanja i aktuelnih, epohalnih problema, sudbinski važnih ne samo za opstanak i budućnost srpskog naroda već i za dalju, po mnogo čemu upitnu i neizvesnu sudbinu našeg uznemirenog i nevoljama okovanog sveta.

Proteklo, još uvek ne i prošlo, vreme obeleženo koronom donelo je Crkvi i našem narodu silna iskušenja i patnje. Bolest koja je odnela mnogo ljudi odnela je i patrijarha Irineja i trojicu episkopa – Amfilohija, Atanasija i Milutina. Bolest je u kolektivnom iskustvu stradanja ujedinila čovečanstvo, a njeno dugo trajanje ima ne samo zdravstvenu i biološku već i političku, ekonomsku i duhovnu dimenziju. Kako bi se, prema Vašem viđenju, vreme korone moglo okarakterisati – istorijski, politički, antropološki, civilizacijski…?
– Potpuno sam saglasan sa Vašom konstatacijom da je naše vreme, obeleženo epidemijom koronavirusa, donelo silna iskušenja i patnje našoj Crkvi i našem narodu, a dodao bih – i čitavom čovečanstvu. Takođe se slažem da ova dugotrajna i neobična pošast, pored osnovne, fiziološko-zdravstvene dimenzije, ima i više drugih dimenzija – političku, ekonomsku, duhovnu… Tačno je i Vaše zapažanje da je kolektivno iskustvo bolesti i stradanja ujedinilo čovečanstvo, ali to zapažanje dopunjujem: istovremeno su bolest i stradanje, a naročito načini lečenja, i duboko razjedinili ionako podeljeno ili, bolje reći, razbijeno čovečanstvo.

Ali pođimo redom! Sve što navedem u svom odgovoru, neću navesti na osnovu pretpostavki i teorijâ koje šire nestručnjaci i neznalice nego na osnovu uvidâ raznih uglednih lekara, sve do nivoa nobelovaca za zasluge u medicini, posebno u virusologiji i infektologiji. Virus se pojavio poodavno, ali se o njemu još uvek veoma malo zna. Kao prvo, ne zna se da li je posredi prirodni ili veštački virus. Pitanje je, štaviše, da li će se to ikad i saznati. Drugo, ostaje zagonetka kako on hara neprestano, i to pod svim mogućim uslovima, leti i zimi, na visokim i niskim temperaturama, i na svim meridijanima istovremeno. Treće, kako je moguće precizno predvideti mutacije virusa i najaviti nove „talase” i „sojeve”? Četvrto, kako razumeti činjenicu da ljudi koji nisu lekari ni naučnici predskazuju trajanje epidemije ili, po njima, pandemije, a neki navodno znaju da ćemo „zauvek živeti sa kovidom” ili da će uslediti nove, još strašnije pandemije? Peto, kako to da u Africi, gde je vakcinacija minimalna, ima znatno manje obolelih nego na ostalim kontinentima, na kojima je izvršena vakcinacija većine stanovništva ili bar njegovog znatnog procenta?

Dalje, nije poznato – a moglo je da bude – koliki procenat inficiranih je preminuo od korone neposredno, a koliki sa koronom, to jest od bolesti od kojih su i inače bolovali ili od gubitka imuniteta organizma usled korone. Ostaje nejasno i to da li se, u svetskim razmerama, radi o epidemiji ili o pandemiji budući da je Svetska zdravstvena organizacija „u hodu”, već za vreme masovne rasprostranjenosti virusa, menjala definiciju pandemije. Sve u svemu, „korona više zna o nama nego mi o njoj”, kako glasi naslov korisnog informativnog teksta Gorana Čvorovića u Večernjim novostima od 12. decembra godine na izmaku. Stoga su i metodi suzbijanja epidemije (ili ipak pandemije?) promenljivi, čak nasumični, ponekad i kontradiktorni: „Ono što je bilo zabranjeno juče, danas se preporučuje, ono što se smatralo efikasnim, sada je proskribovano”, kako tačno konstatuje g. Čvorović u svom tekstu.

Mnogi postavljaju i pitanje same vakcinacije. Vakcine su eksperimentalnog karaktera, još uvek nisu potpuno proverene, za njihov učinak ne jemče ni proizvođači ni distributeri, a ko god se vakciniše – čini to isključivo na svoju odgovornost. I pored činjenice da je eksperimentisanje na živim ljudima apsolutno zabranjeno – i po prirodnom moralnom zakonu, i po etičkim kodeksima praktično svih svetskih religija, i po obavezujućim međunarodnim konvencijama, i po zakonodavstvima svih mogućih država i državica – i da eventualne dugoročne posledice vakcinacije protiv kovida-19 ostaju nepoznanica, postoje i dodatne dileme: dilema oko moralne zasnovanosti nekih od vakcina, uglavnom „zapadnih”, usled korišćenja ljudskog abortivnog materijala u procesu njihovog stvaranja, i dilema oko neposrednih, trenutnih i kratkoročnih posledica njihovog korišćenja. Tu zaključak zvuči grubo, ali je suštinski tačan: vakcinacija pomaže da se neko ne razboli od kovida-19, ali ne jemči da se to ipak neće desiti; vakcinacija budi osnovanu nadu da se već vakcinisani čovek neće ponovo razboleti, ali ne jemči da se to ipak neće desiti; vakcinacija ima za cilj da spreči širenje zaraze, ali je činjenica da i vakcinisani mogu da budu – a često i jesu – njeni prenosnici.

Moglo bi se i dalje ređati u ovom pravcu, ali nije potrebno. Kao ilustraciju navodim tri meni lično poznata slučaja. Slučaj prvi: vrhunski lekar, priznat u svojoj struci, priča mi kako je iz korone jedva živu glavu izvukao i kako mu je život spasila upravo vakcina. Ne postoji nijedan razlog da mu ne verujem. Slučaj drugi: na keju kraj Dunava prilazi mi jedna gospođa da se pozdravimo i da zatraži blagoslov, pa mi na pitanje o njenom zdravlju odgovara da se nedavno vakcinisala, ali da se veoma namučila zbog neželjenih propratnih tegoba. Nemam razloga da sumnjam u istinitost njenog kazivanja. Slučaj treći: bliska rođaka uglednog lekara, poznatog mi i lično, vakcinisala se, a posle tri dana preminula. Neosporno je da se i ovo dogodilo. Sve je, dakle, moguće: nema pravilâ, nema predvidivih ishoda, nema garantije ni za šta.

A person receives a dose of the Johnson & Johnson coronavirus disease (COVID-19) vaccine at a vaccination center in Chinatown, in Chicago, Illinois, U.S., April 6, 2021. Reuters/Carlos Barria
Čovek tokom primanja vakcine protiv koronavirusa u centru za vakcinaciju, Čikago, 06. april 2021. (Foto: Reuters/Carlos Barria)

Ali i kada stvari tako stoje – i baš zato što tako stoje – da li se smemo prepustiti osećanju potpune bespomoćnosti i zapasti u apatiju ili u fatalističku pasivnost? Ako ne možemo sve i odmah, da li možemo ponešto i postepeno? Da li hrišćanstvo propoveda beznađe ili nadu, defetizam ili optimizam, uzmicanje i bežanje ili duhovnu borbu i podvig, to jest kretanje napred i naviše? Mi, pravoslavni hrišćani, verujemo da je jači Bog, Koji je sa nama i u nama, negoli satana, koji zavodi ljude i vlada nad njima u svetu greha, zla i smrti, otuđenom od bogomdanog i spasenog sveta ljubavi, dobra i života. Verujemo da je Bogu moguće ono što je nama ljudima nemoguće. Znamo da lekari leče, ali da isceljuje On, Lekar nad lekarima, Lekar duša i tela naših. Čovek lekar nije Njemu konkurent niti zamena za Njega već njegov saradnik niti je pak On konkurent čoveku lekaru ili zamena za njega već njegov Pomagač, Učitelj i Usavršitelj. Iz ustâ lekarâ vernikâ često se može čuti sledeća rečenica: „Mi smo učinili sve što smo mogli; od sada pa nadalje pacijent je u Božijoj ruci.”

Zato je, sa hrišćanskog stanovišta, neshvatljiv i neprihvatljiv stav da protiv kovida i ne treba ništa preduzimati, sa obrazloženjem da je njegova pojava rezultat dopuštenja Božijeg i kazna Božija za naše grehe. Da je dopuštenje Božije, jeste, a pojam kazne Božije valja shvatiti duhovno i bogodolično: birajući, zloupotrebom bogomdarovane slobode izbora, greh ne kao prekršaj nekog i nečijeg spolja nametnutog zakona, zapovesti ili zabrane, nego kao sveobuhvatni način života bez Boga i protiv Boga, čovek sâm sebe kažnjava, muči i osuđuje na fizičku i duhovnu smrt, a Bog pritom ne ukida njegovu slobodu, ne spasava ga nasilno, nego dugotrpeljivo i neodstupno kuca na vrata njegovog srca i njegove duše pozivajući ga na pokajanje i spasenje, na prelazak iz smrti u život večni. Još manje je shvatljiva i prihvatljiva teorija, inače dosta raširena, da ovaj virus uopšte ne postoji, da je on izmišljen i da priča o njemu služi samo za zastrašivanje i porobljavanje narodâ, odnosno za vođenje perfidnog psihološkog rata. Da virus i te kako postoji i da je izuzetno opasan, osobito za hronične bolesnike od raznih bolesti, za starije ljude i za ljude sa nedovoljnim imunitetom  i otpornom snagom, vidimo svakodnevno u krugu rodbine, prijateljâ i poznanikâ, a Vi i ja imamo o tome i iskustveno saznanje jer smo obojica preležali virus korona. Postoji, naravno, i fenomen zastrašivanja, porobljavanja i vođenja psihološkog rata pod izgovorom borbe protiv kovida, o čemu ću nešto reći u nastavku, ali on se nalazi van domena medicine.

Istorijski aspekt pandemije smo, nadam se, u dosadašnjem razgovoru dovoljno osvetlili. Antropološki i civilizacijski, ona se javlja kao novi izazov, kao najnovija – srećom, ne i najstrašnija – u dugom nizu epidemijâ i pandemijâ koje čoveka prate od iskoni do dana današnjega. Najmučniji su, međutim, politički i sa njime neraskidivo povezani ekonomsko-finansijski aspekt. Vremenski prva epidemiološka mera, koja se, evo, pretvorila u trajnu meru, jesu izolacija ljudi, delimična ili potpuna, i držanje rastojanja među ljudima. Postepeno, međutim, državni i politički činioci širom sveta, bilo na podsticaj medicinskih autoriteta bilo uz njihov naknadni pristanak i saradnju, počeli su da prelaze svaku granicu u zabranjivanju druženja među ljudima (a čovek je, ne zaboravimo, druževno i društveno biće, te van zajednice sa drugim ljudskim bićima i ne živi kao čovek), u ukidanju slobode kretanja i učestvovanja u javnim manifestacijama, u kršenju prava vernikâ na javno bogosluženje i, uopšte, na praktikovanje vere, sve do upadâ policije u hramove i izgonjenja vernikâ iz hramova, sa vrhuncem u pokušaju da se specijalno hrišćanima zabrani ono što im je najsvetije, a to je sveto Pričešće, ili da im se, pod pretnjom sile, propiše kako smeju, a kako ne smeju da se pričešćuju, čega se nisu dosetili ni najveći gonitelji hrišćanske vere tokom istorije.

Ne postoji međunarodni dokument o slobodama i pravima niti pojedinačni ustav neke države koji nije grubo narušen ili, štaviše, de facto derogiran u ime borbe protiv pandemije ili pod izgovorom borbe protiv nje. Izvesne zemlje, pa i čitav jedan kontinent, Australija, u to ime ili pod tim izgovorom su postale neka vrsta modernizovanih masovnih logora. Pojedini milijarderi, znamo koji, i pojedini „svetski moćnici iz senke”, takođe znamo koji, ne kriju da je na njihovom nivou pandemija i doživljena kao idealna prilika da se sprovede planetarna kontrola ljudi, država i naroda i eksperimentalna provera dokle se može ići sa nametanjem neslobodnog društva, odnosno sa pretvaranjem ljudi u bezlične individue i bezimene brojeve, državâ u protektorate naddržavnih korporacija i „transnacionalnog” biznisa, a narodâ u amorfne mase teledirigovanih proizvođača i potrošača koji žive – bolje reći vegetiraju ili životare – od mrvicâ koje im padaju sa prebogatih trpeza malobrojnih, ali nezasitih vlasnika krupnog kapitala i većine resursâ planete Zemlje. Po Orvelu, ropstvo je sloboda. Nije li se u naše dane povampirilo prastaro robovlasničko uređenje društva? Ili, pre će biti, nikad i nije umrlo nego je samo menjalo maske? Odgovor na savremeni politički „test” i „reset” nije, ipak, izostao: protesti i demonstracije u mnogim zemljama, kao i ogromno nezadovoljstvo njihovih građana, reakcija su na programirani globalni politički eksperiment.

Paralelno sa kršenjem elementarnih prava i sloboda ljudi i narodâ ide i pojava nebivale ekonomske nejednakosti i bezdušne eksploatacije. Parafraziraću jednu gorkohumornu dijagnozu Radio Jerevana iz sovjetske ere: u klasičnom kapitalizmu je na delu bila eksploatacija čoveka od strane čoveka, a u savremenom, neoliberalnom, važi obrnuto, i to u veoma sofisticiranom, vešto zamaskiranom obliku. Pet-šest procenata multimilijardera i milijardera može zadovoljno da trlja ruke jer im svetska ekonomsko-finansijska kriza, izazvana kovidom-19, sigurno donosi nove hiljade milijardi (ne u dinarima, naravno!), dok preko devedeset odsto stanovnikâ planete, onih relativno imućnih i onih siromašnih, sigurno ulazi u doba oskudice i nemaštine bez presedana. Naš narod mudro zbori kada kaže da i rat nekome jeste rat, a nekome je brat. Uzgred budi rečeno, uništavanjem privrede velikih zemalja (kod malih i slabih i nema šta da se uništava) slabi se i razara i njihova državnost, gledano pak šire – i sama institucija države kakvu poznajemo iz dosadašnje istorije ljudske civilizacije. Po svemu sudeći, san nekih, a zna se i kojih, o jednoj, svetskoj državi i jednoj, svetskoj vladi nije više puki „san letnje noći” niti naivna „teorija zavere”. Na svu sreću, poslednju reč će imati Bog, Njegova ljubav i promišljanje o svetu, ali, zajedno sa njim, i čovek, njegova bogolika priroda i u nju usađena nasušna potreba za slobodom.

Na kraju ovog odgovora (neka mi bude oproštena njegova opširnost, ali ipak se radi o temi današnjice broj jedan) još nekoliko rečenica o vakcinaciji. Tu postoji oštra podela, čak konfrontacija. Jedni su za nju, a drugi protiv nje. I jedni i drugi žele da stave Crkvu u službu svog narativa. Prvi bez ikakve mere glorifikuju vakcinaciju i tvrde da njoj nema alternative, najekstremniji pak među njima je obogotvoravaju i u njoj, a ne u Hristu, nalaze izvor života i zdravlja, u međuvremenu proglašenog za „najvišu vrednost”. Drugi, opet, smatraju vakcinaciju nepouzdanim metodom i prevencije i terapije, a neki među njima je, štaviše, proglašavaju za glavnu opasnost po zdravlje, veću i od samog zloglasnog virusa, a i za unapred isprogramiranu da čovečanstvo svede na „zlatnu milijardu”. Samozvani pak tumači Knjige otkrivenja Jovanovog i Svetog pisma u celosti vide i u vakcini, kao i u mnogo čemu pre nje, „žig Antihrista”, a one koji se vakcinišu optužuju da su se odrekli Hrista (sic!). Sve u svemu, međutim, i kod jednih i kod drugih ima mnogo preterivanja, jednostranosti, uskogrudosti… U praksi, jedni predlažu obaveznu vakcinaciju svih, od deteta do starca, a najekstremniji među njima zahtevaju – i, gde mogu, već praktikuju – prinudnu vakcinaciju pod pretnjom sile, sve do otpuštanja s posla, do uskraćivanja sredstava za život i, kao vrhunac, do izopštenja iz društva, a to se zove segregacija ili, još bolje, aparthejd, što zvuči veoma „demokratski” i odnekud poznato. Drugi pak predlažu ukidanje svih mera predostrožnosti i predohrane od virusa, a najradikalnije postavljaju stvar oni koji su apsolutno i besprizivno protiv vakcinacije, ne samo ove, „protivkovidske”, nego i svake druge.

Protest protivnika vakcinacije protiv koronavirusa, Boston, 30. avgust 2020. (Foto: Nancy Lane/Boston Herald via AP Photo)
Protest protivnika vakcinacije protiv koronavirusa, Boston, 30. avgust 2020. (Foto: Nancy Lane/Boston Herald via AP Photo)

U hrišćanskim Crkvama i zajednicama ima i pristalicâ i protivnikâ vakcinacije, kao i inače u društvu. To važi i za našu, pravoslavnu Crkvu: u nekim od pomesnih Crkava pojedini sveštenici i teolozi, kao i jedan broj verujućih lekara, rezolutno istupaju protiv nametanja vakcine, dok pojedini episkopi nastupaju veoma rigidno, ne hajući za slobodu kojom nas je Hristos jednom zauvek oslobodio, nego, naprotiv, preteći sankcijama nevakcinisanom sveštenstvu i verujućem narodu, premda većinskom. Ipak, posle raznih ekscesnih situacija i ekstremnih pozicija na obe strane, u pravoslavnim Crkvama se iskristalisao i preovlađuje princip dobrovoljnosti i preporukâ umesto primene duhovnog nasilja i naredbodavnog, komesarskog tona. „Odlučujemo i naređujemo” – to je prirodni način izražavanja vojnih vlasti u vanrednim prilikama, ali mu u Crkvi nema mesta. Može li iko da zamisli Hrista Koji silom isceljuje bolesnika? Ne, ne i ne! Naprotiv, On pita: „Hoćeš li da budeš zdrav?” i: „Veruješ li da te mogu isceliti?” I uopšte, On nikome ništa ne nameće, ponajmanje Sebe, nego samo poziva: „Ko hoće za Mnom da ide, neka uzme krst svoj…” A kako tek zamisliti da Hristos nudi bolesniku isceljenje, ali ne nesumnjivo, unapred zajemčeno Njegovom rečju, nego „na veresiju”, po onoj „može da bude, ali i ne mora”? Hvala Bogu, u našoj pomesnoj Crkvi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, po ovom pitanju vlada duh trezvenog rasuđivanja, bez štetnih podela i nepotrebnih sukoba.

Moj lični stav kao episkopa Crkve i koliko-toliko odgovornog čoveka jeste da, s nadom na pomoć Božiju, treba da uvažavamo napore i rezultate ljudi iz medicinske struke i da ne odbacujemo olako sredstva koja nam nude, ma koliko da su još nesavršena i ambivalentna, a sa druge strane – da treba odbaciti svaku zamisao o opšteobaveznoj, odnosno prinudnoj vakcinaciji. Svaki čovek ima moralno pravo i moralnu obavezu da odgovorno razmotri sve relevantne argumente i razloge za vakcinisanje ili protiv vakcinisanja i da na osnovu ozbiljnog uvida u dostupne podatke slobodno odluči da li će primiti vakcinu ili neće, a ako hoće, koju će primiti. Smatram takođe da o eventualnom vakcinisanju maloletne dece mogu da odlučuju isključivo roditelji ili staratelji, a nikako ne državni organi ili Svetska zdravstvena organizacija, inače institucija nejasnog identiteta i spornog autoriteta.

Crkva je dobila novog i mladog arhipastira, patrijarha Porfirija, koga je narod odmah s ljubavlju prihvatio. Poznavaoci crkvenog života podsećaju da je patrijarh Porfirije stasao u Vašoj blizini, u manastiru Kovilju u Eparhiji bačkoj, i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde ste i Vi bili profesor. Šta biste mogli reći o prvim mesecima njegove službe?
– Malo mi je nelagodno da odgovorim na ovo pitanje upravo zbog moje neraskidive životne i duhovne povezanosti sa ličnošću Njegove svetosti patrijarha srpskog Porfirija jer bi nekim ljudima i krugovima mogla da posluži kao povod za sumnju – ili čak optužbu – da sam neizbežno pristrasan ili da želim da laskam patrijarhu, pa, posredno, i samome sebi. Ali, radi čitalaca Pečata i radi Vas lično, ukratko ću Vam odgovoriti.

Najiskrenije smatram da nepuna godina patrijaraške službe Njegove svetosti potvrđuje istinitost i mudrost narodne poslovice koja glasi: „Po jutru se dan poznaje”. Drugim rečima, budući da su prvi meseci arhipastirske i prvosvešteničke delatnosti onoga ko u naše dane sedi na tronu Svetoga Save, prosvetitelja srpskog, više nego uspešni, blagosloveni i plodonosni, uveren sam da će i u godinama i decenijama koje dolaze ta delatnost biti u istoj ili još većoj meri uspešna, blagoslovena i plodonosna.

Po nekoj čudnoj i tajanstvenoj istorijskoj zakonomernosti, predstojatelji srpske Crkve, pravoslavne i svetosavske, tradicionalno započinju, vrše i završavaju svoje služenje Bogu i rodu pod vanrednim i teškim – a često i tragičnim – okolnostima. Ako, bar delimično, izuzmemo nemanjićki period istorije naše Crkve i našeg naroda, naši arhiepiskopi i patrijarsi su ili sveštenomučenici, poput Pajsija Janjevca i drugih, ili stradalnici, poput Arsenija III, Arsenija IV i u najnovijoj istoriji gotovo svih – Varnave, Gavrila, Vikentija, Germana, Pavla i Irineja. Ni njihovog današnjeg naslednika ne čeka „tih i bezmetežan život”. Veliki podvig, a pred Bogom i pred ljudima velika duhovna pobeda, biće već i to ako savlada spoljašnje i unutrašnje teškoće, iskušenja i izazove koje je nasledio, a savladaće ih, uveren sam, blagodaću Božijom, molitvama Svetog Save i svojim nesebičnim, samožrtvenim zalaganjem, uz molitvenu i svaku drugu podršku našeg episkopata, sveštenstva, monaštva i vernog naroda.

On se, od prvog dana po izboru i ustoličenju, uhvatio ukoštac sa problemima i krenuo u njihovo rešavanje. Konkretno imam u vidu rešavanje problema kadrovske obnove patrijaršijskih tela i ustanova, nadležnosti naše Crkve nad Pravoslavnim bogoslovskim fakultetom (osporene od strane anticrkvene klike na beogradskom Univerzitetu, potpomognute, nažalost, od strane petokolonaške grupice na samom fakultetu), borbe za ravnopravnost veronauke sa drugim predmetima u sistemu javnog školstva i za regulisanje radno-pravnog statusa katihetâ i veroučiteljâ, doslednog sprovođenja zakona o restituciji crkvene imovine, vaspostavljanja punog kanonskog poretka i jedinstva u međupravoslavnim odnosima, negovanja iskrenog dijaloga i saradnje u međuhrišćanskim i međuverskim odnosima i tako dalje.

Podvižnički duh, neumorni trud, ljubav, požrtvovanje, revnost za Dom Božiji, za slavu i rast Tela Hristovoga, Crkve, i svecelo prinošenje sveceloga sebe i svoga života na žrtvu živu, blagoprijatnu Bogu – a sve navedeno krasi našeg patrijarha – vidljivo su znamenje i pouzdano jemstvo da će Gospod štedro nagraditi Svoga vernog slugu i krunisati njegove napore Svojom blagodaću i mnogostrukim duhovnim plodovima. Na svima nama je da mu budemo skromni saputnici i satrudnici na putu Krsta i Vaskrsenja.

Dobro poznajete crkvenu istoriju. Ima li primera da je jedan episkop hirotonisan u tako dramatičnim okolnostima kao mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije? On je, 5. septembra, zajedno s patrijarhom Porfirijem i episkopom kruševačkim Davidom, u pratnji naoružanih specijalaca, do svog trona u opkoljenom Cetinjskom manastiru stigao helikopterom.
– Mislim da ima – u istoriji rane Crkve, obeleženoj surovim gonjenjem hrišćana, a potom i teškom borbom sa raznim jereticima, za čistotu vere; u doba osmanlijske vlasti nad pravoslavnim narodima; u epohi kada su Sovjeti pokušavali da nemilosrdnim gonjenjem zatru trag Crkvi, pa i svakoj religiji, na nepreglednom prostranstvu od Srednje Evrope do japanskog arhipelaga… Ali takođe mislim da je jedinstven u ukupnoj istoriji ne samo Crkve nego i civilizacije onaj čudovišni scenario oko ustoličenja mitropolita Joanikija – pokušaj neprijateljâ Crkve da, pod plaštom borbe za nekakvo crnogorstvo (montenegrinstvo, dukljanstvo) i slične „ideale”, pomoću pretnje nasiljem, čak i krvoprolićem, spreče obavljanje crkvenog čina ustoličenja novog mitropolita, vekovima vršenog na isti način i na istom svetom mestu, u manastiru cetinjskom. Vrhunac beščašća je bila optužba post festum – optužba za „desant” i „specijalce”, kao da je to bio patrijarhov izbor, a ne odluka nadležnih vlasti Crne Gore, koje su procenile da će „hrabri branitelji Montenegra”, zaslepljeni mržnjom, biti sposobni i da fizički nasrnu na patrijarha i vladike.

Pripadnici SAJ Crne Gore tokom sprovođenja mitropolita Joanikija i patrijarha Porfirija do helikoptera nakon ustoličenja, Cetinje, 05. septembar 2021. (Foto: brat Jovan/mitropolija.com)

Jer, valja znati, patrijarh nije tražio nikakvu i ničiju zaštitu nego je krenuo u manastir, na svoju svetu dužnost, na sasvim uobičajen način, kolima, a zatim pešice. Istine i pravde radi, za čitavu tu nebivalu bruku i sramotu ne treba kriviti Cetinjane jer njih i nije bilo mnogo oko manastira, ali je zato bilo raznih, što bi se reklo od zla oca i još gore majke, skupljenih s koca i konopca, željnih divljanja i uživanja u haosu, a verovatno i dodatno motivisanih nekom crkavicom u evrima. Zna se odlično u čijoj režiji se sve odigravalo – režiser je bio legendarni prešjednik, bezbožnik koji je bio namislio da osnuje nekakvu nazovi-Crkvu po svojoj meri pošto prethodno zabrani i ukine iskonsku, zakonitu i jedinu postojeću Crkvu. Briselski kerberi slobode i demokratije nisu, dabome, zapazili da se dešava bilo šta problematično. Jer, zaboga, stalni „trablmejkeri” su Srbi, a dotični je odavno izjavio da više nije Srbin nego Crnogorac (čitaj: Montenegrin ili Dukljanin), nije milioner u evrima zahvaljujući prljavom „biznisu” nego, valjda, zahvaljujući prešjedničkim primanjima, nije autokrata nego demokrata, nije… nego…

Posle ustoličenja mitropolita Joanikija, 26. septembra, u manastiru Đurđevim Stupovima u Bijelom Polju, uveden je u tron episkop budimljansko-nikšićki Metodije. Može li se reći da su se nakon tog događaja, kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, prilike u Crnoj Gori bar donekle stabilizovale?
– Jesu donekle.

Još uvek nije potpisan Temeljni ugovor kojim bi se precizno uredio pravni i imovinski status Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Crnogorski premijer nedavno je naglasio da, uprkos tome što je Temeljni ugovor „usaglašen sa svim zahtevima koji proizilaze iz prakse prethodno definisanih ugovora sa Svetom Stolicom i Islamskom i Jevrejskom zajednicom, Sinod SPC još razmatra ugovor”. Takođe, ističe da je ovaj dokument „spreman da potpiše čim se steknu svi preduslovi”. Da li je potpisivanje ugovora SPC s Vladom Crne Gore sada bliže ostvarenju?
– Da, nažalost, još uvek nije potpisan. Lično i ne verujem da će biti potpisan dokle god dr Zdravko Krivokapić bude premijer Crne Gore. On je, svojom taktikom „hoću-neću” i „korak napred – dva nazad”, isključivo „zaslužan” za dosadašnje nepotpisivanje Temeljnog ugovora. Prema njegovoj konfuznoj i zamagljujućoj formulaciji – namerno, čini mi se, tako sročenoj – ispada da on nije „ni luk jeo ni luk mirisao” već da Sinod u Beogradu (opet taj omraženi, a toliko poželjni Beograd!) ne želi da ga potpiše: Ugovor je, veli, „usaglašen sa svim zahtevima koji proizilaze iz prakse prethodno definisanih ugovora sa Svetom stolicom i Jevrejskom zajednicom”, a Sinod ga ipak „još razmatra”. Orvelovski, nema šta: samo istini i neistini zameniš mesta, pa „ćeraš” dalje. Stvarno činjenično stanje izgleda, međutim, ovako: Ugovor je zaista, posle višekratnog razmatranja od strane Svetog Sinoda Srpske pravoslavne crkve i Vlade Crne Gore, bio usaglašen i obostrano prihvatljiv.

Sâm premijer Krivokapić je potom najavio svoj dolazak u Patrijaršiju kako bi patrijarh srpski i on potpisali taj usaglašeni Ugovor, da bi, stigavši u Patrijaršiju, izjavio nešto sasvim drugo – da nije došao da potpiše Ugovor nego da patrijarhu i Sinodu „prenese pozdrave vjerujućeg naroda Crne Gore” (kao da je on, Bože me prosti, vladika, a ne visokorangirani funkcioner svoje države). Toliko o njegovoj besi ili tvrdoj riječi, a što se tiče „pozdravâ vjerujućeg naroda Crne Gore”, dovoljno je zameniti samo jednu jedinu reč – reč vjerujućeg rečju radnog – i sve će nam zazvučati kao poznato, blisko „iz dobrih starih vremena”. Od tada pa nadalje, njegove nove izjave su po pravilu potirale jedna drugu, a najsvežija prispela varijanta glasi da Vladi Crne Gore neke stavke iz već usaglašenog Ugovora ipak nisu bile po volji, te ih je ona izmenila, i to bez ikakve konsultacije sa Sinodom, i tako revidirani ili oktroisani Ugovor poslala Sinodu kao tekst za potpisivanje. Poruka, dakle, glasi: nećemo da potpišemo već usaglašeni Ugovor, ali hoćemo da potpišemo i Sinodu srpske Crkve nudimo za potpisivanje nikad usaglašavani, s naše strane jednostrano prerađivani i dorađivani tekst Ugovora.

Ali ni to nije kraj. Posle svega, g. Krivokapić izjavljuje da je „spreman da potpiše čim se steknu svi preduslovi”. Ovo već liči na briselska „poglavlja” ili, srpskim novogovorom, „klastere”. Čak je i grđe: ovde se bar unapred znaju preduslovi, a nepoznanica su samo oni koji će tek biti izdiktirani, dok se u slučaju crnogorske vlade ne zna koji to uopšte preduslovi mogu postojati posle već postignute usaglašenosti teksta. Da znaju bilo srpski bilo novokomponovani crnogorski (!) jezik, kazali bi naknadni uslovi, a ne preduslovi. Sve u svemu, nijedan Sinod i nijedan poglavar Crkve ne može sebi dozvoliti da uzme učešća u ovakvoj ili sličnoj „igri bez granicâ”, to jest, tačnije kazano, ne može nikome dozvoliti da se na ovaj način poigrava njime. Ali naša sveta Crkva je, hvala Bogu, po svojoj prirodi i iz iskustva, vična strpljenju i trpljenju. Zato će ona čekati i, ako Bog dâ, dočekati neke normalnije „preduslove” i neke nove ljude, pa onda sa radošću i blagodarnošću Bogu, u bratskoj slozi i ljubavi, potpisati obostrano prihvatljiv, korektan, pravičan i častan Ugovor. Pitam se: čemu nepotrebna mistifikacija? Zašto prosto ne prepišu ili prepričaju važeće ugovore sa Vatikanom i sa Islamskom i Jevrejskom zajednicom Crne Gore, imenujući Srpsku pravoslavnu crkvu kao ugovornu stranu, pa mirna Bačka?

Iz Severne Makedonije u poslednje vreme ne stižu uznemirujuće vesti o progonu arhijereja i sveštenstva Pravoslavne Ohridske arhiepiskopije SPC i Njegovog blaženstva arhiepiskopa Jovana. Znači li to da se položaj srpske Crkve u Severnoj Makedoniji popravio?
– Zaista, hvala Bogu, sada nema sudsko-policijskog nasilja nad prvojerarhom autonomne Ohridske arhiepiskopije, arhiepiskopom ohridskim i mitropolitom skopskim g. Jovanom, niti nad ostalim arhijerejima, sveštenicima, monasima, monahinjama i vernicima kanonske Crkve u Severnoj Makedoniji. Još nije, doduše, bar koliko je meni poznato, formalno i konačno stavljena tačka na mogućnost obnove pritisaka i farsičnih procesa, ali je ipak najvažnije to što ih sada praktično nema. Isto tako, bez obzira na promene vladajućih garnitura i opšteg kursa po mnogim pitanjima, uključujući i ime države, ostaje, nažalost, jedna konstanta: uporno se izbegava izvršenje odluke suda u Strazburu o registraciji Ohridske arhiepiskopije.

Smatram da, bez obzira na ove negativne propratne pojave, opšta atmosfera kod naših južnih suseda i, pre toga, vapijuća duhovna potreba omogućuje nastavak dijaloga između naše Crkve i Crkve koja je u raskolu. I ne samo da ga omogućuje nego nas podstiče i poziva na dijalog kao jedini ispravan i efektivan način prevazilaženja ovog višedecenijskog problema. Jedinstvo Crkve i njen kanonski poredak su nam najveći Božiji dar i, ujedno, najvažniji zadatak i podvig.

Pre dve decenije veronauka je kao nastavni predmet uvedena u osnovne i srednje škole Srbije, a predaje je oko 1.600 pravoslavnih veroučitelja. Generacijama đaka koji su slušali veroučitelje veronauka je formirala pogled na svet, izoštrila hrišćanske moralne norme kojima se oni rukovode kao zreli ljudi. Uprkos tome, status ovog predmeta, ali i veroučitelja u srpskom školstvu nije do kraja rešen, na šta je nedavno, obraćajući se obrazovnim vlastima Srbije, ukazao i patrijarh Porfirije. Šta biste o tome, na osnovu iskustava u Eparhiji bačkoj, mogli da kažete?
– Rado ću kazati nešto, i to ne samo na osnovu iskustava u Eparhiji bačkoj nego i na osnovu uvida u ceo kompleks pitanja vezanih za versku nastavu u javnim školama, uvida koji imam kao predsednik Komisije Vlade Srbije za versku nastavu, a od pre izvesnog vremena i predsednik stalne sinodske Komisije za veronauku. Najpre bih potvrdio i naglasio to što ste upravo konstatovali: veronauka je, uprkos teškoćama i nedostacima posle njenog višedecenijskog prinudnog odsustva iz prosvetnog sistema, pokazala svu opravdanost njenog vraćanja u školu i sve duhovne, moralne i obrazovne plodove koje spomenuste. Ali isto tako bih ponovio i reči Njegove svetosti patrijarha koje navodite i potvrdio Vašu setnu konstataciju da status veronauke i veroučiteljâ nije do kraja rešen. I ne samo da nije rešen već je i pogoršan kad ga uporedimo sa odlukom pokojnog premijera Đinđića (a o njoj vrlo dobro znam sve jer sam učestvovao u razgovoru i dogovoru sa njim, najpre u Patrijaršiji, a zatim u njegovom kabinetu) i sa slovom i duhom vladine uredbe o veronauci u školi. Tvrdim, javno i odgovorno, da je do tog pogoršanja došlo zbog trajne opstrukcije određenih ljudi iz Ministarstva prosvete i njihovih jednostranih poteza, vršenih mimo nadležne Komisije, iako na njih nisu imali pravo jer Komisija nije Komisija Ministarstva prosvete nego Komisija Vlade Srbije.

Beograd, 22. novembra 2020 - U Hramu Svetog Save na Vracaru, gde je izlozen kovceg sa telom patrijarha Irineja, beogradski svestenici zavrsili su citanje jevandjelja nad odrom poglavara Srpske pravoslavne crkve. Vernici do pocetka liturgije u 9 sati mogu da odaju postu patrijarhu. U Hramu se zavrsavaju pripreme pred zaupokojenu liturgiju i opelo, nakon kojih ce patrijarh biti sahranjen u kripti Hrama Svetog Save. FOTO TANJUG/ZORAN ZESTIC/ bs
Vladika bački Irinej Bulović tokom čitanja jevanđelja nad odrom blaženopočivšeg patrijarha srpskog Irineja u Hramu Svetog Save, Beograd, 22. novembar 2020. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Kada kažem da je bilo opstrukcije – a ima je i danas – prvenstveno mislim na problem radno-pravnog statusa katihetâ i veroučiteljâ. Godinama smo na tu temu raspravljali u Komisiji i bilo je različitih konstruktivnih predloga, ali na tome je sve i ostajalo. Pitanje se u suštini svodilo na to kako usaglasiti potrebu i prirodno pravo Crkava i verskih zajednica da imaju „poslednju reč” o autentičnosti onoga što se predaje u okviru veronauke i o doktrinarnoj verodostojnosti i moralnom liku onoga ko predaje, s jedne strane, i potrebu i prirodno pravo samih veroučitelja da budu statusno ravnopravni sa svojim kolegama koji predaju druge predmete, sa druge strane. Do sada su oni, nažalost, zaposleni samo na određeno vreme i dozvola za rad im se obnavlja svake godine umesto da budu, kao svi drugi, angažovani na neodređeno vreme i da uživaju sva prava svojih kolega nastavnika. Ne pije vodu priča da se u našem pravnom sistemu doktrinarno-etička nadležnost Crkava i verskih zajednica ne može dovesti u sklad sa ravnopravnim radno-pravnim statusom nastavnikâ veronauke. Mi olako prepisujemo zakonska rešenja iz zemalja Evropske unije, čak i ona koja su van svake pameti, poput zakonâ o „rodnoj ravnopravnosti” i „rodno osetljivom” jeziku ili zakonâ koji praktično izjednačuju protivprirodnu istopolnu zajednicu sa brakom kao prirodnom životnom zajednicom muškarca i žene, propagandno još i favorizujući onu prvu na štetu ove druge. Pa zašto onda da naši zakonodavci ne prepišu ili parafraziraju i one dobre zakone i propise kojima je u zemljama Evropske unije regulisan status veronauke?

Toliko o statusu veroučiteljâ. A evo i nekoliko reči o statusu same veronauke. Veronauka je, od dana njenog vraćanja u škole, imala status obaveznog izbornog predmeta: ko ne želi veronauku, bira alternativni predmet nespretno nazvan „građansko vaspitanje” (kao da i veronauka ne vaspitava sutrašnje građane!), ali onaj od ova dva predmeta koji učenik izabere za njega je obavezan. Ministarstvo prosvete je u međuvremenu samovoljno, bez znanja i saglasnosti nadležne vladine Komisije (da i ne govorimo o Crkvama i verskim zajednicama), degradiralo veronauku u srednjoj školi na izborni nastavni program. Saznavši za to, ja sam na jednoj od sednicâ Komisije predstavnicima resornog ministarstva postavio pitanje kako i zašto je to učinjeno. Odgovor je bio da su predmet i program jedno te isto i da se radi o pukoj terminološkoj razlici. Nas, predstavnike Crkava i verskih zajednica u Komisiji, kao i njene članove iz Uprave za vere, objašnjenje je umirilo i više se nismo vraćali na tu temu.

Kasnije se ipak ispostavilo da predmet i program nisu isto i da objašnjenje predstavnikâ Ministarstva prosvete nije, u najmanju ruku, bilo ni iskreno ni istinito. Bilo je i drugih problema, kao, primera radi, formiranje velikih grupa polaznikâ veronauke, na štetu i nastave i veroučiteljâ i protivno ranijoj višegodišnjoj praksi. U vezi sa svim ovim spektrom pitanjâ i problemâ govorilo se na velikom međunarodnom skupu o veronauci na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, u novembru odlazeće godine, i sa njime je podrobno upoznat i aktuelni prvi potpredsednik Vlade i ministar prosvete. Lično se nadam da će on učiniti što do njega stoji da se ovo mučno pitanje skine sa dnevnog reda, na opštu korist i na opšte zadovoljstvo.

Dočekasmo završetak svetosavskog Hrama u Beogradu u njegovoj zadivljujućoj jedinstvenosti i lepoti, sa živopisom u koji su svoje nadahnuće ugradili najbolji ruski i srpski živopisci. Hram su duže od jednog veka podizale generacije Srba, pomagale su srpska i ruska država. Kako to doživljavate? Ima li simbolike u tome što je Hram završen u ovoj teškoj godini?
– Zaista, hvala Gospodu, Hram je završen, izgrađen, da bi ubuduće on duhovno izgrađivao i usavršavao srpski narod i sve one koji budu ulazili u njega, počevši od naše pravoslavne i hrišćanske braće i sestara iz drugih Crkava i naroda. Ako izuzmemo blistavu nemanjićku epohu i retke periode slobode i blagostanja, makar privremenog i delimičnog, u našoj novijoj i najnovijoj istoriji, svi naši hramovi, sve naše zadužbine i sva naša velelepna zdanja namenjena nauci, umetnosti i kulturi uopšte građena su u teškim godinama, često i mnogo težim nego što je ova, sad već istekla godina.

U tome svakako ima duboke simvolike, bar u očima onih među nama koji umeju da čitaju simvole i prepoznaju signale večnosti, odnosno da sagledavaju „nebeska znamenja”, nevidljiva za oči prizemnog, neproduhovljenog čoveka. Najvažnije znamenje jeste, čini mi se, poziv i priziv da shvatimo da se nijedno „carstvo”, a kamoli Carstvo nebesko, ne zadobija sedenjem ili, još gore, ležanjem „na meku dušeku” nego da se ono stiče naporom, podvigom, žrtvom, krstom Hristovim. Nije nevažan simvol i signal ni činjenica da je Hram Svetog Save na Vračaru dovršen zajedničkim trudom srpskih i ruskih majstora i umetnika. Zajedništvo velikog, bratskog, jednovernog ruskog naroda i našeg naroda kroz istoriju putokaz je i za budućnost: srpski čamac ili brodić valja da i ubuduće bude čvrsto privezan uz veliki i moćni ruski „korablj” (brod). Ko u tome vidi „maligni uticaj” ili nam to upisuje u greh antievropejstva, izgubio je moć rasuđivanja. „Maligni uticaj” je, naime, nama dolazio, po pravilu, sa nekih drugih geografskih dužina i širina, a Evropa kao civilizacija i kultura slučajno izvire iz Lepenskog vira.

Protekla godina bila je teška za celo pravoslavlje, koje se našlo na udaru globalne politike i geopolitičkih procesa. Pored Srpske pravoslavne crkve, na udaru te politike su i ukrajinski pravoslavni hrišćani. Patrijarh Porfirije nedavno je uputio poruku da SPC jedino priznaje Ukrajinsku pravoslavnu crkvu na čijem je čelu mitropolit Onufrije. Može li se stanje u Ukrajini porediti s prilikama u Crnoj Gori?
– I te kako može. Stanje crkvenih stvari u Crnoj Gori nije drugo do minijaturna slika stanja u Ukrajini, uz izvesne razlike, naravno. U oba slučaja je na delu nacionalni „inženjering”. U Crnoj Gori se čini očajnički pokušaj da se zanavek etablira novoformirani crnogorski identitet, zasnovan na poricanju srpskih korena i mnogovekovne srpske samosvesti Crnogoraca, Brđana i Primoraca, i da se istovremeno zatre i sâmo biće srpskog naroda u Crnoj Gori, a ako to ne bude izvodljivo, da se on bar svede na beznačajnu, bespomoćnu i obespravljenu nacionalnu manjinu: (sic: Srbi manjina u Srpskoj Sparti i glavni „remetilački faktor” u inače cvetnom raju Montenegra!). A u Ukrajini? Najstariji istorijski naziv velike istočnoslovenske zemlje, Rus (koji je Petar Veliki „evropeizirao” u knjiško Rosija), prisutan i danas kako u tituli patrijarha moskovskog tako i u tituli raskolničkog „patrijarha kijevskog”, pa i u imenu koje koriste i prikarpatski i naši, bačko-sremski Rusini ili Rusnaci, dok je naziv Ukrajina kasno, tek u 19. veku, počeo polako da zamenjuje iskonsko ime dopetrovske Rusi, da bi ga boljševici – u teoriji internacionalisti, a u praksi proizvođači novih, najčešće veštačkih nacija, zasnovanih na antiruskoj matrici – u 20. veku ozvaničili i učinili jedinim dozvoljenim nazivom.

Identitet jednog naroda počiva na nekoliko stubova nosača. To su jezik, istorija, tradicija, mentalitet i, na prvom mestu, zajednička verska, duhovna i kulturna pripadnost. Ovo poslednje nije, doduše, uvek zastupljeno, naročito nije uvek zastupljeno kod novijih nacija, poput švajcarske, belgijske, američke i australijske nacije, pa, gdekad, ni kod starijih, istorijskih nacija kao što je, recimo, nemačka nacija. Ali, zna se, izuzeci su potvrda pravila. Zbog toga su projektanti i konstruktori novih nacija u 20. i 21. veku, premda najčešće ili ateisti ili verski indiferentni, došli na ideju da treba ili da porobe i u svoja kola upregnu postojeću Crkvu ili, ukoliko to nije izvodljivo, da sami osnuju neku svoju novu „Crkvu”. To čine po načelu „daj šta daš”, ne hajući ni za kakva pravila, a najmanje za crkveno-pravne datosti, ali pritom grubo falsifikujući, za svaki slučaj, istorijske činjenice i pripisujući svojoj pseudocrkvenoj ili crkvolikoj tvorevini nepostojeći istorijski kontinuitet. To se dešava i u Ukrajini i u Crnoj Gori. Kakav je to crni humor kad Petar Porošenko (kršten, ali konfesionalno više nego sumnjiv) i Milo Đukanović (nekršten i ateista) raspravljaju koja i čija Crkva je bila „starija”, „autokefalna” i slično! Apsolutni favorit i kandidat za Ginisa po ovom pitanju svakako je Milo Đukanović, čovek koji je osnivanje nove „Crkve” za sopstvene potrebe i ciljeve javno uvrstio u program svoje partije.

Vernici mašu crkvenim barjacima ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici tokom Svetosimeonovskog sabora, 29. februar 2020. (Foto: Miloš Vujović/mitropolija.com)
Vernici mašu crkvenim barjacima ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici tokom Svetosimeonovskog sabora, 29. februar 2020. (Foto: Miloš Vujović/mitropolija.com)

U oba slučaja, ukrajinskom i crnogorskom, narod je, međutim, anticrkvenim „crkvonošama” na najubedljiviji način pokazao gde im je mesto. I pored pritisaka, šikaniranja i zlostavljanja, zakonita, kanonska Crkva u Ukrajini i dalje je većinska i dominantna, a raskolnici se nalaze, manje-više, onde gde su bili i pre nekanonske intervencije Carigrada i njihovog „priznavanja”, nepriznatog na nivou svetskog pravoslavlja. Tako je i u Crnoj Gori, s tim što je tu raskolnička sektica, svojevremeno registrovana u policijskoj stanici na Cetinju, po brojnosti ostala na nivou statističke greške. U Ukrajini kanonska Crkva organizuje masovne praznične litije u kojima učestvuje i po dvesta pedeset hiljada vernikâ dok raskolnici ne mogu da „dobace” ni do pedeset hiljada. U Crnoj Gori pak imamo fenomen jedinstven u svetu: masovne višečasovne litije pod sloganom „Ne damo svetinje” trajale su mesecima, bez ijednog incidenta, po vremenu i nevremenu, a u njima je – ako izuzmemo najtvrdokornije „Montenegrine” – praktično učestvovala vaskolika pravoslavna Crna Gora, i staro i mlado, i odrasli i deca, i etnički Srbi i nacionalni Crnogorci… Valja istaći i ovo: sto hiljada učesnikâ litije u malenoj Crnoj Gori veća je brojka nego milion njih u Ukrajini, a bilo ih je mnogo više nego sto hiljada u toku nekoliko meseci.

Upravo pomenusmo da je Zapad označio pravoslavlje kao svog moćnog neprijatelja. U našim razgovorima tokom minulih godina ovoj temi smo se vraćali podstaknuti konkretnim povodima. Čini se da događaji potvrđuju da se u rečenom smislu i dalje ništa bitno nije promenilo? Šta odlučuje da i danas – kada se planetarni poredak menja bezmalo iz temelja – ostaje jednako važeća i sudbinska ta predodređenost pravoslavlja da bude označeno „opasnijim od islamskog fundamentalizma”, kao i „glavnom opasnošću za zapadnu civilizaciju”!?
– Izjave ove vrste iz usta raznih zapadnih lidera i liderčića delimično su, po mom skromnom mnjenju, hipertrofirani stereotip iz prošlosti, a mnogo više su odbojnost prema pravoslavlju kao izvorištu i nosiocu duha tradicionalizma, konzervativizma, osveštanog morala i svega drugoga čega bi savremeni posthrišćanski i postreligijski Zapad želeo da se u što skorije vreme ratosilja. Većina protestantskih denominacija je, nažalost, kapitulirala pred „novom normalnošću” vrlog novog sveta, u kojoj više nema mesta ni za hrišćanski, ni za muslimanski, ni za jevrejski moral, ni za tradicionalni brak i porodicu, ni za klasične nacije i države, ni za umetnost i kulturu „staroga kova”. Sve je to zastarelo i prevaziđeno pred himeričnom vizijom novog „transhumanog” društva.

Pred ovim orvelovskim ili, tačnije, postorvelovskim i više nego orvelovskim izazovima rimokatolicizam se, uopšte uzevši, drži znatno bolje nego protestantizam, ali je i on u mnogo čemu poklekao. Na braniku vere, morala i tradicije, zasad (a verujem i odsad) nepokolebivo ostaje pravoslavlje, a naporedo sa njim, na svoj način, i nesekularizovano jevrejstvo i islam. Upravo zato, i pre svega zato, pravoslavni svet i Rusija kao njegov najmoćniji predstavnik nalaze se pod pretnjom i na udaru „neoliberalnog” i „ultraliberalnog” Zapada, koji, kao ni Istok, nije više geografski nego kulturološki pojam. Prirodni saveznici pravoslavlja na takvom Zapadu jesu preostale hrišćanske zajednice.

Kako objasniti to da broj jasenovačkih žrtava, odnosno broj Srba, kao i drugih naroda stradalih u logoru Jasenovac, ne samo da do danas nije tačno utvrđen već da se u našem vremenu događa snažno i produbljeno „licitiranje” brojevima, uz nesumnjivu koliko i nečovečnu manipulaciju ovim tragičnim činjenicama? Kakav um upravlja time, i koji su ciljevi iza anticivilizacijske, a moglo bi se reći i organizovano vođene operacije skrivanja istine o razmerama ogromnog srpskog stradanja?
– Broj jasenovačkih žrtava – i žrtava u NDH uopšte – nikad nije utvrđen, i to svesnom odlukom Komunističke partije Jugoslavije, s jedne strane, i neoprostivom kolaboracijom srpskih komunista, sa druge strane. To je posleratni nastavak i posleratna apologija ustaštva. U najnovije vreme tome ide naruku nemačka i šira zapadnoevropska intencija da jadni Srblji zamene nemačke hitlerovce u ulozi najgorih dželata i dežurnih genocidaša.

Sâmo „licitiranje” brojem žrtava je, po meni, nemoralno. Uzmimo da je cifra od nekih sedamsto hiljada žrtava, koja je decenijama bila u opticaju, „napuhana”, kako tvrde neki krugovi, ne samo zagrebački već i beogradski, i da je bilo „svega” stotinak hiljada žrtava, kako procenjuje većina iz tih krugova. Na osnovu čega oni to znaju? Jer, iskorenjene su, bez ostatka, mnoge i mnoge porodice, čitava bratstva, sela i oblasti, i nije moguće ni približno znati koliko ih je bilo. Uz to, ustaše su pred kraj rata brižljivo i sistematski uklanjale tragove zločinâ. Pretpostavimo, dalje, da su i podaci hrvatske komisije za utvrđivanje obima ratnih zločina (naglašavam: hrvatske, a ne savezne jugoslovenske komisije) iz 1946. godine bili preterani. Ali šta ćemo sa izveštajima nacističkih generala Hitleru iz čitavog ratnog perioda, po kojima već krajem 1942. ili početkom 1943. godine ima oko trista hiljada žrtava? Da li su i oni bili simpatizeri Srba, a protivnici savezničke satelitske NDH, ili ni oni nisu mogli da pređu ćutke preko balkanskog Aušvica, Jasenovca, i ostalih stratišta u NDH? Da li su njihovi ratni izveštaji bili plod namere da vrhu Rajha, vojnički hladno i nemački pedantno, prikažu „stanje na terenu” ili namere da i oni daju doprinos komunističkoj i „srbočetničkoj” promidžbi?

Table sa brojem žrtava logora u Jasenovcu istaknute u Spomen-području Donja Gradina (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Table sa brojem žrtava logora u Jasenovcu istaknute u Spomen-području Donja Gradina (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ako je tobožnji objektivni spisak žrtava samo onaj spisak žrtava na kojem nalazimo njihova imena i prezimena, kako nam imputiraju neki novi zagrebački i beogradski stručnjaci, šta ćemo sa opšteprihvaćenom procenom o šest miliona žrtava Holokausta? Da li Jevreji mogu da navedu imena svih šest miliona žrtava? Naravno da ne mogu! Koliko je samo gradova i zemalja u porobljenoj Evropi bilo bukvalno judenfrei? Da li to znači da je i cifra od šest miliona „napuhana”? Naravno da ne znači. Na kraju krajeva, ako je, pretpostavimo, jevrejskih žrtava nacizma bilo milion ili dva manje nego što je opšteprihvaćeno i ako je srpskih žrtava ustaštva bilo dvesta ili trista hiljada manje nego što je opšteprihvaćeno, da li je time zločin genocida postao manji i oprostiviji? Ni u kom slučaju! Treba se okanuti nemoralnog licitiranja brojem žrtava, molitveno poštovati sve žrtve bez izuzetka i poštovati sve časne Hrvate koji osuđuju zločinačku, genocidnu tvorevinu zvanu NDH.

Oštre kritičke reakcije je u Evropi nedavno izazvao pokušaj Brisela da, kako je rečeno, „ukine Božić”. Reč je, naime, o preporukama iz dokumenta, odnosno priručnika evropske komesarke za ravnopravnost koja razmišlja ovako: „Ne slavi svako hrišćanske praznike. Takve rečenice mogu biti stresne, zato treba govoriti ’praznično vreme’. Reč ’Božić’ ne treba koristiti ni u jednom kontekstu.” Može li se očekivati ispunjenje predviđanja da će, zbog bezobzirnog delovanja antihrišćanskog lobija, EU u doglednoj budućnosti postati „najveća zajednica ateista na svetu”?
– Ona to neće postati jer je, nažalost, već postala.

Pomenusmo Evropsku uniju kao prostor u kojem se bez zazora predlaže „izbegavanje korišćenja pojmova koji se jasno vezuju za jednu religiju”, dakle za hrišćanstvo. Čini se da povodom hrišćanske religije činjenice nisu manje zabrinjavajuće ni u drugim delovima sveta. Podstaknut nemilim događajima, nedavno je mitropolit volokolamski Ilarion, govoreći u programu „Crkva i svet”, ponovio: „Danas je hrišćanstvo najprogonjenija religija na planeti, iako je i dalje najbrojnija.” Gde su koreni ovako snažnog neprijateljstva prema hrišćanstvu?
– U radikalnom poricanju i odbacivanju hrišćanske antropologije, hrišćanskog shvatanja čoveka kao bogolikog bića čije naznačenje jeste savršena zajednica i prožimanje Boga i čoveka u blagodatnom jedinstvu, što se naziva svetošću, oboženjem i obogočovečenjem čoveka (da se izbegne eventualni nesporazum, oboženje nije slivanje ili stapanje božanske i ljudske prirode u jedno nego čovekovo pričešćivanje ili zajedničarenje sa večnim i nestvorenim božanskim energijama, sa blagodaću i ljubavlju Božijom). Dokle god postoji – a postojaće svagda i doveka – ovakva slika o čoveku i o bogoikoničnosti njegovog bića, ličnosnog i sabornog, neće moći da zavlada i preovlada kvazinaučno, hominističko (a ne humanističko) učenje o čoveku kao nedovršenom i nesavršenom biću, kao dvonožnom primatu čiji navodni evolucioni status još nije kraj evolucije i čija dalja evoluciona putanja ima da bude trasirana, voljom i intervencijom samoovlašćenih aktera bioinženjeringa i psihoinženjeringa, u smeru nove, „transhumane” biovrste, tobože savršenije od istorijski datog homo sapisens-a, koji je po prirodi i homo religiosus, i homo faber, i homo ludens i homo u mnogim drugim izdanjima. Hrišćanstvo i planirana nova svetska religija, ako to uopšte bude religija, kao i nauka i planirana nova nauka, ako to uopšte bude nauka, ne samo da nisu kompatibilne nego su i dijametralno suprotne jedna drugoj. Jedno je lik Bogočoveka Hrista i ideal bogočoveštva, a nešto sasvim drugo je lik čovekoboga i ideal čovekoboštva.

Svedoci smo da se na kraju 2021. dogodio možda istorijski trenutak u odnosima hrišćanskih Crkava: rimski papa Francisko, tokom posete Grčkoj, izvinio se pravoslavcima za postupke katolika koji su postali razlog raskola između hrišćana. Njegove reči – „Istorija ima svoju težinu i danas imam potrebu da zamolim Boga i braću i sestre za oprost za greške koje je počinilo tako mnogo katolika” – mnogi dočekuju ne samo s nevericom već i različitim sumnjičenjima i traženjem „pozadine”. Kako ocenjujete ovaj događaj?
– Ocenjujem ga kao znak nade i važnu poruku koja ima za cilj buduće vaspostavljanje poverenja među pravoslavnima i rimokatolicima, kao i međucrkvenu saradnju na polju svedočenja jevanđelskih duhovnih vrednosti pred licem kako velikih nehrišćanskih religija tako i krajnje sekularizovanog i dehristijanizovanog takozvanog Zapada. Istorijskih razloga i povoda za takav gest ima napretek: arogantno i nasilničko ponašanje prema hrišćanima Istoka već u vremenu pre velikog raskola 1054. godine; nasilja i zločini koje su vršile krstaške vojske (istini za volju, ne i svi krstaši), sa vrhuncem u sramnom osvajanju Carigrada, tadašnjeg kulturnog centra Evrope, 1204. godine; u pljački njegovih materijalnih bogatstava i umetničkih dela; u proglašenju takozvanog Latinskog Carstva i u svetogrdnom postavljanju paralelnog, „latinskog” patrijarha u Carigradu; zatim prozelitska delatnost raznih zapadnih „misionara” u pravoslavnim zemljama dok su se one nalazile pod osmanlijskim igom, a iznad svega – zloglasna unija, koja je i dan-danas ogromna stena sablazni i izvor ogorčenja među pravoslavnim hrišćanima.

Stoga nije čudo što u pravoslavnom svetu, pod teretom svih gorkih istorijskih sećanja, ima nepoverenja, sumnjičavosti i traženja „pozadine” povodom bilo kojeg papskog gesta dobre volje, pa i ovog gesta današnjeg rimskog pape, Njegove svetosti Franciska (Franje) I. Kod nas Srba, u širokim slojevima vernikâ naše Crkve, atmosfera opreza i uzdržanosti je, rekao bih, još izraženija, i to zato što prosečan Srbin i ukupne pravoslavno-katoličke odnose sagledava kroz prizmu tragične prirode srpsko-hrvatskih odnosa iz vremena zločinačke NDH. Posebno pak posmatra ih pod lupom aktivne ili pasivne podrške ustašama od strane većine hrvatskih biskupa sa područja NDH i neposrednog učešća preko hiljadu katoličkih sveštenika i monaha u ustaškim zločinima nad pravoslavnim Srbima, a oličenje i zbirno ime tih sveštenika i monaha jeste zloglasni „fra-Sotona”. I sâm bih se verovatno zapitao šta sve može da znači jedan ovakav gest kad bi ga učinio neki od papâ iz prošlosti, ali kad je reč o Francisku (Franji) I, uveren sam da je njegov gest iskren i dobronameran, „mostograditeljski”, bez zadnjih misli i skrivenih namera, i da za cilj ima produbljivanje dijaloga sa pravoslavljem i, gde god je to moguće, zauzimanje zajedničkog stava pred izazovima „nove normalnosti”, nehrišćanske i nenormalne.

Mnogo je pokušaja, uporno i bezočno ponavljanih – u svetu, kao i na našim prostorima – da se srpskom narodu utisne sramni žig i da se proglasi genocidnim. Pomenimo, između ostalih, i Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koju je u 2021. usvojila Skupština Crna Gore. Zanimljivo je i važno da je u gotovo isto vreme objavljen podatak da su takozvani tajni papiri britanskog Ministarstva odbrane otkrili da Srbi nisu počinili genocid u Srebrenici (ta dokumenta, s kojih je skinuta oznaka tajnosti, navodno govore da nije bilo planiranog udruženog zločinačkog poduhvata, niti genocida). S kojim ciljem, i iz kojih centara se, prema Vašem viđenju, neumorno insistira na teškoj srpskoj nacionalnoj krivici za koju nema utemeljenja u činjenicama?
– Pre svega, ne postoji ničija kolektivna, opštenacionalna krivica, pa ni srpska. Ko god je činio zločine, kriv je za njih, bio to Srbin, Hrvat, Nemac, Englez, Amerikanac, Šiptar, Bugarin ili bilo ko drugi. Štaviše, ni za dokazani genocid ne možemo okriviti neki narod in corpore, narod kao celinu, nego njegovu vlast i državu koja je genocid isplanirala i izvršila.

Pitate me iz kojih centara se neumorno insistira na navodnoj srpskoj teškoj nacionalnoj krivici. Tokom i posle Prvog svetskog rata srpski narod su veličali i slavili centri takozvanih talasokratskih ili pomorskih sila (London, Pariz, Vašington i drugi), a nipodaštavali ga i kudili centri takozvanih telurokratskih ili kopnenih sila (u prvom redu Beč i Berlin). Danas pak – svi ti centri su zapravo jedan centar, a relativna polifonija njihovih glasova se pretvorila u unisonu monotonu melodiju briselske administracije. Pitate me dalje: s kojim ciljem? Na to pitanje ne bih mogao da dam konkretan i garantovano validan odgovor, ali ću izneti svoje lično intuitivno viđenje. To viđenje sam delimično artikulisao u odgovoru na Vaše jedanaesto pitanje, pitanje o žrtvama Jasenovca i NDH uopšte. Tamo sam spomenuo intenciju savremenog političkog Zapada da izvrši kolosalnu zamenu tezâ i da Hitlerovu Nemačku stavi u drugi, sporedni plan, a da Srbiji i Srbima dodeli neslavnu ulogu povampirenih hitlerovaca, istih kao oni negdašnji ili, po nekima, još gorih od njih. Ovde bih dodao da je, posledično, u igri i tendencija da se rehabilituje NATO i da bude aboliran, bar u javnom mnjenju zemalja članica NATO-a, za sve agresije i masovne zločine koje je, koliko do juče, vršio napavši krnju Jugoslaviju – uglavnom Srbiju, a manje Crnu Goru – i bukvalno uništivši zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Ako je NATO odbrambeni vojni savez, kako tvrdi i kakvim je verovatno bio zamišljen prilikom njegovog osnivanja, kako li onda izgleda jedan ofanzivni, napadački i osvajački savez?

Zgrada MUP-a u Beogradu u plamenu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Veoma uverljivo mi deluje i gledište francuskog evroposlanika, prijatelja Srbije, Tijerija Marijanija, iskazano u njegovom intervjuu Večernjim novostima od 21. decembra. On opsesivnu potrebu briselskih evroparlamentaraca da, kad god im se ukaže prilika i kakvim mu drago povodom, napadnu i optuže Srbiju tumači nekom vrstom neodoljive podsvesne potrebe, prirođenog poriva, prinudnog refleksa. „Čim se nađe dosije u kome Srbija može da se dovede u pitanje”, kaže on, „vladajuće grupacije u parlamentu navale, bez istinske istrage šta se krije iza toga.” Na svu sreću, međutim, postoje na Zapadu i slobodni, misleći ljudi, ljudi od integriteta, znanja i autoriteta, koji dobrovoljno i po savesti, ne kao lobisti nego kao autentični humanisti, iznose istinu o mnogo čemu, između ostalog i o Srbiji i srpskom narodu ma gde da živi. Njihovo svedočenje će ostati, a klevete politički angažovanih intelektualaca i njihovih političkih mentora prohujaće s vihorom, pre ili posle.

Trajni unutrašnji srpski raskoli i neprijateljstva koji u boljim i harmoničnijim vremenima bivaju utišani i smireni, danas su, vidimo, preteće buknuli, a neprijatelji, kako se s dobrim razlozima očekuje, neće propustiti priliku da huškaju Srbe na Srbe! Upozorenja zabrinutih i dobronamernih opominju nas: „Jedno je legitimna politička borba, a drugo raspirivanje mržnje, što je kod nas već godinama na delu a sada ulazi u fazu kulminacije.” Delite li rasprostranjeno uverenje da u vremenu ovakvih opasnosti i iskušenja Crkva ima posebno značajno mesto i ulogu, čak odgovornost, u prevazilaženju i smirivanju ozbiljne unutrašnje društvene tenzije i krize?
– Raspirivanje bratomržnje i atmosfera građanskog rata umesto legitimnog takmičenja različitih političkih programa zaista je naša zla kob, nasleđena, na našu žalost i sramotu, iz prošlosti. Podsećam samo na to da je prva velika duhovna – ali i nacionalna – misija Svetog Save bilo mirenje njegove zavađene braće, Vukana i Stefana, da je podela Srbije na karađorđevićevsku i obrenovićevsku tragično obeležila svu istoriju oslobođene i obnovljene Srbije i da prigušeni psihološki građanski rat između potomaka Ravnogoraca i potomaka Titovih partizana traje, evo, već toliko decenija, a kraj mu se još ne može sagledati. Uz to, u našem neposrednom susedstvu potomci onih koji su uzvikivali: Srbe na vrbe! – sad uzvikuju: Srbe na Srbe! (a pritom se i dalje povremeno služe i onim prvim pokličem, tek da ne bude zaboravljen). Naravno, ni potomci naših velikih saveznika iz oba svetska rata – čast izuzecima – ne odustaju od proverene strategije svojih daljih i bližih predaka, sažete u svega tri reči: Divide et impera! Zavadi, pa vladaj!

Ne mislim da među nama, ovde i sada, nema duhovno zrelih, prosvećenih pojedinaca i čitavih nacionalno svesnih ustanova i „socijalnih grupa”, kako bi ih nazvao veliki mislilac Aleksandar Zinovjev. Ima ih, hvala Bogu, i biće ih, nadam se, sve više, uprkos hibridnom „mrežnom ratu” kojem smo izloženi. Ali tu naša sveta Crkva, nemajući monopol, upadljivo prednjači. Otkad postoji, kroz sva stoleća, ona gradi mir i širi slogu među braćom. Pritom ne gradi efemerni mir, mir koji se svodi na trenutno odsustvo rata, nego gradi jedini trajni i istinski mir, mir Božiji koji donosi i daruje Hristos Koji se rodi. Isto tako, ne širi slogu u zloj nameri i zlom delanju nego širi slogu utemeljenu na ljubavi Hristovoj, jedinoj nesebičnoj i nelicemernoj ljubavi, ljubavi koja „dugo trpi, blagotvorna je, ne zavidi, ne gordi se i ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi” i, najvažnije, „nikad ne prestaje” (IKor. 13, 4 – 8).

Nedavno Vam je u Patrijaršiji u Beogradu uručeno odlikovanje predsednika Mađarske Janoša Adera. Odlikovani ste zbog Vaše uloge u istorijskom pomirenju srpskog i mađarskog naroda, doprinosu mirnom suživotu Srba i Mađara. Šta je za Vas značilo ovo priznanje?
– Bilo je to za mene sasvim neočekivano prijatno iznenađenje. Nikad u životu nisam, naime, zamišljao da ja ostvarujem neku svoju ličnu misiju posebno posvećenu istorijskom pomirenju srpskog i mađarskog naroda i mirnom suživotu Srba i Mađara (na kraju krajeva, ko sam uopšte ja da bih smeo pretendovati na vršenje takve časne, ali, nadasve, i odgovorne, nimalo jednostavne misije?). Promisao Božiji me je iz nebića prizvao u biće i darovao mi da najveći deo svog ovozemaljskog života provedem u severnoj srpskoj pokrajini, gde Mađari i Srbi vekovima žive zajedno, ali sa kompleksnim istorijskim nasleđem: bilo je među njima sukobljavanja i ratovanja, bilo je, sa druge strane, i dugih perioda mira, sloge, saradnje i uzajamnog prožimanja.

Zato, poznajući to istorijsko nasleđe, a ujedno imajući najneposrednije lično iskustvo zajedničkog života sa Mađarima, od najranijeg detinjstva do dana današnjeg, ponašao sam se spontano i iskreno, u duhu pravoslavne hrišćanske vere onoliko koliko sam za to bio sposoban. To sam istakao i u skromnoj reči zahvalnosti g. Žoltu Šejmenu, vicepremijeru Mađarske, posle dodele ordena u Patrijaršiji: „To što ste Vi i gospodin predsednik Mađarske istakli kao moju zaslugu u stvari je samo moj pokušaj da postupam po našoj hrišćanskoj veri i savesti.” Uostalom, samo je Hristos naš pravi Mir i Izmiritelj, a posle Njega i svi Njegovi ugodnici. Naš Sveti Sava je, istorijski gledano, prvi veliki pomiritelj Srba i Mađara, o čemu svedoči živa tradicija u manastiru Kovilju i okolini. Nezavisno od iskustava u prošlosti, tako se, koliko vidim, danas ponaša ogromna većina običnih ljudi iz oba naroda. Zbog toga smatram da se ovo visoko odlikovanje mađarske države više odnosi na sve njih nego na mene lično.

Zahvaljujući se na ordenu kojim Vas je odlikovao mađarski predsednik, osvrnuli ste se na duhovno stanje današnje Evrope, za koju ste rekli da je odlikuju „ekstremni sekularizam” i „posthrišćanska ateizacija”. Premda smo o ovoj temi već govorili, da li biste nam obrazložili značenje ova dva pojma i njihovu ulogu u budućnosti koja je od svetskih moćnika, po svemu sudeći, namenjena Crkvi?
– Čini mi se da sam, odgovarajući Vam na prethodna pitanja, manje-više već odgovorio i na ovo pitanje. Dodaću samo nekoliko rečenica koje ilustruju moju – i ne samo moju – tužnu konstataciju da je današnja Zapadna Evropa već ostavila za sobom ne samo ekstremni sekularizam nego i razvodnjeno, duhu ovoga sveta i veka saobraženo „hrišćanstvo bez Hrista” i da je ušla u New Age, u „novo doba” otpadništva od Hrista i neprikrivene ateizacije. Kako inače protumačiti činjenicu da je Evropska unija odbila da u preambuli svog ustava spomene hrišćanske ili, kako neki radije kažu, judeohrišćanske korene svoje kulture? Kako objasniti pojavu da u jednoj velikoj, tradicionalno katoličkoj zemlji petkom ima više ljudi u džamijama i oko džamijâ nego katolikâ u crkvama? (Ovde ne dodajem i oko crkava jer se to ne dešava.)

Pre dosta godina bio sam u jednoj zapadnoevropskoj metropoli na Veliki Četvrtak po grigorijanskom kalendaru. Svratio sam u obližnju crkvu. Služba Božija je bila u toku. Izbrojao sam tačno dvanaestoro prisutnih. Ovo govorim sa žaljenjem, nikako sa zluradošću. Veliki i lepi hramovi se prodaju, bilo pravoslavnima bilo muslimanima, a u gorem slučaju bivaju pretvoreni u objekte različite namene, ponekad nespojive sa hramom, makar i bivšim. Pomenuću i taj zlosrećni novogovor koji i Vi spomenuste, a u kojem više nema Božića nego se preporučuje nekakvo „praznično vreme”. Ovo, istini za volju, nije sasvim nova praksa: ona sada samo dobija oficiozni „blagoslov” briselske evrooligarhije. Čak i kod nas se dešava da u ove predbožićne i prednovogodišnje dane dobijemo oktroisanu čestitku: Srećni praznici! Kad je reč o Božiću, valja navesti i ovo: u jednoj velikoj zemlji Zapada na pitanje anketara šta se slavi na Božić mladi i najmlađi su odgovorili da se slavi dan kada su u toj zemlji zasađene prve jelke. Ne smem da prećutim ni ovo: dok se hrišćanski praznici u javnosti obeležavaju ovako, bledunjavo, takoreći ispod žita, dotle se nakaradna Noć vešticâ slavi masovno i pompezno. Još nešto: sve se ovo zbiva u svetu u kojem nije bilo i nema Sovjetâ, udruženjâ „vojinstvujućih bezbožnikâ”, NKVD-a, KGB-a, Gulaga…

Porodica tokom kićenja jelke (Foto: Jonathan Borba on Unsplash)

U takvom svetu, naravno, raslabljen je i moral, privatni i javni, a razne društvene snage zdušno rade i na njegovom konačnom ukidanju. Između ostalog, rade na uništenju braka i porodice, a sve što je neprirodno i nenormalno proglašavaju za prirodno i za „novu normalnost”. Još dugo bi se moglo nabrajati, ali i ovo je dovoljno rečito. Ukratko, u vrlom novom svetu za Crkvu zapravo nema mesta. Ali videćemo: čovek snuje, a Bog odlučuje. Meni se mogućim čini jedan od dva ishoda današnjeg procesa rastakanja zapadne civilizacije kakvu smo do sada poznavali, kojoj mnogo toga dugujemo i kojoj dobrim delom svog istorijskog duhovnog bića i sami pripadamo: ona će ili ponovo otkriti i dalje razvijati svoj identitet iz hrišćanske ere svog postojanja ili vremenom nestati, odnosno steći neki novi identitet. Kakav, ne možemo znati, ali možemo naslućivati.

Kada govorimo o značenju pojmova koji su se nametnuli kao važan sadržaj u savremenom misaonom diskursu, gotovo da je neizbežno pomenuti „veliki reset” i „novu normalnost”, sve u podrazumevajućem kontekstu preuređenja sveta po meri projekata i bizarnih zamisli onih koji sada upravljaju planetarnim poretkom. Razmatrajući tekuće procese i globalne preraspodele i promene, ruski mislilac Andrej Fursov primećuje: „Da bi nastalo postkapitalističko uređenje, potrebna je masa upropašćenih, unesrećenih ljudi, dresiranje socijalne atomizacije ljudi i njihovo neprestano zastrašivanje.” Uvereni smo da bi ovom čudovišnom ribarenju ljudskih duša Crkva mogla, a u skladu sa svojom misijom, i morala da se suprotstavi, da odgovori na način koji bi bio više od puke utehe. Da li je to moguće?
– Sve što na ovu temu primećuje Andrej Fursov sušta je istina. Potpisujem svaku njegovu reč koju navedoste. Nesvesno anticipirajući ovo Vaše pitanje, više puta sam se u našem dosadašnjem razgovoru dotakao i „velikog reseta” i „nove normalnosti” kao njegovog planiranog rezultata, te smatram izlišnim da ponavljam ili pak da preformulišem već rečeno. Ograničiću se na najkraći mogući i jedini mogući odgovor na to što me pitate: Crkva Božja zaista može i mora da se svim jevanđelskim sredstvima suprotstavi novom – čudovišnom, kako s pravom kažete – „ribarenju ljudskih duša” koje je sušti antipod crkvenom „ribarenju”, zasnovanom na slobodi i ljubavi. I ne samo što može i mora: ona to, u skladu sa svojom misijom, već čini i uvek čini. Da li pak iko osim nje može i mora da to čini, ostavljam sudu čitalaca Pečata i svih onih ljudi koji ne žive od danas do sutra već, naprotiv, tragaju za dubljim smislom svog života i života uopšte.

Pred nama je najradosniji hrišćanski praznik – Božić. Slaveći rođenje Isusovo, možemo li se uzdati u predviđanja da će ovo „apokaliptično” vreme uskoro proći, a da američka duboka država – kako prognoziraju ugledni teoretičari – „ni uz pomoć pandemije neće uspeti da uspostavi svoju svetsku vladu”, u kojoj bi jednako podređenu i ponižavajuću ulogu imali i ljudi i religije?
– Ne znam ko sve mašta o svetskoj državi i svetskoj vladi, ali ne verujem da su takve maštarije realne. Njihov prvobitni autor je ustvari đavo. Kušajući Hrista u pustinji, „opet ga uze đavo i odvede na goru vrlo visoku i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu i reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se” (Mat. 4, 8–9). Hristos odbija lukavu ponudu nečastivoga kušača sledećim rečima: „Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi!“ (Mat. 4, 10). Crkva Hristova postupa po ugledu na Njega. Ipak, apokaliptično doba će doći. Ne znamo kada će doći, ali znamo – štaviše, vidimo – da ga neke sile i neki ljudi, oni koji prihvataju ponude Kušača, prizivaju i pripremaju. Antihrist, „sin pogibli“, biće onaj koji će uspostaviti svetsko carstvo, pokušati da sobom zameni Hrista i proglasiti sebe za Boga. Ali njegova imperija zla i lažne svetske religije biće kratkotrajna. Jedanput zauvek pobediće njega i njegove sledbenike Hristos, Jagnje Božije, Koje je prinelo Sebe na žrtvu za život i spasenje sveta: „Ovi će s Jagnjetom zaratiti i Jagnje će ih pobediti, jer je Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima, i oni koji su s Njim pozvani, i izabrani, i verni“ (Otkr. 17, 14).

Stoga mi, hrišćani, ne smemo podlegati strahu, panici, „apokaliptičkom” beznađu. Hristos se rodio, sve nas preporodio i sav svet spasao od greha, zla i smrti. Jedno od njegovih imena glasi Emanuil, u prevodu S nama Bog. On je uvek s nama. „…Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka” (Mat. 28, 20), rekao je, po Vaskrsenju, Svojim apostolima, a govori i nama. Ranije pak, u oproštajnoj besedi učenicima, pred stradanje i Raspeće, rekao je njima, a preko njih i nama i svima verujućim: „…Radovaće se srce vaše i radost vašu niko neće uzeti od vas” (Jov. 16, 22). I evo, srce se naše zaista raduje, naročito pred Božić i na Božić, u dane kada proslavljamo Njegov dolazak među nas i Njegov ostanak sa nama i u nama zauvek.

Vernici na božićnoj liturgiji u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, 07. januar 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)
Vernici na božićnoj liturgiji u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, 07. januar 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Na kraju, koji je i početak, čestitam od srca radosni praznik Njegovog Rođenja Vama, svim čitaocima Pečata i svoj našoj braći i sestrama po veri, nadi i ljubavi, u srpskom rodu i u svim narodima, uz božićni pozdrav:

Mir Božiji, Hristos se rodi!

 

Naslovna fotografija: đakon Dragan S. Tanasijević/spc.rs

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u