Prošle godine sam nakon usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti rekao da više ne vidim bilo kakav smisao komentarisanja domaćeg političkog i društvenog života. U međuvremenu smo saznali da je taj zakon morao da se usvoji jer je bio deo ugovora na osnovu kog Jovana Đinđić i još jedan broj ljudi od 2018. primaju platu od Švajcarske agencije za pomoć. Eto kako se u Srbiji donose zakoni, i to oni krovni koji zadiru u samu srž jezika i identiteta ovog naroda i države…
Režim koji se ubrzano urušava sada ulazi u terminalnu fazu u kojoj je kulturna politika u najširem smislu svedena na čistu patologiju oličenu u vidu neprestanih rijalitija, nečega što se zove Jovana Jeremić i Jelene Karleuše kao „kulturne ponude“ za turiste. U takvim vremenima pristojni ljudi mogu samo da zaćute. Mi kao društvo i sistem više nemamo kapaciteta i snage da se sa takvim pojavama sami izborimo, te će sve to rešavati isti oni stranci koji su ove i doveli na vlast.
No postoji jedan fenomen na koji sam hteo da se osvrnem iz čisto naučne perspektive, dakle iz rakursa analize teorije i mehanizama praktikovanja moći. Odnosi se na referendum koji treba da se održi 16. januara. Naš institut je pred samu Novu godinu zajedno sa Institutom za uporedno pravo organizovao zaista vrhunsku debatu o predlozima promene Ustava i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Čuli smo vrlo jasne argumente za i protiv od veoma kompetentnih ljudi.
Engleski šmek
Uz puno poštovanje i motiva i stručnosti ljudi koji su radili na predlozima kao što su profesor Vladan Petrov ili sudija Dragana Boljević, ja ću 16. izaći na referendum i glasati protiv. Generalno sam protiv proširenja sudske vlasti i fenomena koji se zove sudska diktatura (o tome sam pisao u nizu tekstova i knjiga poslednjih godina), a ima i drugih razloga zbog kojih mislim da treba zaustaviti promenu Ustava. No od mojih stavova za obradu je mnogo zanimljivija pozicija režima prema svemu ovom što se dešava, i iz toga se mnogo može naučiti.
Ono što se sada dešava u Srbiji počinje da liči na situaciju u kojoj se Milo Đukanović našao 2019. godine. Engleski „šmek“ u razvoju ovakvih situacija prepoznaje se u čuvenoj poziciji gde vas postave tako da, šta god da uradite, radite sebi o glavi. Osim opozicije i drugih aktera, aktiviraju se ljudi i iz vašeg okruženja koji vas spinuju tako da sami sebi kopate jamu. Pošto to znate, sve vreme ste u paranoji, a svejedno neke odluke morate da donosite i da birate određene opcije i trase. No ozbiljni majstori su to organizovali da u svakom slučaju gubite.
Evo kako to sada izgleda. Vlast je na promenu Ustava, i to sa ovakvim rešenjima u organizaciji pravosuđa i posebno tužilaštva, naterana spolja. Ko ih poznaje, zna dobro da je sama ideja da se oni samostalno odreknu i pedlja kontrole i moći nezamisliva. Takođe je poznato da ih odavno baš zabole za evropske integracije i bilo kakvo uslovljavanje tog tipa, jer svi znaju da mi nikad nećemo ući u EU.
Dakle, sve se svodi na čistu trgovinu sa spoljnim gazdama i pokušaje da ih se umilostivi time što bi im se davalo na određenim stranama, da se ne bi dalo na nekim drugim. No, ako je neko tamo procenio da je ovo bezazleno i manje bitno u trgovini, grdno se prevario. Vrh vlasti definitivno nije na tim pozicijama, jer ovo što Vladimir Đukanović priča i radi nikada ne radi bez instrukcija odozgo. Vučić, dakle, kao i kod svih drugih pitanja, drži sve opcije, nominalno podržava ustavne reforme, a u praksi ih velikim delom opstruiše.
Opstrukcija kao opcija?
Po onome što vidimo, još nije doneo odluku šta će po tom pitanju da radi. Nijedna opcija mu ne valja. Ako bude išao u pravcu koji mu gura prozapadni deo vlasti (gotovo cela vlada), ustavne reforme će proći, čime se tužilaštvo radikalno izdvaja i stvaraju se osnove da – poput Gruevskog 2016. godine – dobije svoju Katicu Janev. Dakle, u ovoj varijanti referendum uspeva, ali kao njegova posledica stvaraju se mehanizmi koji će Vučića lično i njegove bliske saradnike u skoroj budućnosti odvesti na optuženičku klupu, što vodi gubitku vlasti.
Druga opcija je ovo što radi Vladimir Đukanović, a to je podsticanje članstva i stranačkih resursa da se rešenja obore i da referendum ne uspe. Koliko sam mogao da vidim, dosta ljudi uključenih u ustavnu reformu sumnja da je vlast, uprkos nominalnoj podršci, zapravo izabrala da opstrukcijom dovede do neuspeha referenduma.
Iako se u ovoj varijanti sprečava dugoročni problem, otvara se kratkoročni, potencijalno jednako fatalan. Ako je predsednik države i stranke podržao rešenja koja idu na referendum, neuspeh takve inicijative bi se u javnosti lako mogao protumačiti kao njegov lični poraz, što bi bio rizičan ulaz u kampanju za predstojeće izbore na svim nivoima. U situaciji gde se već na svim stranama širi priča da su naprednjaci gotovi, gde su stranci očigledno već duboko uvučeni u izborni proces, gde delovi naprednjačke elite uveliko traže kontakte na drugim stranama, gde se najavljuju sankcije za istaknute pojedince režima, referendumski neuspeh bi mogao da bude početak po njih vrlo opasnog i ubistvenog procesa. U vrlo kratkom roku mogli bi da se suoče sa gubitkom Beograda, a verovatno i mesta predsednika.
Da zaključimo, prisustvujemo tehnički briljantno pripremljenoj dilemi u kojoj subjekat teko da može da odluči šta je stvarno gore za njega – u situaciji kad više nema dobrih opcija.
Miša Đurković je naučni savetnik Instituta za evropske studije i autor više knjiga, među kojima su „Tamni koridori moći“, „Desna misao u 20. veku“ i „Politička misao Džona Stjuarta Mila“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Brendan Smialowski/AFP
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
