EU zelenom agendom proteruje Rusiju i Kinu sa Balkana

Zeleni dogovor EU nam je predstavljen kao sporazum koji donosi svež vazduh, bistru vodu i čistu industriju. Ali zapravo se radi o dokumentu koji će imati duboke geopolitičke posledice

Ekološke proteste u Srbiji su premijerka Ana Brnabić i drugi više puta okarakterisali kao „političke“. Njena vlada, u međuvremenu, tvrdi da sledi ekološku agendu. Naravno, Brnabić je možda i u pravu u vezi sa motivima nekih od onih koji su se u poslednje vreme priključili zelenom pokretu. Nedavno negodovanje zbog kvaliteta vazduha, na primer, podstaknuto je medijskim izveštajima da je Beograd „najzagađeniji grad na svetu“. Ova priča se oslanjala na merenja IQAir veb stranice. Ali IQAir-ov prosečni rang za 2020. identifikovao je 589 gradova koji su bili zagađeniji od Beograda. Samo u Evropi, IQAir je stavio Beograd ne na prvo, već na 43. mesto – bolje od Milana i niza drugih italijanskih gradova. Teško je izbeći zaključak da mnogi demonstranti i njihovi medijski simpatizeri imaju tendenciju da koriste ekološke „činjenice“ samo kada odgovaraju unapred određenom planu.

Međutim, to da politički akteri cinično ili oportunistički koriste ekološka pitanja nije nikakva novost u politici, stoga nadmetanje oko toga ko je „istinski“ ekolog promašuje poentu.

Privlačnost ekologizma

U svom obraćanju naciji iz 1970. godine, na primer, američki predsednik Ričard Nikson bavio se kontrolom zagađenja kao pitanjem koje bi odvratilo pažnju od jako velikih podela oko rata u Vijetnamu i umesto toga obezbedilo objedinjujući fokus. Zaštita životne sredine, rekao je, bila je „zajednička stvar svih ljudi ove zemlje“, posebno „mladih Amerikanaca“. Neki tadašnji kritičari bili su skeptični što bi SAD mogle da „potroše milione na oružje da unište čovečanstvo, a da u isto vreme tvrde da je zagađenje američki problem broj jedan“.

Ipak, Niksonovo zalaganje za ekologiju nije bilo samo puka retorika. Godine 1970. osnovao je Agenciju za zaštitu životne sredine radi sprovođenja propisa, nakon što je prethodne godine već osnovao Savet za kvalitet životne sredine i Građanski savetodavni komitet za kvalitet životne sredine. Te „iskrene“ akcije nisu učinile njegovu upotrebu ovog pitanja manje „političkom“.

Ekologizam je duboko politički fenomen, ali na vrlo specifičan način. Može se okarakterisati kao „post-politička“ ili „anti-politička“ politika, jer nastoji da se predstavi kao „iznad“ ili „izvan“ politike kako se ona konvencionalno shvata.

Ovo se posebno odnosi na pitanje klimatskih promena, koje je postalo istaknuto u zapadnom političkom diskursu na kraju Hladnog rata. Taj ogroman pomak učinio je hitnim prioritetom potrebu da se pronađe novi okvir koji je bio „izvan“ stare politike levice i desnice. Međunarodni odnosi odjednom su postali fluidni i nepredvidivi, dok su se građani, gledano iznutra, sve više odvajali od političkog života organizovanog oko zastarelih ideja.

Demonstrant tokom protesta za borbu protiv klimatskih promena sa transparentom koji poziva na klimatsku pravdu (Foto: Markus Spiske on Unsplash)

Prva globalna revolucija, publikacija Rimskog kluba iz 1991. godine (čiji je izveštaj Granice rasta iz 1972. godine bio važan dokument u nastanku savremenog ekologizma), vrlo jasno je artikulisala problem. Napominjući da „dve političke ideologije koje su dominirale ovim vekom više ne postoje“, opisala je politički „vakuum“ u kojem „i poredak i ciljevi u društvu bivaju narušeni“ narodnom „ravnodušnošću, skepticizmom ili potpunim odbacivanjem vlada i političkih stranaka“.

Autori Rimskog kluba primetili su da je „muškarcima i ženama potrebna zajednička motivacija, odnosno zajednički protivnik protiv oko kojeg mogu da se organizuju i deluju zajedno“ – i predložili su da bi „zagađenje, pretnja globalnog zagrevanja, nestašica vode, glad i slično dobro pasovali“ u obezbeđivanju novog „zajedničkog neprijatelja protiv kojeg se možemo ujediniti“.

Politički lideri tog doba ponavljali su ove teme. U nizu govora 1989/90, na primer, britanska premijerka Margaret Tačer identifikovala je „opasnost od globalnog zagrevanja“ kao ključno pitanje koje će zameniti konvencionalne vojne pretnje „konfrontacije Istok/Zapad“. Kako se Hladni rat povlačio, rekla je na Svetskoj klimatskoj konferenciji 1990. godine, „sposobnost da se okupimo da zaustavimo ili ograničimo štetu po životnu sredinu u svetu biće najveći test koliko daleko možemo da delujemo kao svetska zajednica“.

Slično tome, kada je prihvatio nominaciju za potpredsednika SAD 1992. godine, Al Gor je tvrdio da „zadatak spasavanja životne sredine Zemlje mora da bude i biće centralni organizacioni princip sveta posle Hladnog rata“. Gor je takođe rekao da „ovi izbori nisu u vezi sa politikom“ već su o američkoj „krizi duha“. Kao i autori Rimskog kluba, Gor je sugerisao da je, osim što nudi novi međunarodni okvir, ekologija odgovor na domaću političku krizu: način da se „povrati… vera u budućnost“ i da se „ujedini naša zemlja iza višeg cilja“.

Ovo ne znači da su Gor ili Tačer samo „koristili“ ekologiju na instrumentalan ili ciničan način, niti da nisu iskreno verovali u svoje argumente. Ali za zapadne političke lidere privlačnost ekologizma na kraju Hladnog rata bila je u tome što se činilo da nudi i novog „zajedničkog neprijatelja“ za organizovanje međunarodnih odnosa i svež, „nepolitički“ način da se privuče neangažovana unutrašnja javnost.

Tokom nekoliko godina posle završetka Hladnog rata činilo se da su politički lideri mobilisali pitanje životne sredine (posebno klimatskih promena) upravo na ovaj način – kao sredstvo da pokušaju da prevaziđu „demokratski deficit“ politika u kojima demos uglavnom nije bio zainteresovan za politiku i javne odnose. Međutim, sve više je postalo očigledno da ekologizam funkcioniše na suprotan način: kao sredstvo da se zaobiđe javnost i zaobiđe politika u korist tehnokratskog upravljanja.

Zamke „zelene agende“

Ekologizam se često posmatra kao „iznad“ politike ne samo zato što nudi „uzrok izvan partija i frakcija“, kako je to rekao Nikson. Posebno u slučaju klimatskih promena on je iznad politike jer obim i hitnost problema navodno ne dozvoljavaju prostor za uobičajene podele, debate i nesuglasice političkog života. Kako je Leonardo Dikaprio poručio potpisnicima Pariskog sporazuma UN 2016: „Vreme je da se proglasi da nema više razgovora, nema više izgovora, nema više desetogodišnjih studija“. Ili kako Greta Tunberg voli da zahteva, „nema više bla bla bla“.

Američki psiholog Margaret Klajn Salamon iznela je logiku trenutnog klimatskog aktivizma u svom strateškom dokumentu Uvođenje javnosti u hitni režim, koji je prvi put objavljen 2016. Salamon tvrdi da „klimatski pokret mora u potpunosti da usvoji jezik neposredne krize i egzistencijalne opasnosti“ i da mora „govoriti o klimatskim promenama kao o pretnji koja može da izazove kolaps civilizacije, ubijajući milijarde ljudi“. Greta je u više navrata ponovila uvodne reči izveštaja Salamonove – „zamislite da je vaša kuća u plamenu“ – u velikim govorima na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu i pred Evropskim parlamentom u Strazburu, između ostalih.

Švedska klimatska aktivistkinja Greta Tunberg tokom govora pred Odborom za zaštitu životne sredine u Evropskom parlamentu, Strazbur, 04. mart 2020. (Foto: European Union 2019-EP/Pietro Naj-Oleari, CC-BY-4.0)

Naglasak na predstojećoj apokaliptičkoj katastrofi nije zapravo osmišljen da mobiliše i angažuje javnost, već da isključi sukob i neslaganje i time dozvoli nametanje tehnokratskih „rešenja“. Zelene elite su manje zabrinute za angažovanje građana, ali više zaokupljene upravljanjem i kontrolom njima.

U maju 2019. godine, na primer, britanski parlament je zvanično proglasio klimatsku vanrednu situaciju – prvi nacionalni parlament na svetu koji je to učinio. (Do danas je 2.047 jurisdikcija i lokalnih samouprava koje pokrivaju milijardu građana donelo slične deklaracije.) Sledećeg meseca, britanska vlada je usvojila zakon kojim se obavezala na smanjenje emisije gasova staklene bašte na neto nulu do 2050. godine. Ovaj izuzetan potez bez presedana, za koji je tadašnja britanska kancelarka predvidela da će koštati više od trilion funti, nije bio deo bilo kakvog političkog programa ili manifesta koji je ponuđen javnosti. Građani nisu imali priliku da glasaju za to, pa čak ni da o tome raspravljaju. Umesto toga, ideja je proizašla iz neizabranog „Komiteta za klimatske promene“ i prešla direktno u zakon za nekoliko nedelja.

Tvrdnja da se deluje u interesu „životne sredine“ ili „planete“ legitimiše autokratski stil kreiranja politike, koji uključuje proglašenja vanrednih situacija i nametnute mete sa malo ili nimalo demokratskog promišljanja. Stoga ne čudi što antidemokratske, tehnokratske institucije poput EU vole ekologiju. Zalaganje za „održivost“ ili „zelenu agendu“ legitimiše režime mešanja i nametanje regulacija koji bi se inače mogli smatrati neokolonijalističkim.

Za EU je ekologizam takođe privlačan jer potencijalno pruža izvor legitimiteta protiv međunarodnih ekonomskih rivala. Ursula fon der Lajen je to eksplicitno izjavila kada je preuzela dužnost predsednice Evropske komisije krajem 2019. Najavljujući da će njena Komisija biti „geopolitička“, Fon der Lajen je tvrdila da „ako postoji jedna oblast u kojoj svetu treba naše liderstvo, to je zaštita naše klime“. U ovoj oblasti, rekla je ona, EU bi mogla da stekne „konkurentnu prednost“ delujući kao „postavljač globalnih standarda“.

Energetska tranzicija koju je predložila EU podrazumeva ogroman preokret i promene unutar zemalja EU. Međunarodno gledano, posledice ovih promena će biti još gore. U okviru Mehanizma za prilagođavanje nivoa ugljenika preko granica koje je predložila EU, zemlje koje žele da izvoze sirovine i robu u EU moraće ili da usvoje pravila EU za sopstvene ekonomije ili da plate carine na ugljenik.

Zeleni dogovor EU nam je predstavljen na najlepši mogući način – tako što donosi svež vazduh, bistru vodu i čistu, visokotehnološku ekonomiju – ali to je zapravo spoljna politika koja će imati „duboke geopolitičke reperkusije“. Izvozeći svoja zelena pravila i propise na takozvani Zapadni Balkan, EU se nada da će se suprotstaviti uticaju rivala poput Kine i Rusije.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i evropski komesar za Evropski zeleni dogovor Frans Timermans tokom konferencije za medije u sedištu EU, Brisel, 14. jul 2021. (Foto: AP Photo/Valeria Mongelli)
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i evropski komesar za Evropski zeleni dogovor Frans Timermans tokom konferencije za medije u sedištu EU, Brisel, 14. jul 2021. (Foto: AP Photo/Valeria Mongelli)

Za države koje teže većem ekonomskom razvoju, „zelena agenda“ koči napredak i stavlja ih u nepovoljan položaj ali, iznad svega, ona donosi odluke o budućem pravcu nacionalne politike, udaljuje ih od naroda i stavlja ih u ruke regulatora međunarodne zajednice. Za zemlje kojima se nameće tako nešto nema razlike da li su takve birokrate iskreni ekolozi ili puki oportunisti.

 

Filip Hamond je britanski pisac i akademik koji živi u Beogradu. Gostujući je profesor medija i komunikacija na Univerzitetu London saut benk

 

Naslovna fotografija: Callum Shaw on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u