Prvo što sam primetila po ulasku u portu lipljanskih crkava za Badnje veče je da se okupilo manje ljudi nego ranijih godina. Dok prilazim staroj crkvi posvećenoj Vavedenju Presvete Bogorodice, ispred koje je badnjak, srećem se sa Lipljančanima i razmenjujemo čestitke za Badnje veče. Strah da je u proteklih godinu dana otišao veći broj Srba narušio je za trenutak praznično raspoloženje i izuzetno svečarsku atmosferu.
Gledam po porti i primećujem da je većina Srba, koji još uvek žive u gradu, došla. Tražim pogledom poznate ljude. Tu su Kostići, Mirići, Janićijevići…. Vidim i Deniće. Doveli su i decu u portu. Porodice koje pominjem žive u delovima grada gde Srba više nema. Ako biste me pitali da pronađem ulicu, odnosno put kojim se stiže do kuće Denića, na primer, teško da bih se snašla, jer je taj deo grada toliko izmenjen da se od visokih zgrada ništa ne vidi. Negde između neplanski podignutih višespratnica postoji prolaz kojim se stiže do njih. U potpunom okruženju Albanaca, Denići su podigli svoju decu. Školovali svog sina koji je završio Elektrotehnički fakultet, oženio se i u istoj ulici i okruženju sada podiže svoju decu. U tom delu grada, ali dve ulice dalje su Žorići i Gudžići. Mladi Aleksandar Gudžić je lekar i radi u bolnici u Lapljem Selu. Po završetku fakulteta vratio se u svoj rodni grad.
Tri vatre
Da je manje naroda u porti primećuju i ljudi koji stoje do mene, i govori se o tome dok čekamo da počne služba. Razgovor prekida dolazak sveštenika i svi se okrećemo molitvi. Badnjak je ove godine doneo Marko Šabić iz Starog Gracka. Hrast prepun listova posečen je u jednoj od brojnih šuma koje se nalaze u blizini pomenutog sela, a koje su Albanci 1999. posekli. Naslonjen je na crkvu i po debljini stabla zaključujem da se šume polako obnavljaju – hrast ponovo raste. Ispred njega stoji Marko. Odmah iza je njegova supruga Sandra i njihova tri sina.
Dok sveštenik osvećuje badnjak, čuju se deca koja s nestrpljenjem čekaju da se zapali velika vatra i da počne vatromet. Svako od njih u ruci drži grančicu hrasta koju će položiti da gori. Nošenje badnjaka do već zapaljene velike vatre prati aplauz i veseli povici okupljenih Srba. Na zvoniku, tik iznad nas, vijori se velika srpska zastava. Odmah iza crkve Vavedenja iz 14. veka – koja je nekada bila i sedište Lipljanske episkopije – nalazi se novija crkva posvećena Svetom Floru i Lavru iz 1934. godine. Oštećena je u martovskom pogromu, ali i obnovljena, i onako osvetljena u noći uoči Božića celoj porti davala je nestvaran izgled.
Dok je velika vatra gorela, nazdravljalo se uz vino. Šabići su kao dobri domaćini svakome prišli i čestitali praznik. Atmosfera neverovatna, ali utisak da je nešto manje ljudi u porti ne napušta nikoga od nas. Ubrzo primećujemo da iz porte autom izlazi sveštenik i odlazi put srpskih sela Skulanevo, odnosno Lepina. U tom trenutku sve postaje jasno, i iz grudi nestaje onaj teret koji je predhodnih sat vremena pritiskao mnoge od nas. Manje nas je za onaj deo Srba koji je na Badnje veče dolazio u Lipljan iz pomenutih sela, jer se u njihovim crkvama badnjak nije ložio. Ove godine je odlučeno da se prvo u crkvi Svete Trojice u Skulanevu, a pola sata kasnije i u crkvi Svetog Pantelejmona u Lepini naloži badnjak.
Ne opravdavam odlazak Srba iz Lipljana prvo u leto 1999. godine, i posebno ne kasnije kada su svoju imovinu prodavali i zauvek napuštali Kosovo i Metohiju. Sve nesreće koje su zadesile ovaj mali grad po odlasku srpske vojske i policije mogle su da se izdrže. Dokaz za to su sela koja još uvek opstaju, a koja su svima poznata po velikim stradanjima – Rabovce i Staro Gracko. Ali, ako je nekom mestu posebna šteta učinjena formiranjem novih 10 opština sa srpskom većinom, onda je to Lipljan.
Gotovo sva sela – osim dva pomenuta, polovine Novog Naselja i samog grada – Ahtisarijevim planom pripojena su opštini Gračanica. (Tim planom – već sam o tome pisala ali ponoviću još jednom – devet velikih srpskih sela pripojeno je novoformiranoj opštini Gračanica, što je strašno demoralisalo preostale Srbe u samom gradu. Broj stanovnika u opštini se od nekoliko hiljada sveo na nepunih hiljadu. U gradu postoji Privremeni organ opštine Lipljan koji radi po srpskom sistemu i tu se slika opštine nije promenila, ali njima su Briselskim sporazumom ruke vezane. Skulanevo i Lepina po srpskom sistemu pripadaju lipljanskoj opštini, takođe su i lipljanska parohija.)
Jedina nada
Srbi koje pominjem u tekstu potpuno su ostavljeni i osuđeni na albanske institucije. Samo oni znaju kroz šta svakodnevno prolaze i kako se bore da opstanu. Moram da pomenem i činjenicu da pomenuta mesta – Staro Gracko, sam grad, Rabovce i deo Novog Naselja – dogovorom u okviru Briselskog sporazuma neće obuhvatiti ni Zajednica srpskih opština – ako se ikad formira. Oni su kolateralna šteta i svoje države i međunarodne zajednice. Ako sve to znamo, jasno je otkud odmah strah da je Srba u gradu manje nego ranijih godina. Prvo što vam padne na pamet je da su digli ruke od borbe i odselili se. Kada strah obuzme telo javlja se panika i donose se pogrešni zaključci.
Vest da će se badnjak ložiti u crkvama u Skulanevu i Lepini brzo se širila portom i briga je odjednom prerasla u veliku radost – umesto jedne vatre goreće tri. Sve je u gradskoj porti poprimilo jednu drugu dimenziju. Na policiju koja je bila ispred porte više niko nije obraćao pažnju, niti je mario za kazne zbog nenošenja zaštitnih maski, ni da li će pisati kazne za eventualno nepropisno parkiranje. (Pominjala sam u svojim tekstovima da su Albancima u vremenu epidemije posebna meta za kažnjavanje Srbi. Znaju u Lipljanu i da pišu kazne za nepropisno parkiranje svečarima kada donesu slavski kolač u crkvu i slično. Svesni su Lipljančani i spremni kada dođu u svoju crkvu da će ih policija prepasti na izlazu iz porte i napisati kaznu za nešto.)
Glave su nam bile okrenute ka nebu dok je trajao vatromet, a srpska zastava se vijorila. Kako smo samo želeli da nas odozgo vidi i čuje sam Gospod. Da mu se javimo da smo još uvek tu, okupljeni oko ognja založenog Njemu u čast. Da nam pomogne da izdržimo sva iskušenja. Da uz Njegovu pomoć pobedimo strah i brigu da će Srbi u Lipljanu, na Kosovu i Metohiji, napustiti pradedovska ognjišta. On nam je jedina nada. Oni koji odlučuju o nama, a ništa nas ne pitaju, doveli su nas u situaciju da se prebrojavamo kad se okupimo – u njih vere nemamo.
Sve što sam napisala je možda malo i nebitno na svetskom igralištu gde se igraju utakmice velikih sila, ali nama je to značajno jer i ovog Božića pronađosmo to nešto što nas još uvek drži na ovim prostorima. Dragoceno nam je u smislu da kraj te utakmice želimo da dočekamo u svojim domovima. Želimo da opstanemo zbog dece koja su se čula u porti, a oni da nastave da čekaju i sa svojom decom lože badnjak u crkvenim portama na Kosovu i Metohiji. Do oslobođenja.
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
