Slobodan Antonić: Budi čovek i reci NE!

Valja izaći i glasati protiv. Srbija ne sme da bude kolonija kojom upravljaju kompradorske kaste. A sve kako bi se iz nje neometano ekstrahovao rad i kapital u imperijalne centre

Braneći Basaru od napada da je prelaskom u Kurir „pokazao da je vučićevac“, Teofil Pančić je, pre godinu dana, s čuđenjem primetio da se „ovo društvo deli još samo za i protiv Vučića, a sve druge razlike postaju sekundarne, ako ne i nebitne“ (ovde). 

Za godinu dana, međutim, u građansko-supremacionističkom taboru ova podela je zabetonirana. Dokaz je novogodišnja Petričićeva karikatura, u kojoj je čak i Biljana Srbljanović nacrtana kao bedni čankoliz Vučićevog režima (ovde). Srbljanovićka se gicala, plačući „Ali ja sam vaša!“ (ovde). No, praktično niko je nije uzeo u zaštitu. Osim Basare, koji je tačno primetio da u javnosti nema dokaza da Srbljanovićka uzima bilo kakve pare od režima (ovde). 

Međutim, Srbljanovićku su građanisti kaznili zato što im je pokvarila antivučićevsku predstavu s Baljkovom ostavkom na FDU (ovde). Razotkrivši njegovo prenemaganje, ona se pokazala kao „ne-naša“. Dobila je status kvariigre i završila na Petričićevoj karikaturi kao pašče pod stolom Vučića i Brnabićke.

Poruka je jasna: jaz je konačan, pun vode i krokodila, nema izdvojenog mišljenja i usamljnog jahača, greška se više ne prašta…

Na ovoj pak drugoj, suverenističkoj („nacionalističkoj“) strani, međutim, još uvek podela nije tako oštra. To je zato što fokus nije na Vučiću, već na odbrani Srbije od kolonijalne politike Vašingtona i Brisela (Berlina). Tu postoje dve teorije.

Prvu je najbolje izrazio Milo Lompar (ovde). Srbija se nalazi u „kolonijalno-okupacionoj situaciji“ (9), pri čemu smo prošli sledeće faze (15-22):

1. „politika otvorenog otpora“ (1990-2000);
2. „politika otvorene kapitulacije“ (2000-2004); 
3. „politika skrivenog otpora“ (2004-2008);
4. „politika skrivene kapitualcije“ (2008-2022).

Sadašnju fazu, koja se naročito ubrzala posle 2012, odlikuje propagandno simuliranje nacionalne (suverenističke) politike, uz prikrivenu kapitulaciju u svim važnim pitanjima. 

Srbi Severnog Kosova, recimo, izdani su Birselskim sporazumom 1 (2013) i 2 (2015), kao i Vašingtonskim sporazumom (2020). Naša ekonomija stavljena je u još dublju kolonijalnu zavisnost od EU i SAD. A „srce i krvotok državne administracije kriju brojne predstavnike nevladine inteligencije“, te je „politika režima SNS u najdubljem srodstvu – samo u nižem civlizacijskom registru – sa ciljevima i sredstvima nevladine inteligencije“ (22; 25).

Drugu pak teoriju zastupa suverenistička frakcija provučićevske inteligencije (deklarativna i/ili stvarna), koja često ima priliku da govori u velikim medijima (recimo, „Ćirilica“ TV Hepi). Oni kažu da je Vučić realpatriota: popušta gde mora, a brani gde se može.

Vučić nije pustio „Kosovo“ u UN, nije uveo sankcije Rusiji, otvorio je Srbiju za Kinu, ne pristaje na unitarizaciju BiH i brani Republiku Srpsku, pomaže Srbima u CG, jača vojsku, smanjio je nezaposlenost, a antinarodne kovid mere najslabije su u Srbiji od svih EU zemalja… 

Kaže se još i da vreme radi za Vučića. SAD i EU ubrzano slabe, Kina i Rusija jačaju, a on pravi prostor za preokret. To što ga građanisti danas tako manijakalno napadaju znak je da atlantisti s njim gube živce i da hoće umesto njega da dovedu prave izdajnike. Vučić možda nije idealni suverenista. Ali, sve realne alternative daleko su grđe: od Marinike, do Đilasa.

Koja je od ovih teorija tačna znaćemo kada Vučić završi svoje mandate i ode u istoriju. Ali, dotle, valja se boriti i odlučivati. Ljudi prihvataju ove teorije kao orijentire ili pak zauzimaju srednji položaj.

Međutim, kada je reč o predstojećem referendumu, i po jednoj i po drugoj teoriji valja izaći i zaokružiti NE.

Za opozicione suvereniste ova promena ustava je čist ustupak režima kolonijalnim silama, kako bi ostali još malo u sedlu (ovde). Sudije nisu samo struka, pa da se biraju i ocenjuju međusobno. Oni su vlast – mogu svakome od nas da oduzmu imovinu, ili da nas pošalju u zatvor. Upravo kao vlast oni ne mogu biti nezavisni od naroda. Tome služi uzajamna kontrola i ravnoteža tri grane vlasti: zakonodavne, izvršne i sudske.

Ova ustavna promena, upozoravaju suverenisti, samo je deo trenda razvlašćivanja naroda, koji svuda guraju superelite (ovde). Sistem koji je predviđen gotovo nigde ne postoji (up. ovde). Sudska vlast u Srbiji biće verovatno „najsamostalnija“ u svetu. Dobićemo kastu na koju društvo neće moći da utiče – ali će morati bogato da je izdržava.

Pogotovo u koloniji, kažu suverenisti, ne može da bude nezavisnog sudstva. Sudovi će biti nezavisni koliko i tzv. nezavisni mediji – N1, Blic ili Danas. Što će reći: biće antinarodni i korporativni (plutokratski). Zato treba izaći i glasati NE.

Istu argumentaciju iznose i provučićevski nacionalisti (ovde). Oni samo dodaju da je i Vučić intimno protiv ove promene Ustava (ovde). Morao je na nju da pristane zbog Venecijanske komisije i pritiska iz Brisela, kao na manje zlo (u odnosu na, recimo, prijem „Kosova“ u UN). 

Ali, SNS mašinerija gotovo uopšte ne vodi referendumsku propagandu. Referendum je za većinu građana nevidiljiv, a ubeđivanje da se glasa ZA neubedljivo. Vučić zapravo Boga moli da referendum ne uspe. A onda će da kaže Briselu – eto, ja sam bio za, pokušao sam, ali šta ću kad narod neće…

Po obe ove teorije, dakle, valja izaći i glasati NE. Istina, postoji bojazan da suverenistička opozicija neće moći svuda da ima kontrolore i da će vlast biti u prilici da naštimuje rezultat. Ali, ako je druga teorija tačna – do toga neće doći.

Zapravo, predstojeći referendum odličan je test plauzibilnosti ove dve teorije. Uspeh referenduma jača prvu. Neuspeh drugu teoriju.

No, kakogod, valja izaći i glasati protiv. Srbija ne sme da bude kolonija kojom upravljaju kompradorske kaste. A sve kako bi se iz nje neometano ekstrahovao rad i kapital u imperijalne centre. Ovo je prilika da se svima – autokolonijalnim političarima, lažljivim korporacijskim medijima, predatorskim imperijalnim kompanijama i autorasističkim kulturnjačkim supremacionistima – lupi šamar.

Mali i simbolički šamar. Ali, ipak šamar.

Mi, obični ljudi, nemamo šta da izgubimo. Naših pola sata vremena – i to će možda biti ona tačka preokreta koju svi priželjkujemo.

Biti čovek i reći NE! Zar je to toliko teško?

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

 

Izvor Pravda, 07. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u