Problem progona hrišćana danas je vrlo kompleksna tema. Zna se kako se to nekad radilo od Nerona do Dioklecijana. Bacali su ih lavovima, sekli, kuvali, namakali, davili u katranu, palili, zakucavali strelama, kamenovali, vukli po ulicama Aleksandrije i slično. Cilj i ishod su uvek bili isti, planirani i jednostavni.
Nešto blizu toga postoji i danas. Nije tako raznovrsno, nema jasne plime i oseke, ali iz vizure jednog hrišćana u Pakistanu, Somaliji ili Avganistanu, to je kao da se Dioklecijan 305. godien nije povukao u svoj letnjikovac u Spalatu, već ostao aktivan i sad pri Islamskoj državi radi kao savetnik za redukciju infidela. Statistiku o progonu hrišćana u vanevropskim zemljama već šest i po decenija objavljuje globalna organizacija „Open Doors“. Na praktičnom nivou „Otvorena vrata“ ignorišu podelu na različite denominacije i posmatraju hrišćanstvo kao takvo, kao jednu i nedeljivu Ekleziju, onakvu kakva je utemeljena na Apostolskom saboru u Jerusalimu 48. godine. Ne deluju unutar ekumene u današnjem shvatanju, već sa shvatanja jedinstva pra-crkve.
„Open Doors“ objavljuje godišnje izveštaje sa listom od 50 najopasnijih zemalja za hrišćanske vernike. Najveći broj su muslimanske zemlje, iako prvo mesto već godinama stabilno drži agresivno ateistička Severna Koreja. Ima i iznenađenja. Ove godine je, pravo niotkuda, na 37. mesto rangiran Meksiko. Zašto i kako je došlo do toga da su u jednoj katoličkoj zemlji ugroženi životi katolika, vredno je posebnog teksta. Sumirano, ima veze sa kovid-haosom, organizovanim kriminalom i oporavkom prehrišćanskih plemenskih kultura.
Uz rangiranje 50 najopasnijih zemalja za hrišćane, organizacija objavljuje i godišnji „indeks progona“, ovog puta tačno 19. januara u 14.00 na svom sajtu. Na taj podatak napeto čeka svih dve i po hiljade Evropljana koje to zanima.
RTS je izveštavao o lošoj volji s kojom se izveštaji „Otvorenih vrata“ dočekuju u Evropi. Mit o irelevantnosti vere u svetu je modernim evropskim društvima tako drag, pa ne dopuštaju da ga realnost kompromituje.
Hrišćanstvo u Evropi
U samoj Evropi se tom tematikom, u ovom slučaju ne fizičkim progonom, već slučajevima netolerancije i diskriminacije hrišćana, bavi jedna organizacija sa sedištem u Beču, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). To je nevladina prohrišćanska organizacija, koja je preko Regine Polak, specijalnog predstavnika za borbu protiv rasizma, ksenofobije i diskriminacije, personalno povezana sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Malom istraživačkom timu bečkog OIDAC-a nedostaje logistička mreža kojom raspolaže organizacija „Open Doors“, tako da on u godišnjim izveštajima prati stanje samo u nekoliko izabranih država, ne u čitavoj Evropi. Vodeći kriterijum pri tome je stepen transformacije ka post-hrišćanskom društvu. U poslednjem izveštaju (2019/20) to su Francuska, Nemačka, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo.
Kao glavni problemi se u izveštaju navode religiozna nepismenost vlasti i medija, islamski pritisak, shvatanje hrišćanstva kao „političke opcije/partije/ideologije“, ratoborna sekularna dinamika, strukturna netolerancija pod košuljicom tolerancije, kao i posramljivanje onih koji „još nisu prerasli religiju“.
Situacija se prati u četiri oblasti gde se hrišćanski vernici kreću po nagaznim minama hinjene tolerancije, na poslu, u obrazovanju, politici/javnosti i – crkvi. Ovo poslednje treba shvatiti vrlo fizički, kao ubijanje vernika u crkvama, recimo u slučaju Nice (29. oktobra 2020), kad je islamista Brahim A. ubio troje ljudi u katedrali), ili osujećenog masovnog ubistva u Ruprehtovoj crkvi u Beču, koje je planirao atentator Kujtim F. (2. novembra 2020).
I same crkve kao zgrade žive opasno, od rastućih slučajeva vandalizma (polomljeno, zapišano i gore; vodi Nemačka), do podmetanja požara (vodi Francuska). Kriminalisti računaju požare u zločine visoke emotivne investicije i strasti, dok je vandalizam više obestan i zloban, a verovatno bi se za te nijanse u destruktivnosti našlo i neko objašnjenje u nacionalnim stereotipima.
Unutar opšteg karaktera evropskog marša ka posthrišćanskim društvima, izdvajaju se neke specifičnosti u pet posmatranih zemalja.
Francuska
Kakav odnos prema hrišćanstvu vlada danas u Francuskoj, određeno je nasleđem Francuske revolucije. Iz nje su proizašla dva strukturna principa, laicizam i sekularizam. Slični su, samo se razlikuju u modelima delovanja. Francusko laïcité, fiksirano u zakonu iz 1905, odnosi se na striktnu podelu države i crkve, dok sekularizam prožima i ujedinjuje sva polja društvene organizacije. Pojednostavljeno: laicizam = država; sekularizam = nauka/obrazovanje/mediji.
Po tome bi laïcité bio reaktivan momenat, kaže OIDAC, jer nije rođen iz sebe, već je stvoren kao odgovor na jednu određenu situaciju, a to je katolički identitet Francuza koji je postepeno, ali uvek politički, gušen od 1789.
Među ukupnim stanovništvom, 63,1 odsto su hrišćani, od toga 90 odsto katolici (podaci WCD/World Christian Database). Drugi iza njih po broju su „nepovezani“ (unafilliated), svejedno da li ateisti, agnostici, ili samo lenji da budu bilo šta. Treća grupa u Francuskoj su muslimani, nešto malo ispod 10 odsto.
Religiozni simboli u institucijama javnog značaja su zabranjeni zakonom iz 2004, prvim tog tipa u Evropi. Istim zakonom je „Sveti Nikola“ proteran iz škola, pa nema više deljenja poklona šestog decembra. Čitave mikro-teritorije u Parizu, Lionu i drugim većim gradovima su „salafizovane“ (termin OIDAC), što znači da u njima vlada otvoreni lokalni pritisak ka šerijatskim normama.
Glavna polarizacija u društvu nije, što bi se očekivalo na pomen „salafizacije“ gradskih četvrti, između hrišćana i muslimana, već teče između tri odvojene grupe, hrišćani-sekularni-muslimani. Vlada i mediji, svaki sa svoje strane spektra, stvaraju i neguju prostor moralnog posramljivanja hrišćana, tako što njihove stavove o kontroverznim pitanjima porodice, braka, bioetike ili identitetske politike predstavljaju kao doktrinarne stavove pećinskih ljudi.
Nemačka
Nemačka situacija s verom određena je geografijom. U zapadnom delu, hrišćanska vera je ostala delotvorna, u komunističkom DDR-u je praktično iskorenjena. Posle ujedinjenja 1990, u istočnom delu je bilo samo 30 dsto hrišćana. Teško je reći da li praktično verujućih, prazničnih ili samo kulturoloških hrišćana, ali sve skupa, reč „hrišćanstvo“ je u DDR-u je bila jasno negativno konotirana.
Od ukupnog nemačkog stanovništva, 66 odsto su hrišćani, što je brzi negativan trend, kad se zna da ih je u prvoj polovini 20. veka bilo 96 odsto. U poređenju sa francuskim primerom koji je državno-politički, nemački sekularizam je ideološki podebljan i hranjen, on dolazi iz dominantne liberalne ideologije. Razliku treba shvatiti u nijansama, naravno da je državno zakonodavstvo i tu, kao i svuda u Evropi, garant sekularnih inicijativa.
Tom opštem razlogu se u nemačkom slučaju još priključuje i pluralizacija religije, koju aktivno promoviše Ustavni sud. Da bi se muslimanski migranti, pogotovo novi talasi od 2015, koji su dolazili nespremni za evropski nivo religiozne tolerancije, osećali bolje, da bi se osećali kao kod kuće, domaće nemačke institucije su religiju protumačile kao dinamičan pluralizovani pojam.
„Pluralizacija religije“ znači „sve religije su jednake“, pri čemu se na perfidan način lupaju lončići. Naravno da su u Evropi svi jednaki, ali pred zakonom. Što se religije tiče, druga je stvar, ili bi trebalo da bude. U praksi, time se hrišćanska religija svodi na „ideologiju“ i ulazi u kompetitivni odnos sa drugim „ideologijama“ – pre svega islamom, desnim ekstremizmom, radikalnim individualizmom i novom političkom korektnošću koju diktiraju Zeleni.
Da, autorka teksta je svesna da za neke od gorenavedenih „ideologija“ nisu potrebni navodnici, ali oni se odnose na činjenicu da se sve trpa zajedno u jedan koš, čime se domaćem hrišćanstvu negira ne samo religiozni, već i kulturni primat. Daje mu se status političke partije.
Španija
U Španiji je na delu sličan reaktivan mehanizam kao u Francuskoj. Iako OIDAC govori o sekularizmu koji promovišu postfrankovske političke elite, evidentno je da se misli na „laïcité“ u francuskom smislu. „Španski laicizam i sekularizam nastupaju vrlo agresivno u javnosti“, kaže se u izveštaju. Nacionalna posebnost bi bila u „dehrišćanizaciji“ stanovništva kao aktivnom programu političkog revanšizma.
Frankova (†1975) fašistička diktatura se oslanjala, prioritizovala je, bila je nošena katoličanstvom. To ne znači da su svi katolici između građanskog rata 1936/39 i prvih slobodnih izbora 1977. bili fašisti, ali su svi fašisti bili katolici, i to u grandiozno performativnom stilu. Kratko rečeno, Frankov režim bio je religiozan.
Nakon demokratizacije od kraja sedamdesetih, pod predstavom da je katoličanstvo simbol za ancien régime, u Španiji je dramatično rasla netolerancija prema prakticirajućim katolicima. Iako nijedna religija nema državni status, Španija je katolička zemlja, jer preko 85 odsto stanovništva pripada toj hrišćanskoj denominaciji. Unikum Španije je da se jedna katolička zemlja politički bori protiv katolika. Kao u Meksiku, samo iz drugog refleksa.
U praksi, pošto u toj borbi ne padaju mrtvi, to znači da se agresija usmerava na simbole vere. Mnogi Španci shvataju hrišćanske simbole kao simbole Frankovog režima jedan na jedan. Kad je 2007. donet Zakon o istorijskoj memoriji, namera zakonodavca je bila pomoć žrtvama iz vremena Frankove vlasti. U praksi, taj akt se pretvorio u čišćenje javnog prostora od katoličkih krstova, posebno tamo gde stoje kao monumentalni spomenici-znaci, po katoličkom maniru.
Paradoks sa skidanjem tog tipa simbola je da je nemoguće ukloniti katolički krst, a da se istovremeno ne ukloni i hrišćanski krst! Španski antikatolici koji su i dalje katolici ne uspevaju da pronađu delatnu formulu po kojoj bi bili hrišćani bez katoličanstva i katolici bez Franka, sve to u ispolitizovanoj atmosferi koja se proglašava apolitičnom.
Španci, reklo bi se, žive u stanju bipolarne kognitivne disonantnosti.
Švedska
Švedska je verovatno najsekularnija a Šveđani najindividualnija nacija na svetu. Politički projekat sekularizacije su vodile Socijaldemokratska partija (SAP) i Luteranska državna crkva. Bila je državna do 2000. godine, više nije, ali je ostala jaka i brojna.
U tom kompleksnom procesu su Partija i Crkva nastupale zajedno, ali ne unisono. Luteranska crkva je promovisala klasično odvajanje crkve i države, čak s dosta entuzijazma, i religiozni pluralizam. Sa svoje strane, Partija i slobodni mislioci su sprovodili antihrišćanski narativ, to jest, nije im bilo dovoljno da dobiju crkvu kao etnografski zavod, već su je hteli kao etnografski muzej. Crkva je htela klasično odvajanje, država je htela moderno brisanje. Pod „slobodnim misliocima“ se u izveštaju OIDAC-a misli na javne delatnike sa fakulteta („academia“) i iz medija.
Kad god se u izveštaju spomene termin „religiozni pluralizam“, misli se na otvaranje nacionalnog religioznog prostora za islam, kao da je taj prostor kolač koji treba podeliti pravično na sve religije. Švedski hrišćanski džepovi se planski i fizički skupljaju da bi napravili mesta islamskoj veri migranata.
„Salafizovani“ mikro-areali u urbanim sredinama su uobičajeni i u Švedskoj.
Ujedinjeno Kraljevstvo
Velika Britanija je nešto izdvojen slučaj, ne isključivo zbog njene nove, sve strože distance prema Evropi, već dobrim delom i zbog toga što kraljica nije samo formalni poglavar države, već i crkve, protestantske Church of England. Zbog toga je britanski sekularizam inkluzivnijeg karaktera od, recimo, reaktivnog sekularizma u Francuskoj i Španiji, kojim se manje reguliše materija, nego što se sprovode stare političke osvete.
Ali, hrišćanstvo i tamo gubi ljude, raste broj nezainteresovano neverujućih, grupe muslimana su sve brojnije, a preko njih islam sve uticajniji u zemlji. Česti islamistički napadi su stvorili paradoksalnu situaciju, da se zbog njih odbija religija per se: zato što islamisti napadaju i terorizuju, kriva je religija kao takva, dakle sve religije zajedno.
To je stav koji se čuje i u čitavoj Evropi sa strane leve humanističke inteligencije, formulisan kroz eksklamaciju: „Sve bih religije zabranio/zabranila!“. Koliko puta sam ga samo čula od prijatelja u Beogradu ili Zagrebu…
Britanski mediji su veliki promotori slepe i neizdiferencirane sekularizacije, i to na četiri načina: prvo, kroz senzacionalizam; drugo, tako što pojačavaju stereotipe (hrišćanski vernici su naši zaostali sunarodnici); treće, tako što svode hrišćanstvo na doktrinalne forme (ismejavaju doktrinu, previđaju utehu i smisao koji neki ljudi nalaze u veri; i, četvrto, već rečeno, ignorišu svaku razliku između religioznih grupa, jer su svi ionako isti, okupljeni oko preistorijskih fenomena.
Jedna karakteristika engleske situacije je posebno neprijatna, odnos prema hrišćanskim konvertitima, dakle muslimanima koji su bilo u svojim zemljama, bilo kao azilanti po dolasku u Ujedinjeno Kraljevstvo prelazili na hrišćanstvo. U odnosu na njih, kaže OIDAC, vlada visok stepen „religiozne nepismenosti“. To znači da im se ne veruje i da se često deportuju u zemlje porekla, gde su izloženi osveti porodice, društva i države.
E sad, to rade i druge zemlje, ne samo ove koje se spominju u izveštaju OIDAC-a. Ali, kad se zna engleski manir 1933-1940. da nemačke Jevreje, među njima i čitave grupe jevrejske dece, koji su se nekako dokopali Engleske, vraćaju u Nemačku, znajući stopostotno da će biti strpani u konclogore, onda to dobija dodatne negativne konotacije.
Suštinsko pitanje
Koji su zaključci mogući na osnovu izveštaja OIDAC-a?
Za razliku od relativno jednoznačne globalne slike, sa hrišćanstvom u Evropi nema ničeg jednostavnog. Nije jasna čak ni temeljna stvar, ko sve spada u hrišćane. Da li samo oni koji su kršteni u crkvi? Ili samo oni koji veruju u hrišćanskog Boga? Da li su hrišćanski ateisti i agnostici takođe hrišćani, jer su im u habitus ugrađeni deziderati religije? Da li su hrišćani i oni koji ne veruju u Boga, ali veruju u integrativnu moć hrišćanske religije i crkve, zato što misle da bi se u protivnom svi horizonti i mora raspukli kao u Ničeovoj alegoriji o „Izvrsnom čoveku“?
Kad se govori o kulturi, da li su moderne evropske kulture hrišćanske?
Naravno da jesu, jer su kulture u principu sekularizati religije, pa prema tome nisu bezbožničke čak ni onda kad se hvale da jesu. Ali ti koji tako misle, da evropske kulture jesu hrišćanske u duhu, da li se oni osećaju progonjenim od onih drugih, koji zagovaraju totalni, radikalni zaborav hrišćanskih korena kulture? Da li se ta vrsta kulturnog rata kvalifikuje za formu progona hrišćana? Da li opstanak hrišćanstva u Evropi zavisi od ishoda obračuna između te dve grupe neverujućih hrišćana? Samih vernika je ionako malo da bi preokrenuli trend transformacije hrišćanstva u „opciju“ na političkom tržištu.
S pozicije same Crkve je to možda nebitno, ali za hrišćane kulture enormno bitno. Recimo, kad se razmatra agnosticizam, da li su zainteresovani neverujući bolji od nezainteresovano neverujućih? Čitav traktat se krije u toj naoko nebitnoj razlici. Ona je suštinska za opstanak evropskih naroda: „verujući“ su hrišćani Reči, „zainteresovano neverujući“ su hrišćani kulture, „nezainteresovano neverujući“ su logističari širenja islama u Evropi.
Da razlika bude jasna, da se spreče reakcije tipa „hrišćanski ateista, to je oksimoron“, evo tablice: hrišćani Logosa su oni koji idu u crkvu jer veruju. Zainteresovano neverujući su oni koje umiruje poseta crkvi, bez obzira iz kog razloga. Nezainteresovano neverujući su oni koji kažu „sve bih religije zabranio/la“. Karika između ovih poslednjih i prakticirajućih terorista-fundamentalista su takozvani vandali u pupoljku, oni koji za vreme liturgije otvore vrata crkve i s praga dreknu: „Sve ću da vas zapalim!“ (Španija, Francuska, ali i drugde). Često su to pripadnici urbanih muslimanskih bandi sa salafizovanih mikro-teritorija, ali ne nužno.
Religiozno nepismene vlasti i mediji, kao i principijelno sekularna akademija su hrišćanstvu najpre izmakle karakter numinoznog (termin Rudolfa Otoa), a onda ga bacile u arenu „političkih opcija“.
Hrišćanstvo kao vera nije, naravno, zabranjeno u Evropi, ali je ismejavano kroz svoje doktrinarne postulate. Biblija zasta nudi sijaset primera iz kojih je svako iskustvo racionalnog izbrisano. Ali, kako je rekao profesor Voland, komunisti Miši Berliozu pre skoro sto godina na Patrijaršijskim ribnjacima u Moskvi, ispod Bulgakovljevog prozora: ako Bibliju gledamo kao istorijski dokument, tek smo onda smešni!
Glavno pitanje nije da li će se hrišćanstvo povući u Evropi, jer već jeste u povlačenju. Naprotiv, suštinsko pitanje je da li se povlači i kultura zasnovana na hrišćanstvu? Hoćemo li je mi, zainteresovano neverujući, hrišćanski agnostici i ateisti, braniti zajedno sa braćom i sestrama u Logosu? Jesmo li saveznici u tom neproglašenom kulturnom ratu koji već besni? Ili ćemo osećaj za veru flaširati i spremiti u podrum da čeka neko novo epohalno pijanstvo, na koje će pozvati neki drugi, verujući u nekog drugog Boga?
Za početak, bilo bi dovoljno kad bi evropske vlasti i veliki mediji shvatili da religije nekad nastupaju kao politike, ali da to veru ne čini politikom. Bilo bi dobro kad bi se, po volji anonimno, prijavili na neki kurs za religiozne analfabete.
Lekcija prva: Kraj hrišćanske religije u Evropi nije kraj religije uopšte u Evropi.
Lekcija druga: Vera nije preduslov za zainteresovanost.
Lekcija treća: Nemojte nas zapaliti usred liturgije.
Ali, imati religiozno pismene vlasti i medije, radovati se emotivno popustljivijem akademskom pogonu, to bi ovog trenutka zahtevalo skoro Božiju intervenciju na modernoj evropskoj areni kojom kruže gladne političke opcije.
Hristos se rodi, u kakav svet.
Naslovna fotografija: Reuters/Stephane Mahe
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
