Iznenadno izbijanje nasilja u Kazahstanu zateklo je analitičare i međunarodne posmatrače nespremne. Sada je odluka o razmeštanju regionalnih mirovnih snaga postala najnovija velika vododelnica na postsovjetskom prostoru.
U ranim jutarnjim časovima u četvrtak, Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju predvodi Rusija, a uključuje oružane snage šest bivših republika SSSR-a – među kojima i Kazahstan – saopštila je da će uputiti mirovne snage kako bi se očuvao red u ogromnoj centralnoazijskoj državi.
Ovaj korak predstavlja zamagljivanje linije između unutrašnjih i spoljašnjih procesa – razlozi zbog kojih se kazaška vlada tetura na ivici kolapsa domaće su prirode i povezani su sa prolongiranim i sve napetijim transferom moći nakon gotovo tri decenije duge vladavine vremešnog lidera Nursultana Nazarbajeva.
Međutim, ulični protesti, koje su raspalile cene goriva i koji su doveli do spaljivanja vladinih zgrada i predaje snaga reda demonstrantima, momentalno su predstavljeni kao akt spoljne agresije od strane inostranih „terorističkih grupa“. Izgleda da od sada pa nadalje neprijatelj uvek potiče spolja, čak i ako se zapravo nalazi unutra. Ova tvrdnja daje formalni osnov da se proglasi da je zemlja pod napadom, te da se pozove ODKB upomoć.
Ovo nije bio slučaj u prošlosti kada su se slična dešavanja iznova odvijala u Kirgistanu, niti u Jermeniji pre svega tri i po godine. Tada je ODKB – pre svih Moskva, ali i druge članice – isticao unutrašnju prirodu nereda, zaključujući da nema razloga za inostranu intervenciju.
Rusko vojno prisustvo
Sada su se stvari, međutim, promenile, a granice između unutrašnjih i spoljnih pitanja polako nestaju širom sveta. Pre nekoliko decenija, liberali i aktivisti za ljudska prava bili su pokretačka sila ideologije koja briše granice između domaćih i unutrašnjih pitanja, zalažući se za suspendovanje nacionalnog suvereniteta u slučajevima u kojim su ljudska prava i slobode dovedeni u pitanje. Danas opravdanja gravitiraju oko zaštite i očuvanja poretka: ukoliko postoji pretnja bezbednosti države, njeni susedi imaju opravdanje za intervenciju.
Valja istaći i to da, ovog puta, zahtev za upućivanje mirovnjaka dolazi od vlade sa neospornim legitimitetom. Čak su i sami demonstranti javno zahtevali isključivo odlazak Nazarbajeva, koji i dalje ima uticaj na domaću politiku, ali ne i aktuelnog predsednika. Ovo situaciju čini različitom u odnosu na ono što se 2010. dešavalo u Biškeku, kada je aktuelna kirgiška predsednica Roza Otunbajeva pokušala da pozove snage ODKB-a, nakon što je njen prethodnik, Kurmanbek Bakijev, svrgnut usled masovnih protesta.
Tada je čitav državni aparat Kirgistana kolabirao, što je bilo kakvu intervenciju učinilo krajnje diskutabilnom sa pravne tačke gledišta. Pravni osnov za ovaj najnoviji potez takođe je jači od onog kojem je Zapad pribegavao za svoje tzv. „humanitarne intervencije“ koje su rezultovale svrgavanjem vlada koje su bile međunarodno priznate, bez obzira na njihove reputacije.
U budućnosti ćemo verovatno saznati više o tome kako se sve odvijalo – tj. kako je izgledao proces donošenja odluka u Kazahstanu i Rusiji i ko je zapravo predložio angažman ODKB. Međutim već sada je jasno da je ruska vlast odlučila da vodi igru, umesto da čeka da se varnice pretvore u buktinju. To je evolucija pristupa primenjenog pre godinu i po dana u Belorusiji, kada je bilo dovoljno da predsednik Vladimir Putin upozori da su ruske snage spremne da intervenišu ukoliko to pogoršanje unutrašnjih prilika bude zahtevalo. Ovog puta, Moskva je preskočila upozorenja i odmah je skočila u akciju, verovatno rezonujući da kazaška vlada neće opstati ukoliko bude prepuštena sebi.
No, granice ne smeju potpuno da izblede. Važno pitanje koje se sada nameće jeste da li će razmeštanje mirovnjaka ODKB-a okončati rivalitet klanova u Kazahstanu, manifestovan „tranzicijom vlasti“, i umesto toga dovesti do konsolidacije vlasti (i u čijim rukama)? Moskva ima svaki razlog da izvuče korist iz ovoga, pošto će imati vojno prisustvo unutar države, što je od centralnog značaja za njenu politiku bezbednosnih garancija, pa će njeni potezi možda odlučiti o tome kako će se situacija dalje razvijati. Ovo je slično onome što se dogodilo u Jermeniji nakon rata iz 2020. godine. To je samo privremeno rešenje, ali pruža efikasan set alata za blisku budućnost.
Mnogi analitičari insistiraju na tome da bi Rusija trebalo da sledi primer SAD i EU, nudeći ruku „svim stranama“, što bi umirilo opoziciju i oblikovalo balans snaga povoljan za Moskvu u ključnim državama. Ali oni gube iz vida činjenicu da svaka politička kultura ima sopstvene prednosti i mane. Moskva zapravo ne zna kako da ovo uradi – nikada i nije znala – a par puta kada je pokušala, doživela bi neuspeh. Idealni scenario za Rusiju jeste da u određenoj državi ima vojni kontigent koji bi joj uštedeo glavobolju bavljenja kompleksnim lokalnim političkim ekosistemom. Drugim rečima, ko god da pobedi, moraće da poštuje činjenicu ruskog vojnog prisustva, bez zanemarivanja dugotrajnog partnerstva dve države.
Presedan je uspostavljen
Pre četiri ili pet godina, ono što nazivamo postsovjetskim prostorom ušlo je u krucijalno važan period u kojem su ove zemlje morale da dokažu da su postale potpuno funkcionalne suverene države. Godine 1991. prepoznate su kao takve prosto zato što se SSSR raspao, a ne zbog nekog drugog razloga. Iako su sazrevale na različite načine, širi kontekst ostao je isti, sa značajnim prisustvom ruskog i zapadnog interesa, kao i nekih regionalnih igrača u manjoj meri. Spoljni igrači koji se bore za primat u postsovjetskom prostoru postali su destabilizujući faktor, ali su ulili određenu logiku u događanja i ugradili ih u šire međunarodne procese.
Međutim, u jednom trenutku, politički teškaši počeli su da gube interesovanje za događanja u „novim nezavisnim državama“, kako su ih devedesetih nazivali. Usled svetskih promena međunarodne snage postajale su sve više fokusirane na sopstvene, stalno rastuće liste problema. Nisu baš sasvim digli ruke od bivših sovjetskih država, ali su počeli da im posvećuju daleko manje vremena i resursa. Ovo se odnosi i na Rusiju, iako ona uživa specijalan status u ovoj konfiguraciji. Moskva je tražila optimalne oblike uticaja u kontekstu svoje sažimajuće sfere interesa.
Tako je politički reljef u bivšim sovjetskim republikama oblikovan kroz unutrašnje procese koji su reflektovali interakcije različitih angažovanih aktera, lokalne političke kulture i društvene strukture.
Tu je takođe i činjenica da nova politička generacija ulazi u politiku širom postsovjetskog prostora, neretko se sukobljavajući sa starim liderima.
Ove promene nisu uzrokovane spoljašnjim uticajima. Inostrani akteri moraju da reaguju na njih, intervenišu ili prete intervencijama kao što je to bio slučaj sa Belorusijom, moraju da se adaptiraju i pokušaju da sve preokrenu u svoju korist, ali krajnji rezultat više zavisi od toga koliko je zreo i efikasan novi društveni i politički sistem države, nego od bilo kog inostranog zaštitnika.
Ovo je svojevrsni test otpornosti i neće ga sve države položiti. Slučaj Jermenije pokazuje da posledice po jednu naciju mogu biti užasne (a nisu još ni gotove), iako je tamo dominantna bila ideja da, uprkos nekim očiglednim problemima, država ima jak identitet i može uspešno da mobiliše svoje resurse da bi preživela u sukobu sa starim protivnikom. Kazahstan bi takođe mogao da se pokaže kao primer toga kako dugo kultivisana fasada uspeha zapravo skriva duboko problematičnu i trulu srž. A ovo definitivno neće biti poslednji takav primer.
Ovo je prvi put da Rusija koristi instituciju pod svojom kontrolom kako bi ostvarila sopstveni politički cilj. Do sada je delovalo da su takve strukture čisto ukrasnog karaktera. Jasno je da će mirovnjaci ODKB-a biti uglavnom sačinjeni od ruskih snaga. Pre svega, to garantuje efikasan odgovor. Drugo, dok Kazahstan može da prihvati ruske trupe na svojoj teritoriji, jermenske ili npr. kirgiske snage ne bi dolazile u obzir. Ipak, korišćenje paravana koalicije Moskvi daje dodatne prilike i dodatna opravdanja za postojanje vojnog saveza. Vreme će pokazati da li će bilo koja druga članica ODKB-a da se suoči sa kazaškim scenariom, ali presedan je uspostavljen.
Kako su rusko-američki pregovori o bezbednosnim pitanjima na vidiku, ovo je pravovremen podsetnik da Moskva može da pravi brze i neuobičajene vojne i političke odluke kako bi uticala na događanja u svojoj interesnoj sferi. A što je ta sfera veća, to je veća i preuzeta odgovornost, koja naravno uključuje i odgovornost za razvoj država u kojima su nevolje daleko od gotovih. Moskva bi u svakom slučaju morala da se bavi posledicama ovih nevolja, a to je lakše činiti proaktivno, uz pomoć niza alata koji joj sada stoje na raspolaganju.
Ono što je, međutim, jasno jeste da je etiketiranje demonstranata kao „inostranih terorista“ omogućilo kazaškoj vladi da pridobije snažnu podršku iz inostranstva, ali je istovremeno izazvalo i konflikt u međunarodnoj areni. Još uvek nije jasno kakve će ovo imati posledice za postsovjetski prostor i svet uopšte.
Fjodor Lukjanov je glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim pitanjima, predsedavajući predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja pri Međunarodnom diskusionom klubu Valdaj
Naslovna fotografija: odkb-csto.org
Izvor RT
BONUS VIDEO:
