Naša je kultura prečesto usmena, tračerska, kafanska. U njoj dobro uspevaju mistifikacije gde se, poslovično rečeno, od muva prave medvedi. Postoji mali milion primera, a među najčuvenije spadaju, recimo, „patke“ o Vinstonu Čerčilu i Vojinu Tankosiću, odnosno Šarlu de Golu i Draži Mihailoviću.
Bude, međutim, makar i retko, ponešto suprotnih priča. Desi se ponekad da se važna rola nekog našeg u nekoj velikoj svetskoj priči trivijalizuje i nipodaštava. Dobar primer je relacija između Jare Ribnikar i Sola Beloua.
Svako ko je više od dva puta prošao pored Kluba književnika načuo je neku lascivnu pričicu kako se, eto, Belou u nekoj prilici zatekao u Jugoslaviji pa je imao nešto plotsko sa Jarom Ribnikar. Trač kao trač tu završava. Nema pouzdane datacije, nema nikakvih kulturno relevantnih činjenica. Sve se svodi na voajersku legendu.
Među lako dostupnim pisanim izvorima, najelegantnije tu legendu prepričava Momo Kapor. Evo citata iz jednog njegovog intervjua:
„Novinarska ambicija me je dovela u priliku da upoznam slavnog američkog pisca, nobelovca Sola Beloua. Istrajno i uspešno je izbegavao razgovore za medije sve dok mi jedna dama, koja ga je poznavala, nije zakazala sastanak s njim u holu jednog njujorškog hotela na Petoj aveniji u Njujorku. Kada smo se upoznali odmah mi je rekao da on nema vremena za razgovor sa mnom u Njujorku jer mora hitno da leti za Čikago. ‘Ako ste spremni da ovog trenutka krenete sa mnom u Čikago, daću vam intervju tamo’, uz osmeh je procedio. Hitro sam iz zadnjeg džepa pantalona izvadio četkicu za zube i dogovor je postignut. Hol hotela u Čikagu vrveo je od raznoraznog sveta i niko nije prepoznao nobelovca. Dva sata smo razgovarali i na kraju je pristao da ga fotografišem, ako odnesem te slike Jari Ribnikar u Beograd. ‘Voleo bih da Jara vidi šta je ostalo od mene’, bilo je poslednje što mi je Sol Belou rekao. Shvatio sam da su njih dvoje imali ljubavnu vezu kada je on 1955. i 1956. godine bio u Beogradu. Jara Ribnikar je zbog te romanse kasnije prevela sve njegove knjige. Kasnije sam Jari u Klubu književnika u Beogradu rekao: ‘Ovaj poklon ti je poslao Sol Belou.’ Videla je fotografiju i kratko uzdahnula: ‘Ah, Sol’, što je dokaz da ljubavi nisu večne. Moj intervju sa američkim nobelovcem prenele su mnoge svetske agencije, ali i Njujork tajms.“
Postoje i prisjećanja Milisava Savića na vreme koje je Belou proveo sa Jarom Ribnikar, prisećanja usmena i pismena, samo što on celu stvar datira čak dvanaest-trinaest godina kasnije, povezujući sve s nekim detaljima iz vlastite biografije. Na novosadskoj promociji jednog njegovog romana u avgustu 2015. prepričana je ta anegdota, a ovako ju je u izveštaju sa promocije sumirao jedan novinar:
„Davne 1968. Milisav Savić se ženio. Svadba u rodnoj mu Raškoj. Pozamašan broj zvanica i raspoloženje na visini. Razigrani gosti sa sve bocama u rukama izađoše i na glavnu raskrsnicu i raspališe kolce. Iako to beše vreme kad saobraćaj nije bio gust, slučaj je hteo da naiđe automobil u kom je bio nobelovac Sol Belou, njegov vodič u toj prilici Jara Ribnikar i Miodrag Perišić. Vraćali se posle obilaska Sopoćana, a žurili za Beograd. Međutim, svatovi igraju li igraju, ne mare što su zakrčili put. Kola stoje. Izađe Perišić da vidi može li se šta učiniti, iznenadi se kad shvati da je Milisav Savić mladoženja, a još više kad je uvideo da je gotovo nemoguće svatove skloniti s puta. Nobelovcu Belou nije preostalo ništa drugo do da se posluži rakijom i pričeka, a od tada prepričava da je posle rekao: ‘Kako su pisci kod vas moćni, mogu i saobraćaj da zaustave’.“
Probni kamen činjenica
Hajde da suočimo citirane fragmente s „probnim kamenom činjenica“.
Sol Belou je po opštem mišljenju jedan od dva-tri najvažnija američka pisca u dvadesetom veku, a nisu retki znalci koji ga smatraju najboljim američkim piscem svih vremena. Živeo je u dvadesetom i dvadeset prvom veku, od 1915. do 2005. te je njegov život u detalje poznat i istražen.
Pet godina uoči njegove smrti, Džejms Atlas je napisao njegovu biografiju na nepunih osam stotina stranica. Osamnaest godina kasnije, međutim, trinaest godina posle piščeve smrti, Zekeri Lider piše biografiju Sola Beloua u dva toma, na ukupno 1600 stranica. Takođe, 2010. godine je objavljen izbor iz njegove prepiske na preko 600 stranica.
Ako konsultujemo te biografske knjige, kao i prepisku, jasno dolazimo do uvida da Belou u Jugoslaviji nije bio ni sredinom pedesetih (kako navodi Kapor) ni krajem šezdesetih godina dvadesetog veka (kako navodi Savić), nego taman negde između toga, odnosno u prvoj polovini 1960. godine.
Pisac tada ima četrdeset i pet godina. Iza njega je već pet dosta zapaženih romana: Čovek bez oslonca (1944), Žrtva (1947), Avanture Ogija Marča (1953), Ne propusti dan (1956) te Henderson, kralj kiše (1959). Svi su bili prilično zapaženi, naročito Avanture Ogija Marča za koje je dobio Nacionalnu nagradu za književnost.
U Americi je on, dakle, već književna zvezda, no u Jugoslaviji, primera radi, u kojoj je prevođenje književnosti sa engleskog već u velikom usponu, on još uvek nema nijednu prevedenu knjigu. (Zanimljivo je da će njegov prvi prevod u Jugoslaviji biti prevod na slovenački 1961. godine: Dogodovščice Augiea Marcha iz pera Herberta Gruna, a u izdanju mariborskih „Obzorja“.)
Kad je o privatnom životu reč, neposredno pre 1960, raspao se drugi po redu Belouovljev brak, onaj sa Sondrom Čakbasov, ćerkom umetnika rusko-jevrejskog porekla Nahuma Čakbasova. Taj brak je trajao samo tri godine, za razliku od prvog piščevog braka – onog sa Anitom Goškin – kojom je bio oženjen devetnaest godina. Možda i ponešto tipično, prva njegova žena bila je slične dobi kao i on – zapravo šest meseci starija, dok je druga bila šesnaest godina mlađa.
Prepiska sa Jarom
U vreme dok Belou piše Hendersona, kralja kiše, njegova mlada supruga i majka njihovog šestomesečnog sina vara ga sa njegovim najboljim prijateljem. Brak se završava, a Belou traži način da napravi neki „rez“. Napustio je njihov dotadašnji zajednički dom i privremeno živi u hotelskoj sobi. U pravom trenutku dobija ponudu Stejt departmenta da skupa sa Meri Mekarti održi seriju predavanja u Poljskoj i Jugoslaviji.
Predviđeno je da tura traje tri meseca, a da počne prvog januara 1960. Krajem godine najpre odlazi u London, a iz Londona u Krakov gde dočekuje Novu (1960.) godinu.
Sveže razveden ponaša se, kako se to kaže, kao pušten s lanca. U Poljskoj se vrlo brzo upušta u vezu sa udatom vajarkom po imenu Alina Slezinska. Ona ne govori engleski, on ne govori poljski, ali to im ne predstavlja problem. Kad iz Poljske pređe u Jugoslaviju, ponovo brzo pronalazi ljubavnicu. Ovaj put je komunikacija lakša, pošto ona govori engleski. Starija je od njega tri godine, zove se Jara Ribnikar i predsednica je Udruženja književnika Jugoslavije.
Dokaz za ovo nisu tračevi, nego prepiska koja je trajala skoro punih deset godina: od 1960 do 1969. godine. Sva arhiva Sola Beloua je u vlasništvu biblioteke Univerziteta u Čikagu. Tu je i njegova obimna prepiska sa Jarom Ribnikar.
Kad je Bendžamin Tejlor pravio izbor Belouovljene prepiske za objavljivanje, nije u nju uvrstio nijedno pismo koje je uputio Jari Ribnikar, kao niti jedno njeno upućeno njemu, ali to ne znači da od nje nema pomena u toj knjizi (Saul Bellow: Letters,Viking, 2010), no o tome će nešto više reči bili malo kasnije. Pre toga vredi citirati neka od pisama koja je Jara Ribnikar slala Belouu.
Jedno, primera radi, počinje rečenicom: „Ljubim te u nos“.
Drugo je lascivnije: „Dragi druže, brate, brate, druže dragi, druže, dragi brate, nemoj da zaboraviš miris mog gorkog cveta. Kralju moj, ne bori se sa lavovima, molim te… Oprosti mi moje gluposti, molim te. Mogu da budem razumna, sigurno, ako je baš nužno“.
I da, nije da je Jara Ribnikar na srpski prevela sve njegove romane, ali jeste dva. Godine 1962, beogradska Minerva je objavila Hendersona, kralja kiše u prevodu Jare Ribnikar. Već godinu dana kasnije, sarajevska „Svjetlost“ objavljuje Ne propusti dan iz pera iste prevoditeljke.
Put do Nobelove nagrade
Kako je poznato, Belou je 1976, kao šezdesetjednogodišnjak, dobio Nobelovu nagradu za književnost ušavši tako među „besmrtnike“ i odvojivši se simbolički od nekoliko srodnih mu pisaca bliskih generacija. I tu se vraćamo na Jaru Ribnikar. Sudeći prema piščevoj arhivi, njihova prepiska se završila 1969. No to ne znači da je Jara zaboravila Sola. Pre pet-šest dana, prvi put je u otkriven jedan svetskoj javnosti dosad potpuno nepoznat podatak.
Kad prođe pedeset godina od dodele Nobelove nagrade, komitet zadužen za dodelu otvara za javnost arhiv nominacija i zapisnik rasprava. Godine 1971. Nobela za književnost je dobio Pablo Neruda. Zanimalo me kako se razvijala rasprava i ko je bio u užem izboru, pa sam se već petog januara bacio u istraživanje.
Konkurencija je bila čudesna: uz Nerudu, u posljednjem krugu, komitet je raspravljao o V. H. Odnu, Andreu Malrou, Euđeniju Montaleu, te Patriku Vajtu. Sa ovom pameću, svaki od njih je zaslužio nagradu više od Nerude. A opet, Aljende je 1970. osvojio vlast, a Nobel za književnost je uvek slao i političke poruke.
Takođe, polovina „preglasanih“ sedamdeset i prve uskoro će svakako doći na red. Dve godine kasnije, Nobela dobija Patrik Vajt, a još dve kasnije Euđenio Montale. Odn je, nažalost, umro u septembru 1973. Za koju godinu, kad se otvori arhiva i za tu sezonu, možda saznamo da je nagrada već bila spremna za jednog od maksimalno dva-tri najveća pesnika engleskog jezika u dvadesetom veku. Malro je umro 1976. te ni on nije dočekao svoj red.
Spisak svih nominacija za tu godinu pregledao sam ovlašno, tražeći tek potvrdu da su po inerciji iz Jugoslavije opet nominovali Krležu. Međutim, već na prvoj stranici abecedne liste vidim poznato naško ime i prezime, ali ne među nominovanima, nego među onima koji nominuju.
Tu, naime, stoji da Sola Beloua kandiduje Jara Ribnikar, a u ime srpskog PEN kluba odnosno države Jugoslavije. Da li zbog toga ili nečeg drugog, ali posle više od deset godina, na spisku nominovanih nema Miroslava Krleže.
Daktilografi Nobelovog komiteta zvezdicom označavaju imena pisaca koji su nominovani po prvi put. Pored Belouovog imena nema zvezdice. Krećem u potragu za prvom njegovom nominacijom.
Ispostavilo se da je Belou prvi put nominovan 1967, četiri godine ranije, dakle, a da je nominaciju potpisao Dolf Sternberger u ime nemačkog PEN centra. Sam Sternberger nije poznat kao pisac, nego kao filozof i politikolog. U istoriju je ušao kao čovek koji je o tridesetoj godišnjici osnivanja Savezne Republike Nemačke smislio termin „ustavni patriotizam“ („Verfassungspatriotismus„), često pominjan i u našoj javnosti, ali uglavnom pripisavan Habermasu.
Iz Belouovih biografija ne može se naslutiti neki lični link njegov sa Sternbergerom. Možda je precinično zaključiti da je za nemački PEN centar u drugoj polovini šezdesetih bilo više nego politički korektno nominovati autora jevrejskog porekla koji se u svojoj prozi aktivno bavi temom Holokausta.
Retko ko, ako iko, dobije Nobela posle prve nominacije, a nisu retki pisci nominovani desetak i više puta koji su ostali bez nagrade. Belou, rekosmo, četiri godine nakon prve nominacije nije dobio drugu, a onda je stigla ona koju je potpisala Jara Ribnikar. Ne znamo još je li bilo nominacija 1972, 1973, 1974. i 1975, te čije su bile. Znamo da je 1976. nominacija postojala, pošto je Belou nagradu dobio. Još pet godina nećemo znati da li je možda i u godini kad je postao laureat njegovu kandidaturu poslala Jara Ribnikar ili ipak (i) neko drugi.
Bilo kako bilo, Jara Ribnikar je ona koja je Beloua skinula sa ogromnog i predugog spiska jednokratnih kandidata i projektovala jednosmernu ulicu koja ga je vodila do statusa nobelovca.
Bakaruša u Americi
Na kraju, ali ne i najmanje važno, relacija Sola Beloua i Jare Ribnikar ni u intelektualnom ni u umetničkom smislu nije bila jednosmerna. Da, ona je prevela dva njegova romana, ali i Belou je igrao ulogu u izlasku Jare Ribnikar na angloameričku književnu scenu.
Znalci Belouovljeve biografije su svesni njegove uredničke uloge u časopisu Noble Savage i koliko mu je do nje bilo stalo.
U trećem broju časopisa objavljena je pripovetka Jare Ribnikar „Copperskin„, odnosno engleski prevod njene „Bakaruše“. Prvu verziju prevoda napravila je sama Jara Ribnikar, a onda su engleski tekst skupa redigovali Sol Belou i Sjuzan Glasman.
Taj isti broj časopisa ulazi direktno u istoriju književnosti jer je u njemu, uz priču Ribnikarove, prvi put objavljena priča Tomasa Pinčona „Under the Rose„.
Kako to život zna udesiti, osim što mu je bila ljubavnica, Jara Ribnikar je, na neki način, bila i katalizator narednog – trećeg po redu – Belouovljevog braka. Naime, treća njegova žena biće upravo Sjuzan Glasman, a jedan od prvih tragova njenog prisustva u njegovom životu je njihovo zajedničko redigovanje priče Jare Ribnikar.
Upravo je priča i povod prisustva Jare Ribnikar u objavljenom izboru iz Belouovljeve prepiske koji smo ranije pomenuli, pošto u jednom pismu navodi da se namučio radeći na njenoj priči, ali da trud vredi svake sekunde.
U poslednjem svom braku, sa Dženis Fridmen, Belou je dobio svoje četvrto dete i prvu ćerku. Desilo se to 2000. godine, kad su ga četiri meseca delila od osamdeset i petog rođendana. Otad se Sol Belou nalazi na svim mogućim listima dokumentovanih primera najstarijih očeva svih vremena. Umro je, rekosmo, pet godina kasnije.
Jara Ribnikar je bila tri godine starija, a nadživela ga je za dve godine. Fizički nisu proveli previše vremena zajedno, ali je njihov odnos, kako vidimo, u istoriji definitivno ostavio traga. Nisu njih dvoje bili Isaija Berlin i Ana Ahmatova, ali nisu, opet, bili ni baš bilo ko.
Prevodi knjiga Beloua
Tokom šezdesetih, nakon što je Jara Ribnikar prevela romane Sola Beloua Henderson, kralj kiše i Ne propusti dan u Jugoslaviji izlaze još dva prevoda, oba u Zagrebu, najpre Doživljaji Ogija Marča koje su preveli Mignon Mihaljević i Frida Sudić (Zora, 1965), odnosno Hercog u prevodu Željka Bujasa (Matica Hrvatska, 1966). Tokom sedamdesetih, prisustvo Belouovog opusa u Jugoslaviji nastavlja da raste: Žrtva (prevela Marta Frajnd; BIGZ, Beograd 1973), Planet gospodina Samlera (prevela Mia Pervan-Plavec, GZH, Zagreb 1977) te Humboltov dar (preveo Mario Suško, GZH, Zagreb, 1979). Godine 1982, u biblioteci „Reč i misao“, u prevodu Maje-Herman Sekulić, biće objavljen prvi roman Sola Beloua Čovek bez oslonca. Naposletku, 1990, sarajevski „Veselin Masleša“ objaviće i sabrana djela Sola Beloua. Osim već nabrojanih knjiga, tu su uvršteni i Dekanov decembar (prevela Amela Simić), Više ih umire od tuge (preveo Zvonimir Radeljković).
Iste godine, ali u opet u biblioteci „Reč i misao“, naša publika se upoznaje sa Belouom kao autorom kratkih priča preko Srebrne činije u prevodu Davida Albaharija. Iduće godine, kao svojevrstan dodatak sabranim djelima, „Veselin Masleša“ objavljuje i u to vreme najrecentnije Belouovljevo delo: novelu Veza Belarosa u prevodu Marija Suška. Usledio je raspad Jugoslavije. U poslednjih petnaestak godina života, Belou je napisao još dva romana: Stvarna i Ravelštajn. Oba je kod nas objavila beogradska Narodna knjiga, prvi 1997. u prevodu Zlate Babić, a drugi četiri godine kasnije u prevodu Lazara Macure.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Jeff Lowenthal/Viking Press
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
