Kad pristojni Nerzuk Ćurak okrene ćurak naopako

Navikao sam na otrovne strele iz bošnjačke sredine, ali ih nisam očekivao iz tobolca učenog i uglađenog politikologa Nerzuka Ćurka, što bi moglo značiti da je đavo zaista odneo šalu

I mrzeti treba znati.
Nazim Hikmet

„Nadam se da će sa skorašnjim ekipiranjem američke administracije u Bosni i Hercegovini i na Balkanu početi nova, snažno integrativna interpretacija i realizacija Dejtona, po principu da taj ugovor nije sveto slovo, nego da je tek početak izgradnje funkcionalne države“.

Ovim rečima je profesor sarajevskog Fakulteta političkih nauka Nerzuk Ćurak u jednom intervjuu, upriličenom povodom izlaženja njegove zbirke političkih eseja „Zašto je Bosna, a ne ništa“, izrazio svoja priželjkivanja u pogledu naredne faze političkih previranja u Bosni i Hercegovini.

U ovoj izjavi nema ničega iznenađujućeg, jer se profesor Ćurak u javnosti uvek dosledno evroatlantistički i liberalno-mondijalistički opredeljivao, što je podrazumevalo i očekivanja da se nezadovoljavajuće stanje u BiH sredi intervencijom spolja, uz presudnu ulogu SAD. To je, uostalom, stav svih tzv. „probosanskih“ snaga koje međunarodnu zajednicu stalno podsećaju na nekakvu njenu posebnu odgovornost kad je dejtonska tvorevina u pitanju, potpuno prenebregavajući potrebu da se o sudbini zajedničke države dogovaraju legalni i legitimni predstavnici triju konstitutivnih naroda.

Takođe, za profesora Ćurka i njegove istomišljenike Dejtonskim sporazumom je samo zaustavljen rat, ali je on isključivo polazna osnova za izgrađivanje „funkcionalne“ (što je eufemizam za unitarnu) države.

Protagonisti tako shvaćenog nadnacionalnog „bosanskog građanskog patriotizma“ nisu uspeli da za svoj projekat pribave saglasnost dvaju konstitutivnih naroda, srpskog i hrvatskog, pa su, posredstvom i direktnim guvernerskim angažovanjem visokih predstavnika odozgo, istiha i krajnje sistematično krenuli u postepeno donošenje mera kojima se suštinski menjao konsocijacijski karakter BiH, kao jedini mogući model za ovu postkonfliktnu državnu zajednicu sui generis. Dakle, sve već rečeno i poznato. Pa zašto se onda uopšte baviti novim istupima kolege Ćurka?

Znakovit zaokret

Zato što je on u njima napustio pozicije uravnoteženog i pristojnog saobraćanja u javnoj komunikaciji, koje mu je bilo svojstveno i pribavljalo mu poštovanje, osobito sred svađalačke graje i brutalne retorike karakteristične za pretežan ton diskursa u bosanskohercegovačkoj političkoj areni, a što je svakako višestruko znakovit zaokret.

Možda mi ova involutivna metamorfoza kolege Ćurka i ne bi privukla pažnju, da nemam sa njim i jedno pozitivno lično dijaloško iskustvo.

Na inicijativu poznatog novinara Omera Karabega, Nerzuk Ćurak i ja vodili smo novembra 2013. godine na talasima radija „Slobodna Evropa“ zanimljivu raspravu koja je redakcijski okvalifikovana kao „polemika“, mada je ja nisam tako doživeo (ako pođemo od toga da „polemos“ na grčkom znači „rat“), o tome da li Turska vodi neoosmansku politiku na Balkanu.

Nerzuk Ćurak (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Sagovornik i ja se u ovoj zanimljivoj razmeni mišljenja i argumenata gotovo ni u čemu nismo slagali, sem u pogledu uzajamnog uvažavanja, tako da mi je taj isuviše redak trenutak sučeljavanja stavova sa jednim sarajevskim kolegom ostao u prijatnoj uspomeni.

Čitao sam i neke naučne i esejističke radove kolege Ćurka, a i gledao i slušao nekoliko njegovih televizijskih intervjua.

Premda ne delim Ćurkove glavne vrednosne, teorijske i političke poglede, stekao sam utisak da je reč o naučniku i javnom delatniku izuzetne inteligencije i širokog obrazovanja, a i o blagorodnom, duhovno otmenom čoveku lepog vaspitanja, kome su strani jednoumna ostrašćenost i nipodaštavanje neistomišljenika.

Ako je suditi po najnovijim javnim istupima Nerzuka Ćurka, izgleda da sam se ipak prevario ili je on, na način nesvojstven svojoj prirodi i karakteru, ocenio da postoje dovoljno ozbiljni razlozi da se intencionalno upusti u mutne vode intelektulno i etički nedostojne verbalne paljbe po onima koje, u skladu sa dnevnom zapovešću, treba, ne birajući sredstva, grubo dezavuisati i na svaki način ocrniti.

Možda bi se objašnjenje ovog njegovog salto mortale moglo naslutiti iz sledeće racionalizacije koju je sâm ponudio u dramatičnom i patetičnom „proglasu“ na TV N1:

„Sada je kucnuo čas da navremo svom snagom našeg bola na zidine dejtonske tvrđave u kojoj žive svoj život dejtonski nacionalisti obamrli na stvarni život ljudi, uvjereni da rade za nacionalnu stvar, uvjereni da je vrh humanizma fašizam koji prosipaju sa raznih govornica krivog skretanja u historiju. Nema se vremena za stišavanje strasti, vidio sam sjene nacionalsocijalističke Njemačke u friškom govoru doktora koji poziva da ime određuje naše glasove, koji zaziva žutu traku na našim rukama, koji traži od Evrope da kao vrhunsku evropsku vrijednost proglasi etničke trake na rukama ljudi, da prijedorski ratni zločin kojeg se sjećamo svakog 31. maja postane izborna norma u zemlji koju ne misle prestati ubijati ovi romantičari nacionalizma, šovinizma, neofašizma, budalasto uvjereni kako je to čin ljubavi za narod koji smatraju svojim; Zemljo moja, ovo je toliko opasno a prihvata se ta vrsta govora kao čista normalnost, taj govor dolazi sa govornica u parlamentima, to je govor koji vodi paljenju Rajhstaga; Zemljo moja, ovo su dani kada nestaješ ili se ponovo rađaš“.

Dakle, ako rezimiramo ovu dijatribu povišenog tona i ekspolozivnog naboja – kucnuo je čas da se svom snagom navre protiv nacionalizma, šovinizma i neofašizma, koji prete da dokinu i unište našu Bosnu – i Nerzuk Ćurak je navro!

Povratak u devedesete

A povod za ovakvo katastrofističko slikanje prilika u zemlji i poziv na uzbunu bila je, naravno, odluka Skupštine Republike Srpske da, posle niza nesaslušanih i ignorisanih predloga da se unutar BiH ozbiljno porazgovara o evidentnoj krizi neprepoznatljive institucionalne stvarnosti i izvitoperenog državnog ustrojstva u odnosu na slovo Dejtonskog sporazuma, preduzme konkretne političke korake radi vraćanja na jedini održivi model izvornog Dejtona.

„Probosanske“ snage je očigledno zahvatila nervoza, ako ne i panika, pa su, u nedostatku uverljivih argumenata i izostajanju dovoljno brze i efikasne pomoći sa strane, maksimalno zaoštrili retoriku u kojoj su učestali pominjanje upotrebe sile protiv onih koji brane prvobitni dejtonski ustavni okvir BiH i nagoveštavanje mogućnosti obnavljanja oružanih sukoba u zemlji koja je u prethodnom građanskom ratu silno propatila. A niko im nikakvom silom i ratom ne preti.

Pošto je ovo svakome nepristrasnom jasno, orkestrirano se pokreće prava kampanja i pribegava veštačkom stvaranju privida atmosfere iz devedesetih godina.

Da bi se u nju mentalno vratilo, metodološki je neophodno obnoviti narativ o srpskom, a sad i hrvatskom fašizmu, koji su se navodno povampirili, ako su ikada uopšte i bili sahranjeni. Izlizane floskule, poput one Komšićeve da se bosanski patrioti ne spremaju za obračun sa srpskim narodom, već sa Dodikom i njegovim falangama, nikoga više ne mogu obmanuti.

Srpski član Predsejdništva BiH Milorad Dodik vrši smotru trupa i ljubi zastavu RS tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, Banjaluka, 09. januar 2018. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)
Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik vrši smotru trupa i ljubi zastavu RS tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, Banjaluka, 09. januar 2018. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

NATO je, prisetimo se, svojevremeno „bombardovao Miloševića“, a ubio putnike u vozu kod Varvarina i malu Milicu na noši. A sad se protiv „srpskog fašizma“ ponovo priziva neka nova verzija „Milosrdnog anđela“…

Stvari su više nego jasne, što ne znači i da je sadašnja bosanska (ne)jednačina lako rešiva i da nije bremenita sasvim realnim rizicima i opasnostima. Šteta je, zaista, što se i osvedočeno razumni i provereno dobri poznavaoci društvenih i političkih zakonitosti, pojava i procesa, poput kolege Ćurka, strasno priključuju ovom novom talasu raspomamljene hajke na srpski i hrvatski fašizam, iako bi morali znati da je pojmovno i terminološki upotreba ovog istorijski i ideološki jasno definisanog fenomena u sadašnjem bosansko-hercegovačkom i balkanskom kontekstu potpuno neprimerena.

U stručnoj literaturi i u nekim publicističkim radovima na to je, uostalom, u novije vreme u više navrata ukazivano. Ali, šta to vredi, kad optužba za fašizam dobro zvuči i snažno (doduše i prilično šuplje) odjekuje, a nabeđeni novovremeni „antifašisti“ veruju i da „vrši posao“.

Važno je psihološki vratiti što više ljudi, i kod kuće i na strani, u tragične devedesete, a tom svetom cilju najlakše je žrtvovati istinu.

Bez mere

Da vidimo, ilustracije radi, kako to izvedbeno izgleda na paradigmatičnom primeru jednog neobičnog, pregnantnog skorašnjeg uradka profesora Ćurka.

Sarajevski politikolog je, naime, odlučio da portalu „Tačno.net“ poveri jednu pesmu u slobodnom stihu, a ovu bizarnu „kolumnu“ prenosi „BHDijaspora.net“.

Gotovo svaki red tog nesvakidašnjeg Ćurkovog „obračuna sa njima“ (tj. „fašistima“, ovdašnjim i evropskim) zasluživao bi zasebnu analizu, ali bi to onima koji se odluče da pročitaju ovaj komentar ipak bilo previše. Zato ću, s jedne strane, pokušati da dočaram sadržinsku supstancu i stilska sredstva kojima kolega Ćurak nastoji da postigne maksimalnu ekspresivnost svog „antifašističkog krika“, koji se prolama u amplitudi od nadmoćne zgađenosti do slobodarskog gneva.

S druge ću, pak, uz iskreno kolegijalno žaljenje, morati da primetim kako izlet u retoriku koja mu nije svojstvena dovodi novopečenog „probosanskog” političkog pesnika u situaciju da iznese i ponešto što mu naučna skrupuloznost, pa i dobar ukus, nikako ne bi trebalo da dopuste.

Inače, što suštinski nije bitno, jer je u domenu ličnog doživljaja, meni je ovaj lament nad Bosnom, i delimično Evropom, u kandžama probuđenog fašističko-nacističkog zla prizvao u sećanje poemu „Naši preci beduini”, iz pera jednog dragog, odavno pokojnog tuniskog prijatelja, poznatog lingviste i književnika Salaha Garmadija.

Uzgred, između Ćurka i Garmadija postoji i izvesna fizička sličnost, što je verovatno doprinosilo da mi sarajevski kolega, iako ga lično nisam upoznao, izdaleka bude simpatičan. Garmadi, naravno, za to ne snosi nikakvu odgovornost.

Nerzuk Ćurak (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)
Nerzuk Ćurak (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)

Nije dovoljno jasna stvaralačka motivacija koja je Nerzuka Ćurka navela na to da svoj ogorčeni solilokvij otvara sećanjem na jedan slučajan susret i razgovor sa poznatim sarajevskim profesorom filozofije, akademikom Vladimirom Premecom (1939-2018). Pogotovo me Premecovo uvlačenje u ovakvu priču iznenadilo, jer sam ga dobro poznavao.

Premec je, naime, pre svega bio čovek mere. U jednom intervjuu datom 2013. godine magazinu Diogen čitamo njegovu konstataciju: „Kada sam 1967. došao u Sarajevo, brzo sam zapazio da ljudi ovdje poštuju mjeru u svemu. Povjerovao sam da Bosnu konstituira filozofija mjere… Danas znam da Bosna i Hercegovina krvari zbog rana koje je zadobila gubitkom mjere”.

A ako nečega u Ćurkovom afektiranom buktisanju nema, onda je to mera.

Filozof je prilikom susreta na ulici, kako navodi Ćurak, upitao politikologa šta znači njegovo ime Nerzuk, a ovaj je odgovorio: „Onaj koji je nadaren, koji ima sve što mu je potrebno”. Pri tome mu se Premec, veli, obratio svojim “prepoznatljivim aramejskim glasom empatične poniznosti” (?!), a njegovo tumačenje značenja imena propratio je dobrohotnim komentarom: „Ah, kakva istina u imenu.”

Otprilike: Nomen est omen. Ali, avaj! Nerzuk ne znači ništa, sem imena kolege Ćurka i možda još nekog njegovog imenjaka. Neko ga je očito pogrešno informisao.

Na arapskom postoji pasivni particip „merzuk”, sa značenjem koje je svome imenu pripisao Nerzuk Ćurak. Razlika je samo u jednom glasu, ali… Prvo činjenično pokliznuće kolege Ćurka!

Ako je semantika njegovog imena problematična, značenje prezimena to uopšte nije: „muški kaput postavljen i opšiven krznom, bunda, kožuh“ (A. Škaljić).

Nerzuk je svoj govor odlučio da okrene naopako, što postaje vidljivo već u prvim narednim redovima paskvile.

Fenomen navodne obnove fašističke islamofobije u BiH Ćurak znanstveno smešta u širi kontekst ove tendencije u Evropi, kako bi pojačao težišnu tvrdnju da su „evropski muslimani novi Jevreji Evrope“, a sve u horizontu glavnog projekta „holokaustizovanja“ bošnjačkih stradanja u ratu zaustavljenom Dejtonskim sporazumom, iako je dovoljno taktički oprezan da na jednom mestu kaže „iako znam da je Holokaust neuporediv“.

Naslovna fotografija: Pool photo by Joe Marquette/Associated Press
Mirovni pregovori u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson u blizini Dejtona (Ohajo) o završetku rata u BiH (Foto: Pool photo by Joe Marquette/Associated Press)

S gorkom ironijom i sa visine moralne superiornosti apsolutne žrtve, Ćurak se obračunava sa Viktorom Orbanom, Zoranom Milanovićem („Hajdegerom s Pantovčaka“, „šmrkavcem“) i potencijalnim predsedničkim kandidatom u Francuskoj Erikom Zemurom, spočitavajući im rasističku islamofobiju, dok kao svoje društvo navodi Česlava Miloša, Celana, Kavafija…

Takvo stanje duha svojih bivših bošnjačkih sugrađana Muharem Bazdulj je nedavno ovako dijagnostifikovao:

„Ima nečeg u sarajevskom javnom životu što podseća na sektu u smislu da ne postoji ništa što može da ih poljulja u njihovom osećanju da su najveće nevine žrtve u zapamćenoj istoriji“.

Nedopustiva proklizavanja

Prozivanje pomenutih „islamofoba“ samo je uvod za udar na pravu metu, srpski islamofobni fašizam, prema kome su svi ostali „mala deca“ („Šmrkavac je dobri vojnik Švejk za Ćirilicu i Marićevo ludilo što se pokreće na muslimansku krv“ – misli se, naravno, na beogradskog novinara Milomira Marića i na njegovu široko gledanu debatnu emisiju Ćirilica).

Nije pošteđena ni popularna „Politikina“ rubrika „Odjeci i reagovanja“ sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina. Ali, glavni rasadnik antibošnjačkog fašizma za Ćurka je ipak ta famozna Ćirilica: „Marić je obnovio te obrede zla… Sve te dodike, vučiće, vuline… sve te tanaskoviće, trifkoviće, kecmanoviće…“, koji navodno pozivaju i huškaju na novu istragu poturica.

Nije naročito originalan, a svakako je ružan i bezobrazan postupak nipodaštavati neistomišljenike i (stvarne ili pretpostavljene) ideološke protivnike pisanjem početnih slova njihovih prezimena u množini, pa još malim slovom. Ali, šta da se radi!

Već smo konstatovali da je uljudni profesor Ćurak rešio da okrene ćurak naopako, pa kom opanci kom obojci. S obzirom na to da imam dovoljno razloga za pretpostavku van svake osnovane sumnje da sam jedan od pomenutih „tanaskovića“ i ja, nadam se da mi neće biti zamerena kratka izjava sa kolektivne optuženičke klupe.

Ma koliko se sa njima ne slagao i ma kako se oni prema meni ponašali, nikada nisam na način kao što je to komotno učinio profesor Ćurak sebi dozvolio da personalno dezavuišem neistomišljenike ili idejne suparnike. Nikada nisam napisao ili izrekao bilo šta uvredljivo prema islamu, muslimanima i Muslimanima/Bošnjacima, jer njihova su religija i kultura velika tema kojoj sam, iako me neki drže za samozvanog islamologa, posvetio decenije izučavanja, promišljanja i pisanja, a i načelno poštujem sve ljude kao generičku braću po stvorenju.

Ponajmanje sam o Muslimanima/Bošnjacima govorio ili pisao kao o „nižim bićima, orangutanima i podljudima“ ili ih pak neistorično i apsurdno, inkvizicijski optuživao za „izdaju vere pradedovske“, podstičući na nekakvu novu „istragu poturica“, kako me u svojoj razularenoj kolektivnoj optužnici za islamofobni i antibošnjački zločinački poduhvat kolega Ćurak neosnovano proziva.

Sve i da sam takve ideje i imao u glavi, a nisam, moj pojmovnik i rečnik ne pripadaju registru kojim je počeo da se služi ovaj doskora pristojni politikolog. Ako neko misli da stvari stoje drugačije, pozivam ga da to i činjenično dokaže.

Sumnjam da ću nešto slično konačno dočekati, jer Ćurkov nasrtaj pripada redu onih invektiva čija metodologija ne poznaje i ne priznaje nužnost argumentovanja sopstvenih stavova.

Profesor Nerzuk Ćurak (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/O KANAL)

Nije ovo prvi put da sam, u društvu sa još nekim ličnostima čija se prezimena u novoj „probosanskoj“ ortografiji pišu malim slovom, bio izložen ovakvim već rutinskim napadima. Primera radi, na svako pojavljivanje neke moje analize i komentara određenih tema iz društvenog i političkog života BiH, kao čupavac iz kutije iskače i zagrakće izvesni bivši obaveštajac, a sadašnji novinar Edin Subašić i, uopšte se ne osvrćući na ono što sam u datom tekstu konkretno izneo, počne da me zasipa podsećanjima da pripadam genocidnom narodu i služim zločinačkoj srpskoj politici prema muslimanima/ Muslimanima/Bošnjcima, koja se ne menja vekovima.

Logika je sledeća: Možda i jesi u pravu, ali nemaš pravo da budeš u pravu, jer si osvedočeni genocidaš. Može li se zamisliti delotvorniji antidot protiv uspostavljanja dijaloga?

Navikao sam, dakle, na ovakve otrovne strele iz bošnjačke sredine, ali ih nisam očekivao iz tobolca učenog i uglađenog politikologa Nerzuka Ćurka, što bi moglo značiti da je đavo zaista odneo šalu, a Nečastivi zavladao i onim najotpornijim umovima i srcima.

Da nervoza, ostrašćenost i mržnja nisu najbolje saveznice trezvenog razmišljanja, opreznog prosuđivanja i odgovornog javnog govora svedoče bar još dva ozbiljna, nedopustiva proklizavanja uvaženog naučnika koji je odvažno, ali i neoprezno odlučio da bude akindžija „probosanskog“, „patriotskog“ jednoumlja.

Izlivi žuči

Evo šta, prema kolegi Nerzuku, obnovljeni islamfobni fašizam sprema bosansko-hercegovačkim muslimanima/Bošnjacima: „Prvo ćemo ih politički desubjektivizirati (otkuda historijskoj naplavini pravo da imaju državu, evo, Bosnu na primjer). Dio pobiti, dio raseliti, dio integrirati kao egzotiku naše neofašističke civilizacije“.

Po mojim saznanjima, ovu monstruoznu neistinu izrekla su do sada dvojica bošnjačkih versko-političkih prvaka, poodavno muftija Muamer Zukorlić i nedavno Haris Silajdžić. Falsifikatorsko pripisivanje trodelnog ustaškog (Budakovog) „konačnog rešenja“ srpskog pitanja u NDH navodno fašističkom srpskom nacionalnom programu u odnosu na muslimane/Bošnjake toliko je nemoralno i nisko da bi svaki dodatni komentar bio izlišan.

Za Ćurka sa ćurakom naopako ni posezanje za ovim jezivim „argumentom“ nije bilo neprihvatljivo u funkciji približavanja krajnjem cilju, totalnoj satanizaciji Srba, kao putu ka konačnom rešenju problema državnog ustrojstva BiH.

A onda, nastavljajući svoj pad u beščašće, na samom kraju optužnice, valjda da bi mu poenta bila što efektnija, Nerzuk Ćurak se služi figurom preuzetom iz naslova knjige Marka Vešovića Smrt je majstor iz Srbije i zakucava: „Smrt je novi majstor iz Srbije, Mađarske, Francuske…“.

Tako je svoj antifašistički manifest neoriginalno zaključio morbidnom dosetkom čoveka koji je, uz Rasima Muminovića, u novije vreme napisao možda najmrziteljskije i najodvratnije stranice o Srbima, a čiji bi izlivi žuči jednom ozbiljnom politikologu smeli biti zanimljivi jedino kao predmet proučavanja u domenu psihosocijalne patologije. Njihov stvaralački susret na dnu bio je, izgleda, logičan i neminovan.

Kako bi na sve ovo mogao odgovoriti neko ko profesionalno i vokacijski nije ni politikolog pesničkog nadahnuća i borac protiv jednog imaginarnog islamofobnog fašizma, a ni šehersko-montenegrinski Crnogorac, od onih koji, kako sâm zasvedoči, „u podsvijesti ne nosi kosovsku prisilu i stoga sebi dopušta luksuz da bira stranu“?

Građani Banjaluke sa zastavicama Srbije i Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Kao književnim stvaraocima, možda bi najbolje bilo da im večiti srpski grešnik preporuči poletnu pesmu Beogradskog sindikata „Jedina Srpska“. Bar bi se mogao nadati da mu optužnica za islamofobiju ne bude proširena, jer se u ovoj himni slobodi kao prvi u nizu istorijski zaslužnih Srba pominje Mehmed-paša Sokolović.

A možda je i slavni veliki vezir na neki način perfidno i potajno ipak bio islamofob, samo što Haški tribunal to još uvek nije meritorno utvrdio?

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/tačno net

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u