D. Proroković: Odjeci ideje o „podeli“ Kosmeta

Podela je put ka stvaranju Velike Albanije, što geostrateški i geopolitički predstavlja veću pretnju od nerešenog statusa i zamrznutog konflikta

Kandidovanjem koncepta „razgraničenja“ tokom pregovora od 2018. godine reafirmisano je i razmišljanje o podeli. Međutim, četiri su problema u ovakvom pristupu.

Prvo, ovaj koncept nikada nije konkretizovan na zvaničnom nivou. Predlozi Branislava Krstića i Dušana Batakovića jesu razmatrani, ali ne i usvojeni kao deo državne strategije.

Iako se od strane zvaničnika, i domaćih i međunarodnih, tema podele najčešće izbegavala, o njoj se ipak raspravljalo u javnosti još od šezdesetih godina 20. veka i to najviše zahvaljujući Dobrici Ćosiću. Međutim, primetno je da tokom svih ovih pokušaja „otac ideje“ o podeli ne odmiče dalje od načela, on ne predstavlja bilo kakav konkretan plan.

Prva i do sada najbolje obrazložena konkretizacija plana o razgraničenju dolazi od strane Branislava Krstića, koji o tome govori početkom devedesetih godina 20. veka. Zanimljivo, Krstić uspeva da predlog formulisan u dve varijante objasni i predsedniku savezne vlade Milanu Paniću, čiji ga „je savetnik upozorio na moguće negativno reagovanje srpske vlade“, i predsedniku SR Jugoslavije Dobrici Ćosiću koji je stavio primedbu „da u obe varijante preveliki broj Albanaca ostaje u Srbiji.“

Tokom vremena, a čitajući piščeve beleške, stiče se utisak da je Ćosić želeo da se otarasimo Albanaca po svaku cenu, pa za njega podela više predstavlja sredstvo, a manje cilj.

U avgustu 2018. godine kada predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić saopštava da je za razgraničenje sa Albancima zvanična politika – opet nema nikakve konkretizacije niti pratećih detaljnih pojašnjenja, te ostaje nepoznato da li se pod razgraničenjem podrazumeva podela ili delimitacija. Jer, istovremeno, Hašim Tači insistira na delimitaciji koja bi se obavila dogovorom o „korekciji granice“, a podrazumevala bi „pripajanje Preševske doline Kosovu.“

Gromoglasno najavljivano kao alternativno rešenje, ali neobjašnjeno i neobrazloženo, razgraničenje ostaje „maglovito“ za srpsku javnost.

Drugo, pripreme javnosti za ovakav rasplet ili nije bilo, ili je taj posao traljavo odrađen u trenutku kada je predlog, makar i načelno – proglašen zvaničnim. Otuda i relativno „plitka podrška“ zbog čega je u pitanju legitimnost ideje. To pokazuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja iz 2020. godine pošto „većina građana Srbije, njih 54 odsto, ne bi na eventualnom referendumu podržala razgraničenje“.

Treće, nema ozbiljnih naznaka da je albanska strana zainteresovana za ovakav rasplet. Čak i kada bi se u pregovorima postigao konsenzus i potpisao nekakav sporazum sa takvim sadržajem, ostalo bi otvoreno koliko je on dugoročan i kakve bi posledice nastupile u budućnosti. Nagoveštaji da se o razgraničenju može razmišljati uslovljeni su tako da bi to zapravo predstavljalo suštinsku delimitaciju, razmenu po površini manjih teritorija, uz prateći zahtev da se nakon toga nastavi proces ukrupnjavanja albanskog etnoprostora u Etničku Albaniju, Prirodnu Albaniju ili Pravu Albaniju.

Jedan od retkih među albanskim intelektualcima koji je razmatrao razgraničenje kao rešenje jeste samoproglašeni „otac nacije“, pisac Redžep Ćosja. Ispostavilo se, sa jedne strane, da mu je to zamereno, suočio se sa salvama kritika. Sa druge strane, i Ćosja razgraničenje stavlja u sasvim drugačiju računicu nego što se to činilo u Beogradu. On predlaže i „razmenu teritorija“ i da se nakon toga krene ka ujedinjenju Albanije i „Republike Kosovo“.

Četvrto, nema saglasnosti međunarodnog faktora da se tako nešto realizuje. I kada su konačno pojedini predlozi „procureli u javnost“, oni su bili na liniji onoga što je tražila albanska strana i u najvećoj meri su uvažavali albanske interese, dok je za srpsku stranu to samo mogao biti „smokvin list“ kojim bi se potpisnici takvog rešenja pravdali kako „nije sve izgubljeno“ i da su i „Srbi nešto dobili“.

U postojećem formatu pregovora, a shodno stavu ključnih zapadnih država odgovornih za tekuće stanje na Kosovu i Metohiji, primena koncepta razgraničenja ne može imati pozitivne efekte za Srbiju, posmatrano iz kratkoročne ili dugoročne perspektive – svejedno.

Naime, saznali smo iz francuskih i nemačkih sredstava javnog informisanja u novembru 2018. i tokom februara 2019. godine da postoji plan koji je navodno usaglašen između SAD, Francuske i Rusije.

Ukratko, umesto „jednostavne razmene“ teritorije, pojavljuju se neki novi elementi. Ponovo „ujedinjena“ Kosovska Mitrovica bi tako dobila status „slobodnog grada“ u periodu koji bi trajao od 35 do 99 godina. Gradom bi upravljalo tročlano Predsedništvo a zakonodavno telo brojalo bi 55 poslanika, među kojima bi se našlo po 25 Albanaca i Srba i pet stranaca!

Grad bi izdavao svoje lične karte i pasoše, dok bi bezbednost garantovao NATO.

Slično rešenje bi se primenilo i za „specijalni distrikt“ Bujanovac, samo bi tu lična dokumenta bila izdavana „sa simbolima EU, ali građani mogu imati i pasoše Srbije i Kosova.“

Pećka patrijaršija i manastir Visoki Dečani dobili bi eksteritorijalni status, a prizrenska crkva Bogorodice Ljeviške i manastir Gračanica poseban status „na teritoriji Kosova“.

Kada je reč o upravljanju resursima, koncern „Trepča“ bi se organizovao kao konzorcijum američko-francusko-rusko-kineskog kapitala, na rok od 99 godina, a ostvareni prihodi bi se delili – 50 odsto budžetu Kosova, 35 odsto budžetu Srbije, a 15 odsto slobodnom gradu Kosovska Mitrovica.

U ovakvom formatu razmatra se i rešenje za hidroenergetski sistem „Gazivode“.

Iako nikada ozvaničeno, ovo je i ilustrativno i indikativno. Inače, meni se, baš zbog Trepče, više čini da je ovaj predlog pisao Rio Tinto, nego zvanične diplomatije pomenutih država.

Elem, put do podele, taman kada bi se takav koncept prihvatio i od strane međunarodnih aktera kao rešenje, prepun je neizvesnosti i nedorečenosti. Ovakvu ideju je teško izvesti, a da nakon realizacije ne uslede konsekvence.

Ukoliko se razmišlja o podeli kao rešenju, neophodna je duga i temeljna priprema, uz sagledavanje svih njenih aspekata, uključujući i novu teritorijalnu rekonfiguraciju postjugoslovenskog prostora, implikacija po regionalne odnose, bezbednost i stabilnost.

Iz ovakvog zaključka proishode i izazovi, rizici i pretnje po bezbednost Republike Srbije. Prvo, podela o kojoj se danas govori uglavnom se svodi na razgraničenje po etničkom principu. Srbija bi u toj raspodeli dobila tri i po opštine na severu Kosova i Metohije, površine oko 1.000 km2 sa oko 65.000 stanovnika. Ključni resursi, rudni i energetski, urbane celine i saobraćajni koridori ostaju u albanskom delu, kao i najvažniji spomenici kulture značajni za nacionalni identitet.

Postavlja se pitanje: da li je vredno odricati se 91 odsto, da bi se sačuvalo devet odsto?

U propagandnoj kampanji, to bi se još moglo i predstaviti kao uspeh, kako potpisniku takvog sporazuma ne bi kratkoročno naštetilo. Ali, dugoročno, ovo je ozbiljan promašaj strategijskog karaktera. Time se problem ne rešava, već uvećava.

Jer, drugo, svaka podela podrazumeva i da bi ili Srbija morala priznati tzv. Republiku Kosovo ili pristati na širenje Albanije i na teritoriju KiM. Podela je put ka stvaranju Velike Albanije, što geostrateški i geopolitički predstavlja veću pretnju od nerešenog statusa i zamrznutog konflikta.

Treće, tokom aktuelizacije koncepta razgraničenja 2018. godine, Albanci su, nesumnjivo uz pomoć saveznika, vrlo vešto preformulisali suštinu, insistirajući ne na podeli teritorije KiM, već na razmeni teritorija po principu sever Kosova za Bujanovac i Preševo. Ove dve opštine na jugu centralne Srbije imaju nenadoknadiv strateški značaj, pošto preko njihove teritorije prolazi koridor koji nas spaja sa Severnom Makedonijom i Grčkom.

O posledicama odricanja od Bujanovca i Preševa ne treba posebno govoriti. Južni vektor naše geopolitike sveo bi se na transponovanje teritorijom opštine Trgovište, što ne ostavlja ne samo nikakve praktične mogućnosti za jačanje srpskog uticaja Vardarskom dolinom od Skoplja ka Solunu, već ne ostavlja ni nikakve teorijske mogućnosti.

Kada govorimo o srpskom uticaju, on može biti i ekonomski, i saobraćajni, i energetski, ali i kulturni i politički.

Naposletku i četvrto – za sada nisu vidljivi nagoveštaji o široj spremnosti međunarodnog faktora da podrži podelu koja bi išla u prilog srpskim interesima. Zbog toga je i ulazak u ovakav aranžman ne stvar promišljenosti nego srljanja, što nas samo može koštati.

Sa jedne strane, postavljanje zapadnog dela međunarodne zajednice za nas je izrazito nepovoljno po ovom pitanju i mi bismo u takvim eventualnim pregovorima sa druge strane stola imali ne Albance, već kolektivni Zapad. Naši politički, ekonomski i vojni potencijali neuporedivi su sa potencijalama zapadnih sila, tako da bi ti pregovori u startu bili neravnopravni.

Sa druge strane, mi prosto nismo dorasli tim velikim igrama, što su pokazali pregovori u Vašingtonu, gde se u kabinetu Donalda Trampa, koji nam je od svih američkih predsednika od Ronalda Regana do danas bio još i najnaklonjeniji, kosovsko pitanje razmatralo u značajno širem kontekstu koji naši pregovarači prosto nisu imali u vidu. Ako Zapad i pristane na podelu Kosova, to će biti stavljeno u mnogo širi kontekst koji mi u ovom trenutku najverovatnije – ne možemo da razumemo. A učestvovati u nečemu što ne razumemo – nema logike. Jer, u takvom razvoju situacije, mi i ne znamo šta mogu biti krajnji ishodi.

Iz ugla teorije – podela jeste legitiman stav. Ali, da bi se do podele došlo neophodno je da se ostvare brojni preduslovi. Najpre, taj pristup mora uvažavati interese obe strane. Zatim, neophodno je da postoji adekvatna podrška javnosti ili barem intelektualne elite. Naposletku, garantne strane takvog sporazuma moraju biti najvažniji akteri međunarodnih odnosa, uključujući i velike sile kojima je Srbija saveznik.

Naš put u odbrani teritorijalnog integriteta i suvereniteta vodi preko osvajanja uloge subjekta u širim istočnoevropskim regionalnim odnosima, a ne pukog objekta čiju će sudbinu drugi određivati. Normalno, uz jačanje pozicije u međunarodnim odnosima i intenziviranje sveobuhvatne saradnje sa saveznicima, koji će tako biti dodatno zainteresovani da brane i naše interese, makar u određenoj meri.

 

Autor Dušan Proroković

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor sveosrpskoj.com, 15. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u