Dve decenije evra

Evro je tokom proteklih 20 godina preživljavao razne krize, uspone i padove i trajno se ustoličio na finansijskim tržištima i u evropskim novčanicima. Danas se etablirao kao druga najvažnija svetska valuta, odmah iza američkog dolara

Pre 20 godina, 1. januara 2002, uveden je evro, kada je kao gotov novac u fizičkom obliku pušten u promet, kao zajednička valuta Evropske unije.

Nova valuta izazvala je tada mnoge nade, ali i strahove. Zajednička valuta zbližila je zemlje i bio je to veliki korak za EU. Tada niko nije mogao sa sigurnošću da predvidi kako će se evro razvijati. Ipak, mnogi Evropljani su novu novčanu jedinicu prihvatili sa puno optimizma.

Počeci evra

Novu valutu nisu odmah svi zavoleli i mnogi su njeno uvođenje u početku doživeli kao neželjeno povećanje cena. U Nemačkoj je evro čak dobio nadimak „teuro“, po nemačkoj reči za – skupo. Evro je optužen da je sa njegovim uvođenjem sve poskupelo. To važi samo za dnevne potrepštine, pa je zato i utisak takav. Ali kada se pogledaju izdaci na koje ide najveći deo kućnog budžeta, poput troškova za stanarinu ili grejanje, oni su ostali stabilni i posle uvođenja evra.

Ljude u Evropi brzo su osvojila lakša putovanja sa evrom i poslovanje preko granica bez valutnih fluktuacija. Evro je danas popularniji nego ikada pre, uprkos jačanju evroskeptičnih, populističkih pokreta u nizu država. Evro se ukorenio u evropskom stanovništvu, a i antiestablišmentske stranke to priznaju.

Ime evro zvanično je prihvaćeno 16. decembra 1995. godine u Madridu. Povodom 20. godišnjice od uvođenja evra, Francuska je  pustila u opticaj novu kovanicu od dva evra. Ranije je najavljeno da će novčanice evra do 2024. godine dobiti potpuno nov izgled, odnosno da će biti redizajnirane.

Novčić od dva evra (Foto: Immo Wegmann on Unsplash)

Evro se kao knjižna valuta, uveden tri godine ranije, 1. januara 1999. godine, koristio prvo samo u obračunima i elektronskom plaćanju, zamenivši dotadašnju Evropsku obračunsku jedinicu, a tri godine kasnije u 12 država EU su nacionalne valute zamenjene evrom, što je bila najveća zamena valuta u istoriji.

Tog dana, u istoriju su otišle nacionalne valute 12 članica evrozone – nemačka marka, francuski franak, italijanska lira, austrijski šiling, španska pezeta, grčka drahma i druge. Ukupno je štampano 14 milijardi novčanica evra, a proizvedene su 52 milijarde kovanica novog evropskog novca.

Razvoj evrozone

„Evro je postao stub stabilnosti i jednakosti širom sveta, zahvaljujući stotinama miliona Evropljana koji su verovali u njega, dali mu snagu, poverenje i koristili ga svakog dana“, poručila je u video poruci povodom 20. godišnjice uvođenja evra direktorka Evropske centralne banke (ECB) Kristin Lagard.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel poručio je da je evro konkretan simbol evropske uspešnosti, kao jedna „pouzdana, dinamična i solidna valuta“.

„Prošlo je 20 godina otkad evropski građani u svojim džepovima mogu nositi evro, koji nije samo jedna od najmoćnijih valuta na svetu nego i, pre svega, simbol evropskog jedinstva“, izjavila je povodom godišnjice predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.

Evro je najpre uveden u 12 zemalja – Austriji, Belgiji, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Luksemburgu, Holandiji, Portugaliji i Španiji, a danas evrozonu čini 19 od 27 država članica EU.

Najpre im se pridružila Slovenija, a onda Kipar, Malta, Slovačka, Estonija, Letonija i na kraju Litvanija, a iduće godine to bi trebalo da učini i Hrvatska, što bi bilo prvo proširenje monetarnog bloka posle 2015. godine.

Prema planu, Hrvatska se 1. januara 2023. godine preko noći prebacuje na evro i još dve nedelje će trajati dualni opticaj, građani će moći da plaćaju u kunama, a posle toga samo u evrima. Razdoblje dualnog iskazivanja cena trajaće minimalno godinu dana.

20 Euro banknotes are displayed is this picture illustration taken November 14, 2017. Reuters/Benoit Tessier/Illustration
Novčanice od 20 evra (Foto: Reuters/Benoit Tessier/Illustration)

Hrvatska narodna banka je „duboko integrisana u tokove evropskog sistema centralnih banaka, stoga je prirodno ići prema onome što piše u samom pristupnom ugovoru sa EU. Kao što je bio dug put ulaska u EU, tako je mnogo koraka potrebno napraviti za ulazak u evrozonu, ali pre svega zbog toga što je to dobro za našu ekonomiju“, poručio je hrvatski ministar finansija. Iako odustajanje od nacionalne valute sa sobom donosi određene ekonomske rizike, prelazak na evro otvara niz koristi. Pred Hrvatskom je novo evropsko finansijsko razdoblje i početak korišćenja bespovratnih sredstava na temelju Nacionalnog plana oporavka i stabilnosti.

Neki finansijski stručnjaci smatraju da Hrvatska još nije spremna za evro. Kao jedan od glavnih ciljeva hrvatske spoljne politike već godinama se, pored ulaska u Šengen zonu, navodi i ulazak zemlje u evrozonu. Za taj cilj Hrvatska ima podršku Brisela, ali neki ekonomisti smatraju da bi ovaj ulazak bio preuranjen.

Štaviše, oni trenutno ne vide nijednu novu zemlju koja je dovoljno spremna za ulazak u evrozonu. Oni smatraju da heterogenost članica evrozone, a sa tim i različita težišta kada su u pitanju interesi, već sada predstavlja veliki problem za ECB. Prema njihovom mišljenju, guverneri nacionalnih centralnih banaka bi trebalo da se drže zajedničkog kursa, a ne da slede nacionalnu finansijsku politiku.

Bugarska je najavila da želi da se pridruži evrozoni godinu dana posle Hrvatske, 1. januara 2024. godine, a Rumunija će, takođe, početi pripreme za uvođenje evra. Od zemlja van EU, evro zvanično koriste kao nacionalnu valutu – Andora, Crna Gora, Monako, San Marino, Vatikan i tzv. Kosovo teritorija.

Srbija i evro

U našu zemlju evro je stigao 2002. godine, i za kratko vreme sa trona skinuo nemačku marku, postavši nova „rezervna“ valuta kod nas. U evrima se plaća, štedi, zadužuje, računa i planira. Postao je svojevrsno merilo vrednosti i niko se više i ne seća da je startovao kao duplo jači od omiljene marke.

Konverzija stranih valuta koje su uvođenjem evra prestale da važe u našoj zemlji trajala je prvih pet meseci 2002. godine. Za to vreme je zamenjeno stranog novca u vrednosti većoj od osam milijardi nemačkih maraka. Od januara do maja 2002. godine sproveli smo jednu od tehnički najsloženijih operacija u istoriji Narodne banke – zamenu valuta EU koje su prestale da važe u evro.

Zgrada Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra u Beogradu (Foto: Wikimedia/NMedjedov)
Zgrada Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra u Beogradu (Foto: Wikimedia/NMedjedov, CC BY-SA 3.0)

Tokom tih pet meseci građanima je zamenjeno 4,2 milijarde evra, zbog čega je svakodnevno kroz Srbiju transportovano preko 20 miliona nove evropske valute.

Odnos evra i nemačke marke početkom 2002. godine bio je jedan prema 1,95583. Narodna banka prvi javno objavljeni podatak o kursu evra ima za dan 15. maj 2002. godine – srednji kurs evra bio je 60,667 dinara. Istog dana, jedna nemačka marka vredela je upola manje – 31,0185 dinara. Međutim, cene izražene u evrima nigde nisu bile upola niže, već su se cifre ispred cenovnika u markama samo – preslikale.

Otpornost valute

Uvođenje evra kao obaveza stoji i u Sporazumu o pristupu EU, ali neke članice – na primer Poljska, Češka i Mađarska – ne razmišljaju ozbiljno o uvođenju evra. U Švedskoj je održan referendum – građani su odbili evro. Odbijen je i u Danskoj, mada je njena kruna, zapravo, fiksno vezana za evro.

Evrozona danas ima više od 340 miliona stanovnika i drugo je najveće privredno područje na svetu, na koje otpada 15 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Evro je doživeo presudni trenutak kada su posledice finansijske krize 2008. godine izazvale dužničku krizu u evrozoni koja je kulminirala spašavanjem nekoliko država, što je dovelo valutnu uniju i njeno jedinstvo na samu ivicu pucanja. Stručnjaci kažu da je to turbulentno razdoblje razotkrilo sve mane evro projekta, uključujući „nepostojanje fiskalne solidarnosti u obliku podele odgovornosti za dugove, ulaganja i rizike ili nepostojanje zajmodavca u krajnjoj nuždi“.

Kriza državnog duga evrozone iz 2011. godine dovela je u pitanje opstanak evra (pri čemu su se tada neki hedžing fondovi čak otvoreno kladili na kolaps jedinstvene valute). Raniji predsednik ECB-a Mario Dragi smatra se zaslužnim za spašavanje evra 2012. godine. Tada je izgovorio sada legendarne reči da će ECB, koja vodi monetarnu politiku evrozone, učiniti „šta god bude potrebno“ da sačuva jedinstvenu valutu. Obećao je da će ECB kupiti, bude li potrebno, neograničene količine državnih obveznica prezaduženih država. Time je smirio situaciju i obećanje nikada nije morao da primeni u praksi.

Uprkos dužničkoj krizi, koja je u nekim zemljama evrozone trajala sve do 2018. godine, evropska valuta je opstala, a spremnost vodećih evropskih ekonomija, pre svega Nemačke i Francuske, da se snažnije krene putem veće finansijske integracije monetarnog bloka, uključujući zajedničko zaduživanje, znači da je evro dostigao zrelost i da ima budućnost.

Američki dolar je i dalje glavna globalna rezervna valuta, ali se evro etablirao kao druga najvažnija valuta. Ključne valute su tako nazvane jer se u većoj meri koriste i van područja u kome su zvanično sredstvo plaćanja. Bez obzira na to koja se statistika ili koji indikator primenjuje, posle američkog dolara i evra, druge valute imaju neuporedivo manju ulogu.

Novčanice dolara i evra (Foto: Ibrahim Boran on Unsplash)

Kada je reč o rezervnoj valuti, dolar je nesporno broj jedan – prema statistikama MMF-a, u drugom kvartalu 2021. godine oko 59,2 odsto svih zvaničnih svetskih rezervi valuta bilo je u američkim dolarima. Na drugom mestu je evro sa 20,5 odsto. Osim toga, na svetskom tržištu gotovo sve sirovine, uključujući i naftu, i dalje se obračunavaju u dolarima.

Dve valute su jednake u međunarodnim platnim transakcijama. To je vidljivo iz podataka organizacije SWIFT, čiji se računari koriste za obradu gotovo svih globalnih transfera. Prema ovome, preko SWIFT mreže u oktobru 2021. godine prebačeno je otprilike isto toliko novca u američkim dolarima (39,1 odsto) koliko u evrima (38,1 odsto). Godinu dana ranije, evro je čak bio ispred dolara.

Postojala je bojazan da evro neće biti tako čvrsta valuta kao nemačka marka, što se ispostavilo kao pogrešno. Nemci su bili ponosni na svoju marku. Smatrala se čvrstom valutom, posebno stabilnom tokom dužeg vremenskog perioda. Prema istraživanju nemačkog Dojče velea, pre nego što je evro uveden kao obračunski novac, samo nešto manje od četvrtine Nemaca je verovalo da će evro postati stabilan kao marka.

Međutim, u međuvremenu se pokazalo da je evro čvršći od marke. Od 2002. zajednička valuta je u proseku svake godine gubila 1,6 odsto na vrednosti. U dugom periodu od dve decenije, od 1982. do 2002. godine, inflacija, odnosno depresijacija nemačke marke bila je 2,4 odsto godišnje. Dakle, posle 20 godina, evro je imao veću kupovnu moć od nemačke marke.

Takva poređenja, naravno, treba tretirati sa oprezom jer se periodi istorijski razlikuju – inflacija je bila posebno visoka u godinama nakon ponovnog ujedinjenja dve Nemačke 1990. godine. S druge strane, finansijska i dužnička kriza od 2007. godine dovele su na duže vreme do neuobičajeno niske stope inflacije u evrozoni – ali to počinje da se menja zbog korona pandemije.

Bojazan u vazduhu

Čak i pre uvođenja evra, većina ekonomista složila se da monetarna unija može da funkcioniše samo ako njene članice posluju na sličan način i po određenim pravilima. Da bi se to osiguralo, postoje „kriterijumi konvergencije“, takođe poznati kao kriterijumi iz Mastrihta. Oni postavljaju gornje granice, na primer za budžetski deficit (tri odsto BDP-a) i iznos državnog duga (60 odsto BDP-a). Država toga mora da se pridržava pre nego što bude mogla da se pridruži zoni evra.

Dvadeset godina kasnije postaje jasno da skoro sve zemlje krše pravila kada je u pitanju nivo duga i deficita u odnosu na BDP. Mora se reći da su troškovi borbe protiv pandemije dodatno opteretili njihove bilanse.

Strah Nemačke i drugih bogatijih zemalja oduvek je bio da će jednog dana morati da plaćaju za ekonomski slabije zemlje EU. Ali i tokom krize evra izbegavano je preuzimanje zajedničkih dugova („evroobveznica“). Umesto toga, krizne zemlje su dobile garancije i kredite od više stotina milijardi evra, od kojih neke na veoma dug rok. Samo ako bi to „puklo“, zemlje donatori bi se našle u problemu. Do sada, međutim, nisu pretrpele nikakvu štetu, naprotiv – samo Nemačka je za novac pozajmljen Grčkoj do 2018. godine dobila skoro tri milijarde evra na ime kamata.

The headquarters of the European Central Bank (ECB) in Frankfurt, Germany, March 12, 2016. Reuters/Kai Pfaffenbach/File Photo
Neonski znak evra na zgradi Evropske centralne banke (ECB) u Frankfurtu (Foto: Reuters/Kai Pfaffenbach)

Korona pandemija donela je prekretnicu. Da bi finansirale fond EU za obnovu, zemlje sada prvi put preuzimaju dugove za koje su solidarno odgovorne, što znači da vanredna vremena zahtevaju vanredne mere.

***

Evro je tokom proteklih 20 godina preživljavao razne krize, uspone i padove i trajno se ustoličio na finansijskim tržištima i u evropskim novčanicima. Posle žestokih kritika i predviđanja da će propasti, jedinstvena evropska valuta uspela je da opstane. Ali, kako upozoravaju neki analitičari, bez tešnje integracije evrozone postoji bojazan da evro ostane „div na klimavim nogama“.

 

Dejan Jovović je naučni savetnik i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Ibrahim Boran on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u