A. Pavić: Novak Đoković, Srbi i kengurska pravda

Srbi kao narod se, posle pada Berlinskog zida, jednostavno nisu uklopili u novi svetski poredak – mada su, suprotno neprijateljskoj propagandi, učinili sve što su mogli, osim da se odreknu samih sebe, da se kako-tako uklope

Engleska kovanica ”kengurski sud” se kod nas odomaćila tokom strahovlade Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, bolje poznatog kao Haški tribunal, tog otelotvorenja iskrivljene, selektivne, unapred projektovane (ne)pravde.

Sudbina nepravedno osuđenih Srba pred kengurskim sudom u Hagu je, naravno, daleko teža od sudbine najboljeg tenisera svih vremena pred onim australijskim, ali je ipak umesno uporediti ih – i zbog analognih nepravdi i zbog simbolike koja se jednostavno nameće.

Jer, mogao je Novak ovako da prođe i pred nekim drugim sudom neke druge zemlje – ali ga je brutalna nepravda ošinula – i to pred očima svetskog auditorijuma – baš u zemlji kengura.

„Slučaj komedijant”? Ili neophodno utvrđivanje gradiva o tome u šta se pretvara ”demokratski i slobodni” Zapad, u vreme rastuće svetske krize koja sve više miriše na veliki sukob?

Srbi kao narod se, posle pada Berlinskog zida, jednostavno nisu uklopili u novi svetski poredak – mada su, suprotno neprijateljskoj propagandi, učinili sve što su mogli, osim da se odreknu samih sebe, da se kako-tako uklope.

Da pomenemo samo srpski pristanak na ”istorijski sporazum” sa Muslimanima iz BiH o očuvanju zajedničke države iz leta 1991, uz Miloševićev predlog da prvi predsednik te nove-stare države (bez Slovenije i Hrvatske) bude Alija Izetbegović. Ili tzv. Kutiljerov plan iz marta 1992, u sklopu kog su Srbi čak prihvatili nezavisnu BiH u zamenu za mir.

Od obadva dokumenta, koji bi sačuvali mir i otvorili put mirnijoj integraciji u tadašnji novi poredak za sve narode bivše SFRJ, odustao je Alija Izetbegović. Ali su na kraju, pred kengurskim sudom i kengurskom javnošću, ipak, okrivljeni Srbi.

I Novak Đoković je, sa porodicom, tokom godina činio sve da se uklopi u globalni teniski poredak, i to radio, razume se, neuporedivo uspešnije. Ali, ni on na kraju nije uspeo da se uklopi u ”novi svetski poredak” (koji je, inače, doslovce u septembru 2021. objavila  jedna od australijskih ”dr Konova”, dr Keri Čent) iako je i on uradio sve što je bilo do njega da mu se prilagodi – osim da se odrekne sebe.

I na kraju je i on dobio kengursku pravdu.

Paralela je još dublja.

Novak je predstavnik Srbije, jedne od najslobodnijih zemalja sveta u vreme novog korona-poretka. I on je, kao privrženik slobode izbora – a ne nikakvog ”antivakserstva” – pretrpeo nepravdu i namerno ponižavanje. I to, ni manje ni više, nego na pravoslavni Božić.

Iako, naravno, nije imao nikakvu nameru da bude simbol bilo čega, već samo da, koristeći sve legalno dostupne izuzetke koji su mu predočeni, stekne pravo da se bori za još jedan, i to rekordni, grend slem trofej.

Kao što ni Srbi u celini nisu imali nameru da postanu simboli otpora novom svetskom poretku, ali su to ipak postali.

Da li su nosioci novog poretka znali više o nama nego što smo tada kolektivno znali o sebi samima, pa nam učinili uslugu koju od njih nismo ni tražili?

Ili smo jednostavno takvi da se u to što se svetu sprema ne uklapamo, čak i pored najbolje volje…

Jer, treba se setiti još nečega, perioda iz prve decenije ovog veka, kad su mnogi srpski političari sa obe strane Drine pokušavali da se, nekad skoro po svaku cenu, prilagode ”novom poretku”, kroz razne, često ponižavajuće ustupke.

Šta je bio rezultat? Da li nam je svima bilo bolje? Da li nas je novi poredak prihvatio i integrisao? Ili smo bili na duplom gubitku kao zajednica (ne računamo ovde pojedince koji su lično profitirali) – em su žrtvovani neki vitalni nacionalni interesi, em se izgubilo i nešto od nacionalne časti.

Srećom, ne trajno, jer se unikatni, kolektivni duh srpskog naroda na kraju ipak pobunio – bolje reći probudio. A svako ima pravo i na grešku i na pokajanje.

Zato tzv. Kosovo nije priznato, zato i dalje postoji Republika Srpska, zato su litije nikle prividno ni iz čega u Crnoj Gori. I zato smo i dalje slobodna nacionalna teritorija (osim okupirane Crne Gore) u skoro potpuno porobljenoj Evropi.

Slobodna od NATO, slobodna od kovid-totalitarizma i njegovih kengurskih sudova i kengurske nauke, koja i dalje nameće, gde god može, prisilnu vakcinaciju i elektronsko žigosanje preko kovid-propusnica – i pored očiglednih dokaza da vakcina ne štiti od zaraze niti sprečava njeno prenošenje, a da je prirodni imunitet i dalje superioran u odnosu na veštački.

Da nismo ono što jesmo i da nismo pružali dostojan otpor svih ovih godina – makar i nesvesno – sada bismo bili integrisani među ”srećne robove” globalne farmako-industrije i njenih političkih i medicinskih slugu koji bi postali vlasnici našeg prirodnog imuniteta, nesposobni da se više ikad uzdamo u se i u svoje kljuse, večno zavisni od novih ”bustera”, i „dobromislećih” birokrata-kapoa koji će odlučivati da li smo dostojni da prošetamo psa i kada, i da li smo zaslužili privilegiju posećivanja roditelja, rodbine i prijatelja u propisano vreme, valjda dok se virus odmara.

Pretpostavka pisca ovih redova je da će i Novak ostati svoj. A u kom obliku će to uraditi, neka ostane, kao i do sada, na njemu.

Svaki Srbin bira svoj manje ili više unikatni put do slobode. Kao i svaki istinski čovek.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Loren Elliott

 

Izvor sveosrpskoj.com, 21. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u