Pravoslavnu crkvu u svijetu potresaju mnoga dešavanja i impulsi. Vrijeme bolesti i stradanja ponovo je postavilo pred Rusiju, najveću pravoslavnu zemlju na zemaljskom šaru, izazov i poziv da istraje na svom svjetskoistorijskom zadatku očuvanja pravoslavne vjere i punoće Istine Hristove. Najavljeni novi susret pape i ruskog patrijarha ustalasao je duhove i produbio već postojeće strahove o mogućim razlozima tih susreta. Odgovore smo stoga potražili u razgovoru s uvaženim duhovnikom i jednim od najvećih autoriteta RPC – mitropolitom Venijaminom (Puškarom).
Istorijski sastanak pape Franciska i patrijarha Kirila odigrao se 12. februara 2016. godine u Havani. To je bio prvi sastanak te vrste u istoriji i izazvao je buru reakcija među pravoslavnim. Šta je taj susret doneo pravoslavnima i do čega bi doveo novi susret a pogotovo na ruskoj zemlji, kako je najavljeno u posljednjim izjavama mitropolita Ilariona?
– Odnosi između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve predstavljaju veoma bolno i oštro pitanje. I prema tom pitanju mora se odnositi s velikim oprezom. Prvobitno nije bilo podele među hrišćanima. Svi su primili Hrista, celokupna Vaseljenska crkva je ispovedala Hrista. Bilo je mnogo mučenika kako na Istoku, tako i na Zapadu. Međutim, postepeno je među verujućim počela da se provlači unakažena vera, neki su počeli da se udaljavaju od Istine. Crkva se aktivno borila protiv tog kvarenja vere, organizujući Vaseljenske sabore. Ipak, na Zapadu, u Rimu se među jerarhijom pojavila tendencija udaljavanja od istinskog hrišćanskog učenja. Na kraju je Rim otišao toliko daleko da je priznao papu kao glavu Crkve sa isključivom vlašću. Papa je, pretendujući ne samo na duhovnu nego i na svetovnu vlast, uzeo dva mača – crkveni i politički. Od toga vremena Rim i Zapad se bore za vlast nad Crkvom, težeći sticanju apsolutne vlasti i u religioznim, i u zemaljskim odnosima. U XI veku Rimska crkva s papom na čelu u potpunosti je otpala od istinite vere. Do današnjeg dana postoji provalija između Istoka i Zapada. Mi pravoslavni ne možemo prihvatiti njihovo kvarenje vere, oni nas sa svoje strane podrugljivo nazivaju šizmaticima.
Mnoštvo svetitelja katolicizam drži za jeres. Sveti Fotije, patrijarh konstantinopoljski, još u IX veku je nazvao hulom na Boga učenje Rima o „filiokvama“, koje je, po njegovim rečima, protivno Jevanđelju. On je čak govorio da je „samo hula na Duha svetog dovoljna da se oni podvrgnu mnoštvu anatema“.
Sveti Marko Efeski, koji je odbio da učestvuje na zločinačkoj Florentinskoj uniji, razobličivši lukavstvo tog poduhvata, ovako je govorio o papi i njegovim sledbenicima: „Oni su jeretici i usled toga ih mi odsecamo kao jeretike.“
A znameniti srpski svetitelj prepodobni Justin Popović razobličavao je papizam ovakvim rečima: „Papizam sa svojim moralom je još gori od arijanstva. (…) Dogmat o nepogrešivosti pape – nije samo jeres nego svejeres.“ On je čak taj katolički dogmat nazvao „ustankom bez presedana protiv Isusa Hrista“.
Pravoslavni, cela Istočna crkva od koje je otpalo katoličanstvo, tokom cele istorije se suprotstavljalo ambicijama papa. Na sve načine, i politički, i oružjem, i govorima, i stvaranjem unije, papa rimski je pokušavao da ostvari primat nad pravoslavnima. Mi pamtimo blagoslove Zapada za rat protiv pravoslavnih kako bi ih pokorili i preobratili u katoličanstvo. Koliko je u istoriji slučajeva mučeništva koje su pravoslavni hrišćani primili od ruku katolika! Posebno na granicama između pravoslavnih i katoličkih zemalja. U Srbiji dobro znaju za takve primere. I koliko puta su papini predstavnici prodirali u našu Rusiju ne ustručavajući se ni od kakvih načina, rukovodeći se principom „cilj opravdava sredstvo“. I oni koriste sva sredstva, čak i niska, prljava, kako bi pokorili pravoslavne.
Sada se nastavljaju pokušaji pokatoličenja pravoslavnih, na delu je prozelitizam, širi se unijatska delatnost, što posebno jasno vidimo na primeru Ukrajine.
Pravoslavni narod dušom i srcem oseća tu laž i ne želi sjedinjenje s jereticima. Zbog toga je putovanje patrijarha na susret s papom rimskim uznemirilo duše pravoslavne i zbog toga se podigla takva bura posle susreta u Havani.
Naši arhijereji nam govore da mi idemo u susret katoličkim jerarsima ne zato da bismo promenili veru i izdali pravoslavlje. A prost narod vidi bratimljenje i grljenje s jereticima. To nije mala sablazan.
Sada kada smo čuli nove izjave da će se nastaviti susreti patrijarha s papom, ponovo se javlja velika smutnja među pravoslavnima. Budući susreti će samo produbiti raskol unutar naše crkve, biće više „nepominjućih“ (Pokret nepominjućih – pojava u okrilju RPC kada je deo klirika prestao da na bogosluženjima pominje patrijarha Kirila posle njegovog susreta s rimskim papom 2016. godine – prim. prev), onih koji to ne prihvataju. I zbog toga narod neće imati toliku krivicu koliku će imati jerarhija.
Neka bi dao Bog da ruski narod čvrsto stoji u veri pravoslavnoj. A da naši jerarsi, koji učestvuju u zbližavanju s Vatikanom, postanu svesni pogubnosti toga puta.
U nedavnom intervjuu Anatolija Stepanova za Pečat on je kao glavnu pretnju za pravoslavne istakao filokatolicizam (ljubav prema katolicima kao kretanje ka opravdanju katolicizma i pokušaj ujedinjenja Pravoslavne crkve sa Rimokatoličkom crkvom). Vi ste, svojevremeno, pozvali RPC na povlačenje iz Svetskog saveta crkava ukazujući na nedopustivost „odstupanja od punoće Hristove Istine“. Na kakvo razumevanje su naišle te vaše riječi o pogubnosti, makar i formalnog, učešća pravoslavnih u takvom savezu?
– Šta je to ekumenizam? To je sjedinjenje svih religija u jednu svetsku religiju. Taj antihrišćanski plan je usmeren na to da ne da čovečanstvu da spozna istinsku religiju, da ga liši veza s Istinitim Bogom. Čovečanstvom koje je zaboravilo na Boga biće lagano upravljati od strane onih sila koje žele da gospodare po celom svetu. Svetska religija, čiji je put trasiran preko ekumenizma, u stvari je religija antihrista.
Mi vidimo da se ekumenizam poput crnog oblaka nadvija nad svetom, zamagljujući umove i srca ljudi. Jedan od instrumenata za širenje ekumenizma je Svetski savet crkava. Srpski podvižnik prepodobni Justin Popović osudio je lažnost ove organizacije.
Kako objašnjavate činjenicu da je za vreme Staljina 1948. godine održan Sabor pomesnih pravoslavnih crkava koji je osudio ekumenizam, a da je samo neku godinu kasnije, posle dolaska na vlast Hruščova, sovjetska država vršila pritisak na RPC da pristupi Svetskom savetu crkava?
– U Ruskoj pravoslavnoj crkvi ekumenizam se počeo nametati u vreme vladavine Hruščova. Pre njega, pri Staljinu, prema toj pojavi se potpuno drugačije odnosilo. Zašto je Staljin osudio ekumenizam? Kada je počeo Hladni rat, ekumenizam je bio otvoreno na strani kapitalizma. Staljin je bio državnik i nije želeo da SSSR služi ekumenizmu i Zapadu. On je želeo jačanje SSSR-a, možda je želeo da za sebe izgradi odnose s drugim crkvama, pa je promovisao patrijarha da bi patrijarh moskovski bio značajan autoritet u celom pravoslavnom svetu. Staljin je nekada bio bogoslov, a to je takođe moglo da ima ulogu u podršci Crkvi i antiekumenističkom kursu.
Uz podršku Staljina 1948. godine u Moskvi je održan Svepravoslavni sabor koji je nosio antiekumenistički karakter. Na tom skupu je došlo do jednodušne osude ekumenizma. Tada je nastupio i Sveti Serafim (Soboljev) koji je napisao knjigu „Ruska ideologija“. U svom referatu „Da li Ruska pravoslavna crkva treba da učestvuje u ekumenističkom pokretu?“ Sveti Serafim je razobličio ekumenizam i pokazao njegovu pogubnost za pravoslavlje i za Rusku pravoslavnu crkvu.
Odlazak Staljina predstavljao je prelomni trenutak. Posle njegove smrti, s dolaskom Hruščova počeo je otvoreni pogrom Crkve: zatvarali su se hramovi, manastiri, bogoslovije. Tada je počelo opravdavanje ekumenizma, zato što je politika Hruščova težila da potčini Crkvu svojim zadacima. Mnogi pravoslavni jerarsi smatrali su da treba osuditi tu pojavu. I tada su pod uticajem vlade počeli da sklanjaju stare arhijereje i da podmlađuju crkvene kadrove. U vezi s tim je preuređeno Odeljenje za spoljne crkvene veze. Posle Staljinove smrti prvo su sklonili vladiku Nikolaja (Jaruševiča) s dužnosti predsednika tog odeljenja. Umesto njega je postavljen mladi arhijerej Nikodim (Rotov), koji je aktivno podržavao ekumenizam. Postepeno su na vodeće crkvene dužnosti počeli postavljati „nikodimovce“, mlade episkope sa, kako danas kažu, „novim saznanjima“. Preko njih se počela sprovoditi politika „prepravljanja“ Crkve i njeno preusmeravanje na ekumenistički kolosek.
Osnivači ekumenizma ni danas nisu odustali od svoje đavolske zamisli, stvaranja jedinstvene lažne crkve u nadolazećem carstvu antihrista. I tužno je to što naši jerarsi nastavljaju da učestvuju u ekumenističkoj organizaciji – Svetski savez crkava. Međutim, nama je neophodan silazak s tog lažnog puta. I okretanje ka rešavanju problema unutar našeg pravoslavnog sveta.
Znamo za vašu ulogu u kanonizaciji Svetog cara Nikolaja, koji je među Srbima izuzetno poštovan. Sveti Nikolaj Srpski je rekao da se Sveti car Nikolaj, radi jednovernoga mu naroda srpskoga, nije kolebao da i sam pođe na Golgotu i nazvao ga je novim Lazarom, koji je kao i srpski vladar između zemaljskog i nebeskog carstva izabrao Carstvo nebesko. Možete li nam nešto reći o značaju te žrtve i važnosti pokajanja ruskog naroda zbog careubistva?
– Sveti car Nikolaj Aleksandrovič je bio istinski pravoslavni car. Bio je branilac pravoslavlja ne samo u Rusiji nego i širom sveta, kako i dolikuje pravoslavnom samodršcu. Neki pokušavaju da govore o caru Nikolaju kao političaru, da ocene ovozemaljske rezultate njegovog truda. A zaboravljaju na to da je pravoslavni car – Pomazanik Božji, zaboravljaju da je on taj koga Gospod daje narodu. I glavno carevo delo je – usmeravati naš brod Rusiju u pravoslavnom smeru, kako bi država omogućavala duhovno spasenje ljudi. Gospodar Nikolaj Aleksandrovič je čvrsto stajao na kapetanskom mostu moćnog broda koji se zvao Sveta Rusija. I on je taj brod upravljao ka Hristu. On je bio duboko svestan duhovne misije Rusije – prosvećenje svih naroda Svetlošću Hristovom. I posebno značenje je pridavao jačanju pravoslavne Rusije na istoku, na granicama sa azijskim zemljama. Sveti car mučenik je još kao mladi carević, po naređenju svog državnog oca imperatora Aleksandra III, ostvario veliko istočno putovanje. Posećujući Vladivostok, on je ovde, na obali Tihog okeana, založio početak Velike transsibirske železnice. Taj put kasnije nije imao samo veliki ekonomski značaj. Glavno je to što je on trasirao put hrišćanskom misionarenju među paganskim narodima Azije. Transsibirska železnica je postala put kojim su pravoslavlje i ruski narod u moćnom potoku jurili ka obalama Pacifika, noseći Krst i Jevanđelje susednim narodima. Duž Velikog sibirskog koloseka podizane su crkve i manastiri, Rusija je pod vođstvom svog cara uspostavila pravoslavlje na istočnim granicama.
Glavni zadatak pravoslavnih careva jeste – izgradnja svoje države po obrascu Carstva nebeskog. Car Nikolaj Aleksandrovič je težio ispunjenju tog zadatka.
Ruski imperator Nikolaj II bio je veoma blizak prostom narodu, našim vojnicima, kozacima. Vatreno je voleo svoj narod, želeo je da opšti s narodom. Hteo je da ispuni svoj visoki dug Pomazanika Božjeg, ali su se neprijatelji suprotstavljali. Revolucija je sve više i više narastala, sve aktivnije su dejstvovali oni koji su mrzeli Hrista i Svetu Rusiju.
Ogromna sredstva za revoluciju stizala su iz inostranstva. Uzbunjivali su i raspaljivali naš narod. Rusija je nosila Krst čuvanja vere pravoslavne, a na nju su se obrušile velike svetske sile, one su raspirile Prvi svetski rat, koji je počeo sa Srbijom, a završio se revolucijom i svrgavanjem cara.
Da li je cara izdao narod ili odrođena elita?
– Ko je za to kriv? Naravno, elita, bliski rođaci su učestvovali u izdaji cara. Ali narod je bio veoma iskvaren od onih koji su pripremali revoluciju. Uprkos činjenici da su narod trovali duhovno, bilo je mnogo onih koji su ipak ostali nepokolebljivi, voleli i cenili cara. To su kasnije potvrdile hiljade i hiljade, milioni onih koji su postradali za Hrista, pa i za samodržavlje, za cara – za silu koja je čuvala veru pravoslavnu.
Lav Tihomirov je opominjao da je najveći društveni problem carske Rusije bio taj što je birokratija onemogućila neposredno opštenje cara s narodom. Da li je savremena Rusija, po vašem mišljenju, izvukla pouku iz tog tragičnog iskustva otuđenja svoje elite koje je umnogome doprinelo revoluciji? Šta bi se trebalo dogoditi da se Rusija vrati samodržavlju?
Može li se Rusija ponovo vratiti samodržavlju?
– Još preovladava neraskajani greh careubistva nad celim našim narodom. Nad svima nama koji ovde živimo. Jer svi smo mi povezani jedni s drugima, s našim precima. Mi treba da postanemo svesni toga greha. To je put ka pokajanju. Jer još mnogi rezonuju da oni s tim nemaju nikakve veze, da oni ili njihove pradede „nisu ubili cara“.
Danas, nemajući dužno poštovanje prema Svetom caru mučeniku Nikolaju, ne shvatajući njegov duhovni značaj i ne odbacujući klevetu i laž koji su podignuti protiv njega, kao u bogohulnom i lažljivom filmu „Matilda“, mi na sebi nosimo greh careubistva. Ruski narod treba da voli svog cara Nikolaja Aleksandroviča, da ga duboko poštuje, da mu se moli svim srcem. Jer on i sada, sa svojom porodicom, zastupa pred Bogom celu našu Rusiju.
Dok ne dođe do promena u našim dušama, dok se mi iznutra ne pokajemo za svoje grehe i za teški greh ubistva Svete carske porodice, koje su počinili neprijatelji Hristovi uz dopuštenje našeg naroda, teško da je moguće govoriti o obnovi pravoslavne monarhije u Rusiji.
Rečeno je da je „Moskva – Treći Rim“ i da četvrtog neće biti. Da li u svijetu koji tone u apokaliptične vode Rusija može ponovo postati tako moćan zaštitnik pravoslavlja, s obzirom na sile zla koje je napadaju spolja i iznutra?
– Sve nas Hristos je pozvao da štitimo sveto pravoslavlje. I Rusija je prizvana. Celokupna istorija Rusije svedoči o toj hrišćanskoj misiji.
Rusija je čuvala veru pravoslavnu i brinula ne samo o sebi. Ruski pravoslavni car i ruska država su jačali i podržavali našu braću pravoslavne hrišćane na Bliskom istoku. Pomagali su patrijaršijskim crkvama Konstantinopolja, Aleksandrije, Antiohije, Jerusalima, Srbije, Bugarske… Suprotstavljali se pokatoličavanju pravoslavnih zemalja.
Bure revolucije i svih ratova proleteli su po čitavoj Rusiji svetoj, oborili je na zemlju, ali ona je ostala živa, s Božjom pomoći, čuvajući u duši svojoj veru pravoslavnu. Sada sve zavisi od nas. Ako se Rusija pokaje, ustane i ponovo krene za Hristom, onda će se i sama spasti i još će pružiti ruku pomoći zapadnim zemljama koje žive u posthrišćanskom periodu.
Mislim da je i na današnji dan u pravu prozorljivi monah Filotej koji je rekao da je „Moskva – Treći Rim, a četvrtoga neće biti“. Mi verujemo da će starac Filotej biti u pravu i u budućnosti. Rusija treba da ustane, očisti se od ateizma, ekumenizma i svakoga greha, da se kaje i ponovo izađe na taj put koji vodi ka Hristu i po kome je ona išla mnogo godina od krstionice na Dnjepru.
Više od 25 godina ste bili mitropolit Dalekog istoka i Primorja. U Srbiji se malo zna o duhovnom značenju pravoslavnog Bliskog istoka, o velikom značaju Priamurskog zemskog sabora i nasleđu carskog generala Diterihsa; možete li, kao višedecenijski prvi pastir pravoslavnog Dalekog istoka, da kažete nešto više o tome?
– Daleki istok i Primorje – to su najmlađe i po svemu jedinstvene zemlje Rusije. Naše dalekoistočne krajeve, Primorje i Priamurje, osvajao je i izgrađivao ruski narod s velikom pravoslavnom idejom. Naši pioniri došli su do okeana s Krstom i Jevanđeljem. Oni nisu išli da pokoravaju, nego da prosvećuju. Ruski narod se naselio na te zemlje i svojim pravoslavnim načinom života propovedao Hrista. Ruski carevi su bili duboko svesni da je ovde, na granicama Azije s Evropom, Rusija dužna da ispuni svoj misionarski zadatak u istoriji čovečanstva.
Naš grad Vladivostok se čak stvarao kao vizantijski Konstantinopolj, koji je nekada bio centar pravoslavlja na celom Sredozemnomorju. Prema rečima vodećeg ruskog misionara, sveštenomučenika Jovana Vostorgova, Tihi okean su čak nazivali „novim Sredozemnim morem“ u duhovnom smislu. Može se reći da je Vladivostok postao „Novi Konstantinopolj“ na obalama novog Sredozemnomorja, koji širi svetlost pravoslavlja po celoj azijskoj i tihookeanskoj zemlji. Čak i nazivi naših zaliva Zlatni rog i Istočni Bosfor ukazuju na veliki misionarski poziv Vladivostoka i cele naše Daleke Rusije, poput vizantijskog Konstantinopolja nekada.
Pravoslavno značenje Dalekog istoka i Ruskog primorja izraženo je u obilju pravoslavnih naziva sela i gradova, rtova, zaliva i ostrva. Oni su dobijali imena u čast velikih hrišćanskih događaja, praznika, kao i u čast svetitelja. Pogledajte na kartu, nigde u Rusiji ili celom svetu nema takvog mnoštva pravoslavnih imena.
U godinama vladavine ruskog imperatora Nikolaja Aleksandroviča Romanova bile su otvorene ruske duhovne misije u Koreji i Japanu. U Kini je duhovna misija radila od XVII veka. Početkom XX veka naš Vladivostok je postao glavni misionarski centar u Aziji. I sve pobrojane duhovne misije koordinisane su iz Vladivostoka. U gradu je, po naređenju cara Nikolaja II, bio je otvoren Istočni institut, koji je pripremao misionare sa znanjem azijskih jezika. Savremeni Dalekoistočni univerzitet na ostrvu Ruski naspram Vladivostoka vodi svoju istoriju od Istočnog instituta koji je osnovao car Nikolaj II. Još kao carević, Nikolaj Aleksandrovič je, posećujući ga, nazvao Vladivostok „velikom lukom budućnosti“.
Rusija i Ruska pravoslavna crkva učvršćivale su se na tihookeanskim obalama, svedočeći celom svetu o Hristu. No kasnije, posle revolucije, Primorje i Priamurje su podvrgnuti neviđenim antihrišćanskim progonima. Ovde je bezbožna vlast zatvorila sve hramove, zaustavivši na dugo godina razvoj Pravoslavlja i pravoslavne kulture. A u odnosu na druge zemlje, umesto duhovnog prosvećivanja počela je da propoveda komunističke ideje.
Progoni pravoslavlja na Dalekom istoku bili su pojačani zbog toga što su sile koje su štitile rusko samodržavlje, čak i posle zverskog ubistva Svetog cara Nikolaja Aleksandroviča, uspele da se održe na Ruskom primorju do kraja oktobra 1922. godine. Već su bili napustili Krim ostaci Bele armije s Vrangelom na čelu, već je cela Rusija bila pod vlašću Lenjina i njegovog okruženja. A Vladivostok je još živeo po zakonima Ruske imperije. Ovde je u julu-avgustu 1922. godine održan grandiozan događaj – Priamurski zemski sabor. Taj sabor je predvodio carski general Mihail Konstantinovič Diterihs. Bio je to izuzetan čovek, herojska ličnost. U Srbiji je možda poznat onima koji su vojevali na Balkanu za oslobođenje srpske zemlje u godinama Prvog svetskog rata, komandovao je Specijalnom brigadom.
Kada su 1918. godine jedinice Bele armije pod komandom admirala Kolčaka ušle u Jekaterinburg, generalu Diterihsu je bilo poručeno da organizuje istragu zverskog ubistva svete carske porodice. Tokom tog teškog istraživanja general je srcem osetio visinu duhovnog podviga Svetog cara i njegove porodice. I kasnije je u Vladivostoku 1922. general Diterihs štampao jedinstvenu knjigu „Ubistvo carske porodice i članova doma Romanovih na Uralu“.
Primaurski zemski sabor koji je predvodio Diterihs, svojim odlukama je obnovio monarhiju u Rusiji. Na Saboru su pored građanskih i vojnih lica učestvovali i arhijereji i sveštenici. Svoj blagoslov su poslali svjatejšij patrijarh Tihon i znameniti mitropolit Antonije Hrapovicki. Sabor je predstavljao akt pokajanja dela ruskog naroda u počinjenom grehu careubistva.
Danas treba da se sećamo duhovnog značenja naših dalekoistočnih zemalja, da se sećamo njihove istinske istorije i krenemo putem preporoda Svete Rusije od Tihog okeana do Baltika.
Autor Milana Babić
Preveo Ranko Gojković
Naslovna fotografija: Tiziana Fabi/Pool Photo via AP
Izvor Pečat, 14. januar 2022.
BONUS VIDEO:
