Unutrašnji Novak

Ako Novak od idola ne postane ikona, od spoljašnjeg unutrašnji, njegovi uspesi će, ništa manje zasluženi, ostati samo njegovi, i ne bi zapravo uopšte trebalo da nas se tiču

Postoji pojam Unutrašnje Mongolije, koji s jedne strane podrazumeva geografski pojam, oblast koja pripada Kini, a ne državi Mongoliji, i s druge strane postoji njegovo geosakralno i ezoterijsko značenje koje upućuje na skrivene, metafizičke osnove i metaistorijski smisao mongolskog nasleđa i geocivilizacijskog vektora.

Kada kažem da je nama potreban unutrašnji Novak, najpre imam na umu nužnost da u sebi, svako od nas dakle, razvijamo one osobine kojima se kod ovog sportiste divimo, a ne samo da ih projektujemo na njegov javni i medijski lik. Dakle, ne ideolizacija i idolatrizacija Novaka Đokovića, nego sleđenje i unutrašnje jačanje onih osobina koje mu pripisujemo: vrednog rada, upornosti, hrabrosti, principijalnosti, psihološke čvrstine, senzibiliteta i težnje ka ličnoj nezavisnosti, autonomiji savesti i duhovnom iskustvu. Tako za nas njegov primer i potencijalni podvig može imati ikonički smisao, kao smisao podsticaja i uzora, a ne da bude polje kolektivnog zanosa i samomistifikacije, odnosno lek za kolektivne frustracije, koje u nekoj fazi lako prerastu u paganski nagon za žrtvovanjem idola kom smo se do juče klanjali.

Dakle, to je unutrašnji, psihološki i duhovni smisao ideje i predstave Unurašnjeg Novaka, koje predlažem. S druge strane, slično mongolskom primeru, postoji i onaj socijalni, politički ili institucionalni smisao. Ako se, dakle, Novaku divimo kao borcu protiv svetskih nepravdi i globalnih gopodara života i smrti, ne bi bilo loše i da na lokalnom planu pokažemo isti takav senzibilittet za nepravde svih vrsta kojima svakodnevno prisustvujemo. Od tlačenja sirotinje, pljačke preostalih javnih dobara i resursa, loših zakona, izbornih krađa, slugeranjstva stranim i domaćim moćnicima, do neosetljivosti prema sopstvenoj zajednici, bilo da su u pitanju njeni pripadnici na Kosovu i Metohiji i drugim srpskim zemljama, bilo da su u pitanju siromašni i obespravljeni unutar naših granica.

Novak Đoković sa ikonom Svetog Vasilija Ostroškog koju mu je uručio mitropolit Joanikije prilikom posete manastiru Ostrog, 22. januar 2022. (Foto: Mitropolija)

Dakle, dok se busamo u prsa što imamo Novaka i što smo ga „iznedrili“, trebalo bi da povedemo računa i malo više radimo na sebi, umesto što se opijamo besmislenom zabavom, sticanjem ili umišljenom superirornošću bilo koje vrste. Da na taj način razvijamo sami sebe i tako damo stvaralačke doprinose koje će prevazići našu provincijalnu učmalost, gradeći društvo i državu na koje ćemo biti mnogo ponosniji nego na ovo što sada imamo, jer će se u njoj živeti pravednije, slobodnije i dostojanstvenije.

Budimo, dakle, svi mi pomalo ono što pripisujemo Novaku, pa će se roditi novi i novi Novaci u raznim oblastima, i ovo društvo i država, ovaj narod će konačno naći svoj smisao postojanja, umesto pustih snova i samooobmana, umesto učmalosti i resantimana, umesto dezorijentacije, nepravdi i laži svake vrste.

Ako Novak od idola ne postane ikona, od spoljašnjeg unutrašnji, njegovi uspesi će, ništa manje zasluženi, ostati samo njegovi, i ne bi zapravo uopšte trebalo da nas se tiču. Stvarajmo, dakle, umesto što se samo divimo, zavidimo i tražimo izgovore, bez odgovornosti, bez truda i bez, u krajnjoj liniji, istinske slobode, koja je samo za hrabre i koja se ne dobija na tacni.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija Reuters/Loren Elliott

 

 BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u