Demonstracija odlučnosti u pravom trenutku

Brzom intervencijom u Kazahstanu Rusija je pokazala da je spremna da interveniše u svom susedstvu. Time je ojačala poziciju u strateškim pregovorima s SAD

Kazahstan je država jasno podeljena na sever i jug, ekonomski, demografski i politički, dok obimno prostranstvo između ta dva pola pokriva nenaseljena pustinja i slabo naseljeni brdoviti prostor. Može se izdvojiti još jedno populaciono ostrvo na zapadu zemlje gde se nalaze naftna nalazišta i gasna polja, od vitalnog značaja za ekonomiju Kazahastana. Kroz istoriju Kazaha, naroda po kome Kazahstan nosi ime, politički centar nalazio se na jugu. Kazasi su, kao i svi turkijski narodi stepe, bili nomadi, što se karakteriše plemensko-rodovskom društvenom strukturom. Ovaj način života Kazasi će izmeniti tek uz procese masovne urbanizacije započete 1930-ih godina, koja će trajati decenijama kasnije. Podela na urbano i ruralno stanovništvo označava važnu vododelnicu kazahskog društva. Stanovništvo koje naseljava gradove više generacija lomi tradicionalne rodovske veze i modernizuje se, ruralno stanovništvo nastavlja u znatno višem stepenu da neguje pređašnje odnose. Problemi nastaju kada siromaštvo i nerazvijenost poljoprivrednog tržišta prisiljavaju veliki broj mladih ljudi da se sa sela preseljavaju u gradove, noseći sa sobom stare društvene veze. Jasno je da u urbanim uslovima rodbinske veze često bivaju instrumentalizovane u kriminalne svrhe, a budući da se radi o islamskoj zemlji, ekonomska zaostalost zajedno s prenaseljenošću gradova predstavlja plodno tle za islamističku agitaciju. Nazire se potencijal za oružanu pobunu koji samo treba kanalisati u željenom smeru.

Centar današnje političke strukture Kazahstana nalazi se na severu države, u Astani, koja je posle formalnog povlačenja Nur Sultana Nazarbajeva s predsedničke funkcije i zvanično preimenovana u Nur Sultan. Glavne trgove kazahstanskih gradova koje su nekada krasile statue Lenjina danas pokrivaju kipovima Nazarbajeva – lokalni idol je zamenio sovjetskog. Ovakvi otvoreni izlivi idolopoklonstva deluju degutantno iz savremene evropske perspektive, ali su normala za region Srednje Azije u kome se mogu naći i zlatne statue koje su predsednici podigli sami sebi. Nazarbajev je Astanu specijalno izabrao kao centar kako bi izmestio glavne strukture vlasti iz prenaseljenih južnih delova države, podalje od turbulentne Alma Ate. Kao nekadašnji veliki kanovi stepe, on je sebi podigao ogromnu jurtu, ovoga puta od stakla i čelika kako priliči istorijskoj epohi, i tu se utvrdio kao neprikosnoveni lider. Nazarbajev je sve do januarskih nemira bio glavna politička figura pomenute zemlje, a uticajan akter postaje još u drugoj polovini 80-ih godina minulog stoleća.

Svaka pobuna na jugu ili zapadu Kazahstana ne može da uspe bez udara po Astani, a ona je pod direktnom kontrolom vladajućih struktura. Konkretno, nevažno je da li se radi o socijalnom buntu, ustanku zapostavljenih ruralnih klanova, napadu islamističkih terorista, izdaji lokalne elite ili urbanoj obojenoj revoluciji, svaki od ovih scenarija mora da zahvati i Astanu. Ukoliko sever države izostane, ne pridruži se pobuni, a vlast u Astani odbija da preda vlast, svaki od ovih scenarija vodi u građanski rat. Nazarbajev je namerno strukturirao ovakvu situaciju, ne bi li se održao na vlasti po svaku cenu. Na severu države takođe živi veliki broj etničkih Rusa, koji svakako neće učestovati u kazahskim pobunama protiv sopstvenih lidera, ma koje vrste oni bili. Stoga je sever Kazahstana, ako situaciju posmatramo makijavelistički, predstavljao idealan izbor za Nazarbajeva. Ukoliko zamislimo da je kojim slučajem centar vlasti ostao u Alma Ati, u Kazahstanu bi se vlast već nekoliko puta promenila, po ugledu na Kirgistan s kojim se graniči.

PRIRODA NEMIRA
Na ovu temu je bilo najviše spekulacija. Najzastupljenija su tri scenarija: spontani socijalni bunt, borba unutar vladajuće elite i mešanje spolja. Na zvaničnom nivou, narativ predstavnika Rusije se menjao kako su se događaji razvijali. Iako socijalni bunt zbog naglog skoka cene gasa za potrošače kreće u naftnom području zapada Kazahstana, nije bilo pridavano puno pažnje tom događaju. Novogodišnja euforija u Rusiji je snažna čak i za vreme pandemije, zainteresovanost za druge teme u tom periodu je mala. Kako se bunt širi na gusto naseljene južne predele Kazahstana i dramatične slike iz Alma Ate šokiraju gledaoce širom postsovjetskog prostora, primećuju se i prve izjave ruskih zvaničnika. Peti januar predstavlja kulminaciju pobune, i ona više ne izgleda kao demonstracije koje su joj prethodile. Ujutru tog dana ruski zvanični narativ se može podvesti pod frazu – to je unutrašnje pitanje Kazahstana. Ishod borbe za Alma Atu je neizvestan, iako sve upućuje da je ona pala gotovo nebranjena. Do večeri 5. janaura Alma Ata je skoro sasvim van kontrole vlasti u Astani. Dok se na jugu dešava katastrofa po klan Nazarbajeva, sever ostaje pod čvrstom kontrolom, sve provokacije su brzo presečene i nisu bile masovne.

Drugo lice države Kasim Žomart Tokajev demonstrira odlučnost koja mu je nedostajala prethodnih dana. Jednim potezom smenjuje Nazarbajeva sa svih funkcija koje ovaj drži, naročito s mesta predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, koju je Nazarbajev posebno kreirao za sebe nakon napuštanja predsedničke fotelje, dok u drugoj ruci više ne drži grančicu mira, već mač. Tokajev je pokušao da smiri proteste socijalnim obećanjima, a zatim i kozmetičkim promenama u sastavu izvršne vlasti. Kada mu to nije uspelo, imao je pred sobom dva izbora – da ostane da se bori za vlast ili da se povuče s mesta šefa države i pobegne. Tokajev je odlučio da se suprotstavi pobuni, a ujedno i da preseče uticaj Nazarbajeva. Tokom dana on očito vrši zakulisne konsultacije s Moskvom i uveče, tog sudbonosnog 5. januara, poziva u pomoć združene sile vojnog bloka ODKB, u kome centralnu ulogu igra Rusija. Ruski zvaničnici od tog trenutka menjaju narativ, udaljavaju se od konstatacije o unutrašnjim problemima Kazahstana i tranzitiraju u novu realnost – spoljna opasnost međunarodnog terorizma koja predstavlja pretnju za suverenitet i teritorijalni integritet bratske države.

Predsednik Rusije Vladimir Putin sa ostalim liderima zemalja članica ODKB tokom sastanka Saveta bezbednosti ODKB, Astana, 08. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)
Lideri zemalja članica tokom sastanka Saveta bezbednosti ODKB, Astana, 08. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

Uporedo s obezbeđivanjem podrške Rusije, Tokajev započinje čistke u političkom i bezbednosnom aparatu Kazashtana. Redom smenjuje članove elite još lojalne Nazarbajevu ili previše ambiciozne lidere koji mu nisu pružili podršku kad je Alma Ata pala. Najzvučnije ime u čistkama je Karim Masimov, predsedavajući Komitetu za nacionalnu bezbednost, najvišeg koordinacionog tela u ovoj vitalnoj sferi. Narativ Tokajeva kroz događaje petog januara takođe se razvija, u jutarnjem obraćanju naciji on pobunjenike naziva „zaverenicima“, dok ih u večernjem, nakon što je obezbedio podršku Moskve, naziva „međunarodnim teroristima“. Već sutradan, 6. januara, nakon što je Rusija stala iza Tokajeva, nemiri skoro u potpunosti jenjavaju. Alma Ata koja je prethodnog dana pala bez borbe za 24 časa je vraćena uz navode o minimalnom otporu. Sve državne zgrade koje su bile zauzete napuštene su bez ijednog ispaljenog hica, a zaverenici ili teroristi su iščezli. Kada su sukobi uveliko završeni, 16. januara, zvanična izjava kazahstanskih vlasti sadrži podatak o 11 poginulih pripadnika snaga bezbednosti u borbama za najveći grad države. Alma Ata je bila u plamenu, zauzeta od strane terorista, čak je i aerodrom bio pod njihovom kontrolom, a zvanični bilans je 11 poginulih policajaca i vojnika?

Brojevi govore o tome da se većina bezbednosnih snaga prosto povukla pred napadačima, a seča knezova koju Tokajev sprovodi u bezbednosnom i političkom sektoru govori i zašto. Posredi je bila izdaja dela elite. Otvoreno pitanje je kako je do te izdaje došlo. Da li zarad borbe oko vlasti ili zbog spoljašnjeg upliva? Sjedinjene Države, Britaniju ili Tursku, moguće osumnjičene, zvanično ne spominju ni predstavnici vlasti Kazahstana, niti Rusije. Ukoliko je deo kazahstanske elite potkupio Zapad, čudno je odsustvo medijske podrške pobunjenicima dok ja Alma Ata gorela. Zapadni mediji jednostavno nisu nedvosmisleno predstavili teroriste kao borce za slobodu, što smo mogli da vidimo u Libiji ili Siriji. Nije bilo pripremljenih izjava koje sadrže pretnju sankcijama Tokajevu, Nazarbajevu i Rusiji ako se umeša u konflikt, nije bilo nameštenih medijskih sadržaja o masovnim zločinima kazahstanskih bezbednosnih snaga protiv civilnog stanovništva. Zaista, izgledalo je kao da je kolektivni Zapad bio podjednako zatečen sukobima u Kazahstanu kao i Rusija. Pod pretpostavkom da je zaista došlo do uspešnog direktnog mešanja Zapada u ove događaje, onda se radi o novom obrascu intervencije koji treba proučiti kada novi podaci postanu dostupni.

REZULTATI POBUNE
Bez obzira da li je sukob u Kazahstanu izazvan spolja ili političkim borbama iznutra, može se doneti zaključak da iz svega Rusija izlazi kao najveći pobednik. Na početku, ona je demonstrirala efikasnost vojnog bloka ODKB. Snage za brzo reagovanje su sakupljene u rekordnom roku i istim tempom transportovane u Kazahstan. Kontingent ODKB-a bio je ograničen po broju ljudstva, po raznim zvaničnim navodima nije prelazio 3.800 vojnika, ali zadivljuje sama hitrost reakcije koja bi posramila i NATO. Bilo je mnogo spekulacija o neefikasnosti ODKB-a za vreme nedavnog karabahskog konflikta, kada je i teritorija Jermenije bila pod mestimičnim napadima azerbejdžanske artiljerije i bespilotnih letelica. Ipak, Jermenija nije zvanično zatražila pomoć ODKB-a, iako su njeni zvaničnici davali slične izjave medijima, koje su očigledno bile prevashodno upućene jermenskom biračkom telu. Intervencija ODKB-a u Kazahstanu demonstrira celom svetu da je u pitanju vojni blok s perspektivom.

Dalje, Rusija je preduhitrila razvoj scenarija građanskog rata u Kazahstanu, što nije moglo da bude dopušteno ni po koju cenu. Suočena s izborom da se drži po strani dok se Tokajev utvrđuje na severu, a pobunjenici na jugu ili da brzo istupi s podrškom Tokajevu, Rusija je odabrala drugu, manje lošu mogućnost. Da Tokajev nema nameru da postane ničija marioneta, uprkos vojnoj pomoći Rusije, potvrđuju dve činjenice: Tokajev je zatražio da sile ODKB-a napuste njegovu državu (operacija će zvanično trajati od 5. do 15. januara) i na mesto ministra za informisanje u novoj vladi postavio neskrivenog rusofoba Askara Umarova, koga su otvoreno već kritikovali direktor Rossotrudničestva Jevgenij Primakov i direktor Roskosmosa Dmitrij Rogozin (obojica predstavnici struje jastrebova u ruskom establišmentu). Iako na prvi pogled može izgledati kao da je Tokajev iskoristio Rusiju da sprovede čistke u redovima elite i prigrabi svu vlast za sebe, to svakako nije bio glavni cilj Rusije. Moskva se umešala isključivo da bi sprečila izbijanje građanskog rata u Kazahstanu, što bi imalo nesagledive političke, ekonomske, bezbednosne i demografske posledice. Kada bi se kojim slučajem Kazahstan našao u vrtlogu rata, cela integraciona evroazijska strategija Kremlja bi pala u vodu.

Treće, Rusija je učvrstila svoju poziciju u strateškim pregovorima o kolektivnoj bezbednosti s Vašingtonom. Iako je jasno da NATO neće vratiti trupe u granice pre proširenja na istok 1997. godine, kao što ni Rusija neće vratiti vojsku s ukrajinske granice u kasarne, ovaj proces ima šanse da uspe ako se posmatra samo kao sredstvo da se izbegne potencijalni Treći svetski rat. Nesumnjivo je važna demonstracija sile Rusije u kazahstanskim događanjima, pa makar i ograničenim kontingentom od 3.000 vojnika. Rusija je uspešnom intervencijom u Siriji napravila prekretnicu u međunarodnim odnosima, vrativši se na scenu posle nekoliko decenija, a delovanje u Kazahstanu pokazuje da je spremna da obezbedi stabilnost na svojim granicama.

Ukrajinski tenk prilikom vojne vežbe (Foto: Rusvesna.su)

Četvrto, članice ODKB-a su demonstrirale solidarnost, što je veoma važno u okviru integracione evroazijske strategije, time što su poslale vojnike u Kazahstan. Sličnu solidarnost danas bi teško bilo moguće očekivati u redovima NATO-a, kao i među članicama Evropske unije. Jermenija, Belorusija, Kirgistan i Tadžikistan svesrdno su podržale Rusiju u njenim naporima da donese mir i prosperitet u makroregion Centralne Azije. Podsetimo se da je sadašnji premijer Jermenije optuživan da je zapadni čovek, a lider Kirgistana da je koliko pretprošle godine ugrabio vlast u obojenoj revoluciji uz pomoć Zapada. Ispada da su lideri koje je navodno instalirao Zapad sada već na strani Rusije i to otvoreno demonstriraju. Često je lavež Zapada gori od njegovog ujeda, kao što se možemo uveriti.
U zaključku, bilo bi uputno za sve delove evroazijskog projekta da u budućnosti prate razvoj socijalnih razlika i potencijalnih izvora pobuna, kako njihove države ne bi bile idealna meta za kontrolisane i nekontrolisane pobune. Kao što je upozorio Fjodor Lukjanov, direktor za naučni rad foruma „Valdaj“, niz unutarpolitičkih kriza na postsovjetskom prostoru daleko je od završenog.

Naslovna fotografija: Pavel Golovkin/2018 The Associated Press
Izvor Pečat
Svet
Pratite nas na YouTube-u