U današnjoj erupciji masovnih medija i društvenih mreža, zasnovanih na rekla-kazala i ogovaračkoj utakmici, onda se pitamo kome i čemu napisane knjige uopšte služe. Po podacima o prodatim primercima, skoro da je takav posao neisplativ.
Pod surovom turskom okupacijom, još 1494, u Cetinju je štampana prva knjiga na srpskom jeziku – „Oktoih prvoglasnik” Đurđa Crnojevića i štampara Makarija. To je jedna od najviše korišćenih bogoslužnih knjiga u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A crkva je, kao što znamo, bila jedini zaklon od turskog nasilja i poturčavanja srpskog naroda. Veliki srpski prosvetitelj i reformator Dositej Obradović (1739–1811), pre dolaska u Srbiju da se 1804. pridruži Karađorđevim ustanicima, živeo je i radio u svim većim evropskim prestonicama. Govorio je sedam jezika, ali mu je životni cilj bio prosvećivanje srpskog naroda pod vekovnom turskom vlašću. Maštao je i uspeo da u ta teška vremena objavi knjigu na srpskom jeziku „Život i priključenija”. Postao je prvi ministar prosvete, imenovan od Karađorđa, nažalost s kratkim mandatom zbog propasti ustanka. Osnovao je Visoku školu (budući univerzitet) i, po legendi, poštovanom vođi izgovorio je čuvenu rečenicu: „Knjige, knjige, gospodaru, a ne trice i kučine”, potencirajući da se samo čitanjem i učenjem srpski narod može izvući iz gliba neznanja i nepismenosti. Tako je to bilo na početku naše pismenosti i stvaranja srpske kulture.
Ako naslućujete kako je mukotrpno sedeti i strogo koncentrisano pisati knjigu, a još teže napisanu objaviti, pitanje iz naslova je sasvim smisleno. U današnjoj erupciji masovnih medija i društvenih mreža, zasnovanih na rekla-kazala i ogovaračkoj utakmici, onda se pitamo kome i čemu napisane knjige uopšte služe. Po podacima o prodatim primercima, skoro da je takav posao neisplativ. Danas se kupuju knjige jedino na trafici, i to ako govore o ljubavnim avanturama poznatih estradnih ličnosti, neuspelih najavljivačica s TV stanica ili eventualno nepoznatim stranama života poznatih ličnosti ili sportista. Pritom u tiražima od stotinak primeraka, zbog nezainteresovanosti publike, ali i velikog broja nepismenih.
Ko uopšte danas čita knjige? Bogati preduzetnici s liste iz Pandorine kutije, vlasnici besnih vila po Dedinju i Senjaku, vozači najskupljih automobila po beogradskim ulicama, da bi do tog standarda došli, pročitali su sijaset stručnih, naučnih i filozofskih knjiga. Nemojte me zasmejavati. Oni u svojim poslovnim poduhvatima, čak i tokom boravka u najskupljim svetskim letovalištima, osim novina i rubrika o poreskim propisima i otkrivenim prestupima, nisu pročitali ni jednu jedinu knjigu. Garantujem, s malim izuzecima. Pa kako su sve to stekli? Veštinom i „muvanjem”. Samoreklamiranjem na TV šund programima i u petparačkim novinama. Umesto znanja koje bi stekli iz pročitanih knjiga, za šta nemaju vremena, znanje oni kupuju preko onih koji za njih rade i koji su osedeli od čitanja knjiga i propisa iz njihovih „disciplina”. Sve se može kupiti, zar ne?
Za vreme profesorskog i naučnog staža napisao sam i objavio više od dvadeset knjiga. Iz oblasti kojima sam se bavio, dakle stručnih i naučnih, ali i od nacionalnog i šireg društvenog interesa. Ni od jedne od objavljenih knjiga (a neke su objavljene u više izdanja i na engleskom jeziku) nisam imao nikakve materijalne koristi. Za najnoviju knjigu o, u današnje vreme, značajnoj temi srpskog nacionalnog interesa, od „honorara” koji sam dobio u objavljenim primercima uspeo sam da prodam desetak, a poklonio više od 70 primeraka. Nadam se da je eminentni izdavač moje knjige materijalno prošao bolje od mene. Ne kajem se, jer su te knjige za mene bile od krucijalnog interesa za stručno i naučno napredovanje do statusa redovnog profesora, za produbljivanje znanja i za prenošenje tih znanja mojim studentima. Srećan sam kad ih sretnem i kad mi kažu kako su im moje knjige bile od koristi.
Materijalne koristi od objavljivanja mojih knjiga imali su fakulteti koji su ih stavljali na listu obavezne literature ili vlasnici visokih škola na kojima sam predavao. Ali, s obzirom na uspostavljenu i nekažnjivu praksu, masovnog fotokopiranja knjiga, ne verujem ni da su oni imali velike koristi. Čak su u tome kršena moja autorska i druga prava, jer su se knjige doštampavale u novim tiražima, a da je to prikrivano od autora i smatrano njegovom profesionalnom obavezom. Iskustva mojih brojnih kolega su slična. Ja makar nisam ulagao sopstvena sredstva za troškove pripreme, štampanje i opremanje objavljenih knjiga. Ali, pitam se, šta reći za časne intelektualce koji su ulagali sopstveni novac u izdavanje dragocenih knjiga za srpsku kulturu i samosvest, a da nisu od toga imali materijalne koristi, sem ljudske i intelektualne satisfakcije.
Na pitanje iz naslova odgovaram: da, vredi mukotrpno stvarati knjigu, uz nesanicu i gubitak vida, jer to je pitanje egzistencije autora koji drži do sebe. To je, između ostalog, autorova borba protiv ništavila i jeftinih atrakcija kojima smo svakodnevno bombardovani. To je način da se ostavi trag u prašnjavom vremenu u kome smo živeli. Zato, gospodo autori, pišite i objavljujte, doći će valjda neke nove generacije koje će, osim zabave i društvenih mreža, imati vremena i za čitanje i produbljivanje znanja.
Autor dr Vladimir Prvulović
Naslovna fotografija: Pixabay
Izvor Politika, 22. januar 2022.
BONUS VIDEO:
