F. Živanović: Muke francuskog Izrailjca

Iznenadan ulazak u politiku, stavovi kao preuzeti s opskurnih neonacističkih foruma, ogromna medijska pažnja, finansijska podrška iz kase „neprijatelja” su faktori koji upućuju na pitanje: „Ko je zapravo Zemur i koja mu je uloga?”

Predsednički izbori u Francuskoj, zakazani za 10. i 24. april, mogu usmeriti tok međunarodnih odnosa u 2022. godini. Sudeći po anketama, izborna bitka će se voditi između četiri kandidata – aktuelnog predsednika Emanuela Makrona, Marin le Pen, Valeri Pekres i debitanta i zvezde u usponu Erika Zemura, čoveka čija kandidatura izaziva podignute obrve ne samo među vladajućom administracijom već i među „pretendentima na presto”.

Ako je i bilo nekih nedoumica oko Zemurovog učešća u zvaničnom političkom životu Francuske, one su otklonjene. Zemur je, formiravši politički pokret „Reconquête!” (Rekonkvista), objavio svoju kandidaturu i bacio rukavicu u lice aktuelnom režimu, ali i celokupnoj političkoj garnituri Francuske. Svoj pokret profilisao je kao strukturu koja baštini ideje nacionalnog i socijalnog konzervativizma, suverenizma, antimigracionizma, protekcionizma, ekonomskog nacionalizma i blagog evroskepticizma.

Koloritna ideologija, dovoljna da se u najvećim francuskim medijima prepozna kao ultraradikalna i ultradesničarska opasnost i često kao neofašistička pretnja. U svemu tome mnogi Francuzi prepoznaju pedigre i agendu Donalda Trampa, narodnog čoveka koji dolazi iz sveta medija (samo je američki pandan bio gazda, a Zemur „šegrt”), bez dlake na jeziku, koji govori ono što „običan narod” misli i koji je spreman da uputi izazov dubokim strukturama moći i izvuče Francusku iz kandži neoliberalizma, anacionalizma i identitetskog sunovrata.

Ukratko, kontroverznost je ključna reč Zemurove ličnosti i vrlo izvesno njegovog političkog pokreta. Sudeći po početku nezvanične političke kampanje, ona će jahati upravo na talasu skandalizacije javnosti i sablažnjavanja poprilično učaurenog biračkog tela, kojem je čak i Marin le Pen bila preteška za „varenje”. Kao poslednja vest iz Francuske dolazi prvostepena odluka suda i osuda Erika Zemura na novčanu kaznu od 10.000 evra (u zamenu za kaznu zatvora ukoliko tu sumu ne plati u roku od 100 dana) zbog „govora mržnje” i „izazivanja rasne i verske netrpeljivosti.”

Naime, Zemur je u septembru 2020. godine, dakle daleko pre ideje o ulasku u političku arenu, u intervjuu Si-En-Enu izjavio: „Migranti bez roditeljske pratnje su lopovi, ubice, silovatelji. To je sve što su oni. Trebalo bi da ih vratimo nazad.” Prilikom izricanja presude Zemur se nije pojavio u sudnici, pa se njegov advokat obratio novinarima rekavši kako je presuda „ideološka i glupa”. On je upozorio francusku javnost da je posredi „osuda slobodnog duha koju sprovodi pravosudni sistem, okupiran ideolozima.”

Potencijalnom francuskom predsedniku ovo nije prvi put da se suočava sa sličnim osudama. Protiv njega su ranije donete dve presude za govor mržnje, a ukupno 16 puta je bio predmet krivične istrage zbog zapaljivih izjava na račun imigracije i islama. Tako je 2011. godine kažnjen sa, takođe, 10.000 evra, jer je na televiziji tvrdio da su „većina dilera droge crnci i Arapi”, dok mu je 2018. naloženo da plati 3.000 evra zbog komentara o muslimanskoj „invaziji” Francuske.

Deo kontroverznog političkog nastupa predstavljala je i manifestacija, odnosno ozvaničenje Zemurove kandidature u decembru 2021. godine. Tada se u jednom pariskom predgrađu okupilo nekoliko hiljada Zemurovih pristalica koji su se tom prilikom fizički sukobili s ideološkim neprijateljima. Naravno, ovaj okršaj je momentalno zasenio oratorsku i političku komponentu te večeri, stigmatizujući Zemura i njegove pristalice kao nasilnike i protivnike demokratije. Uostalom, upravo to je bila poruka šefa nekada snažne Socijalističke partije Olivera Fora, koji se zapitao: „Da li sada iko ima bilo kakvu sumnju u to šta motiviše Zemurove aktiviste.”

Plod francuskog političkog nasleđa

I dok se francuska javnost navikava na „fašistu Zemura”, tako stranog i nepoćudnog za francusko društvo, profesor Francuske i evropske politike na Londonskom univerzitetu Filip Merlije konstatuje – „Zemur nije fašista, on je plod francuskog establišmenta”. Kako tvrdi u svom eseju, Zemur zaista zvuči kao fašista i ima fašističke ideje, ali, za razliku od svoje protivkandidatkinje Marin le Pen, on nema direktnu vezu sa francuskom fašističkom tradicijom. On dolazi iz „glavnog toka” francuske politike, s obzirom na to da je proteklih 35 godina proveo u konzervativnom novinarstvu. Uzastopno je radio za novine i medije kao što su „Kotidijen de Pari” i Figaro, porodične radio-stanice poput RTL i bio je voditelj u popularnom tok-šou na „Frans 2”, glavnom državnom televizijskom kanalu.

Kao interesantnu epizodu iz Zemurove biografije, profesor Merlije navodi činjenicu da je Zemur između 2019. i 2021. bio urednik emisije koja se emituje na „Si njuz”, besplatnom informativnom kanalu koji je pod kontrolom Vensana Bolora, medijskog magnata. Bolor, katolik tradicionalista, svojevremeno je ušao u sukob s Emanuelom Makronom, zbog Makronovog neprijateljskog stava prema njegovoj „reakcionarnoj uređivačkoj politici”. Sada, neprijateljski raspoložen prema Makronovom reizboru, Bolor se pozicionirao kao mecena krajnje desnice i kao vlasnik svojevrsnog francuskog „Foks njuza”, na kojem Zemur može neometano da sprovodi svoju „islamofobičnu agendu.”

Kao ključ za razumevanje Zemurove ideologije francuski profesor iz Londona vidi „univerzalni republikanizam”, koncept duboko ukorenjen u francusko političko nasleđe. Prema univerzalističkoj koncepciji građanstva, francuska nacija je pre politički konstrukt nego unapred određena etnička ili kulturna zajednica. Svi građani Francuske smatraju se jednakima bez obzira na rasu, kulturu, religiju ili pol. Za francuski republikanizam se kaže da je „slep za boje”. Ova filozofija je nasleđe Francuske revolucije i danas je snažno podržavaju veliki delovi političkog spektra, od populističke levice Žan-Lika Melanšona do krajnje desnice Marin le Pen.

U Zemurovom shvatanju, univerzalni republikanizam jeste sinteza dve glavne političke referentne tačke – Napoleona Bonaparte i Šarla de Gola. Simptomatično je da oba čoveka, na različit način, potiču iz autoritarnog krila francuskog konzervativizma. Štaviše, ovaj je autoritarizam (oštriji u Napoleonovom slučaju) kompatibilan s tradicionalnim francuskim republikanskim diskursom. Ova ideologija danas ujedinjuje desnicu i velike delove levice u patriotskom narativu koji podržava „univerzalizam” kao najvišu vrednost.

Taj republikanski diskurs dovoljno je širok da prihvati kao logično i nimalo neupitno etničko poreklo novog vođe francuskih nacionalista koje Zemura prati kao neprijatna senka. Objašnjenje kako jedan Jevrejin iz Alžira može postati francuski nacionalista, određeni krugovi vide u tzv. arhetipu dobrog Jevrejina, onog koji želi da bude „veći Gojim od Gojima”. U tom kontekstu Zemur nastupa kao tipični „francuski Izrailjac” – koncept koji obuhvata jevrejstvo kao religiju, a ne kao širi kulturni identitet. Za njega, biti Jevrejin ili Izraelac je čisto privatna stvar. Biti francuski državljanin je ono što je neophodno.

Plod slučajnosti ili projekat

Ipak, Zemurovi stavovi poput teze o „Velikoj zameni stanovništva”, apokrifnoj ideji o zameni belog, autohtonog evropskog stanovništva, pridošlicama vanevropskog porekla, čine se suviše kontraproduktivnim u borbi s daleko moćnijim neprijateljem i to u areni u kojoj lavovi socijalnog inženjeringa odveć čekaju spremni da rastrgnu svakog ko izađe u javnost s tako senzacionalističkim idejama. Ako nas je bliža politička istorija nečemu naučila, a naročito skorija politička istorija Francuske, to je da uši prosečnog birača nisu spremne da čuju neugodne i teške istine.

U duelu između Makrona i Marin le Pen (iz ove perspektive oličenje demokratičnosti i političke korektnosti u odnosu na Zemura), francusko biračko telo je 2017. godine Makronu poverilo 66% glasova u drugom krugu. To je pokazatelj koji bi ozbiljni ljudi u Zemurovom timu morali da uzmu u obzir ukoliko žele iznenađenje na aprilskim izborima. Naročito bi to u obzir morao da uzme Vensan Uer, tzv. upućeni stručnjak iz Francuske koji radi u pravnoj službi Evropske komisije, a ujedno vodi fondaciju koja finansira Zemurov pokret „Rekonkvista!”. Ako ostavimo po strani pitanje da li se Uer nalazi u sukobu interesa, da li je nadležnim organima prijavio svoju dvostruku ulogu, mnogo ozbiljnije pitanje jeste zbog čega i s kojim motivima bi fondacija na čijem čelu se nalazi Uer, činovnik briselske birokratije, finansirala jedan evroskeptičan i anti-EU pokret.

Sve su to signali koji pozivaju na oprez s još jednom brzorastućom zvezdom na političkom nebu Evrope. Iznenadan ulazak u politiku, stavovi kao preuzeti s opskurnih neonacističkih foruma, ogromna medijska pažnja, finansijska podrška iz kase „neprijatelja” su faktori koji upućuju na pitanje: „Ko je zapravo Zemur i koja mu je uloga?” Svojim postupcima, poput najnovijeg preuzimanja poslanika Evropskog parlamenta iz redova Nacionalnog okupljanja (partije Marin le Pen) i retorikom ukrajinskih „majdanovaca”, Zemur može računati samo na dalje mobilisanje levoliberalnih snaga čiji je vitez Makron, te dalje cepanje desnog bloka.

Po trenutnim procenama francuskog Instituta za istraživanje javnog mnjenja i marketinga – IPOF, Makron može da računa na 25,5%, Marin le Pen na 17,5%, Valeri Pekres na 16,5% a Zemur na 12% glasova. Dovoljno da gradonačelnik Brezijea, istaknuti simpatizer partije Marin le Pen, Rober Menar izjavi kako su i Zemur, i Le Penova „desnica sa najvećim suicidnim namerama u svetu”, pozivajući ih da približe svoje stavove i spreče odlazak Valeri Pekres (kandidat Republikanske partije) u drugi izborni krug.

Zemur je sasvim sigurno osveženje na političkoj sceni i fenomen koji može poslužiti kao indikator svim ostalim desnim partijama francuske, pre svega Nacionalnom okupljanju, ali je isto tako čovek koji svojim nepromišljenim postupcima i vulgarnim interpretiranjem ideje suverenizma može uništiti još jednu šansu za promenu atlantističke politike Francuske. A možda je u stvari tako i zamišljeno da bude, jer rečima Frenklina Delano Ruzvelta: „U politici se ništa ne događa slučajno. Čak i ako se slučajnost desi, možete se kladiti da je tako bilo isplanirano.”

 

Autor Filip Živanović

 

Naslovna fotografija: Reuters/Christian Hartmann

 

Izvor Pečat, 28. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u