Ratne trube i maslinove grančice

Bez obzira na ishod ruske diplomatske inicijative, sve je očiglednije da sazreva saznanje da će Zapad, posebno Evropa, morati drugačije da definiše politiku prema Moskvi

Mediji su požurili da poslednji susret šefova diplomatije Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, Sergeja Lavrova i Entonija Blinkena (21. januara), oglase neuspešnim. Izvlačili su zaključak iz dva detalja: sastanak je trajao pola sata manje nego što je bilo predviđeno (dva sata) i održali su odvojeno konferencije za novinare.

Mediji su, uz to, prevideli ono što bi moglo biti važnije, i što očigledno jeste: ton i rečnik koji su ministri koristili. Lavrov je dijalog s američkim kolegom označio kao „konstruktivan”. Blinken je razgovor ocenio kao veoma „otvoren” i „iskren”, što nije tako česta reč u diplomatskom rečniku. I još jedan govorljiv detalj: „Razgovarali smo”, rekao je Blinken, „a ne pregovarali”. Razjašnjavane su pozicije jedne i druge strane, s namerom da se, na diplomatskoj stazi, koja očigledno vodi ključnom i odlučujućem susretu dvojice predsednika Vladimira Putina i Džozefa Bajdena, raščiste sva politička „minska polja”, što je glavni posao šefova diplomatija.

Do samita će proći, po svemu sudeći, dosta vremena. Očigledno je u planu. Oba ministra su ga indirektno nagovestila. Njihovi predsednici su na to spremni, kako su rekli, kad za to dođe vreme. U usijanoj ratnoj atmosferi, koja se iz dana u dan dodatno i dramatično usijava, takav susret, koji bi po mnogo čemu mogao biti zaista sudbinski i sudbonosan, traži ozbiljnu, temeljitu pripremu. I to iz prostog razloga: njegov neuspeh bi drastično povećao ionako dramatične napetosti, s neminovno fatalnim posledicama. A morao bi da, umesto rata, koji se, ako je suditi po medijima i izjavama uticajnih političara na Zapadu, čini neizbežnim, donese olakšanje i stabilan mir.

Nedelja bez presedana

Hteli bismo da u to verujemo. Uprkos tolikoj skepsi koja sve to prati, medijski i politički. Činjenica jeste da je, bar u ovom času, data prednost i šansa diplomatiji, a ne oružju kojim se zloslutno zvecka nedeljama. Evropa se tako našla u procepu između maslinovih grančica i ratnih truba, između rata i mira. A sve je počelo onom zaista grozničavom nedeljom, bez presedana, s tri tako važna susreta u četiri dana: rusko-američki razgovori u Ženevi, pa NATO savet – Rusija u Briselu i Rusija-OEBS u Beču.
I još preciznije: listom zahteva koju je Rusija uputila na dve ključne adrese, Vašington i briselsku NATO centralu, kako bi izdejstvovala pisane i obavezujuće garancije za sopstvenu (ali, uverena je, i evropsku) bezbednost, pokrenuta je ona grozničava diplomatska aktivnost koju spominjemo. Početni uspeh kojim bi Moskva mogla da bude zadovoljna: Zapad se nije oglušio o njene urgentne (neki će reći: i ultimativne) zahteve, nije ih bagatelisao.

U suštini, ruska lista zahteva, od kojih su neki manje sporni i za Vašington lakše prihvatljivi (kontrola naoružanja, posebno raketnog, transparentnost vojnih manevara) svodi se na dva, naizgled sporna, a za Ruse glavna: pacifikaciju ukrajinskog eksplozivnog žarišta i pacifikaciju Gruzije. Konkretno: garanciju Zapada da se ovim zemljama neće otvarati NATO kapije. I da NATO neće, indirektnim putem, u njih ulaziti: isporukama ofanzivnog oružja i raketa.

Zastava NATO alijanse (Foto: REUTERS/Ints Kalnins)

Uz verbalnu kanonadu koja je sa zapadne strane usledila kao reakcija na „ruski ultimatum”, a uz opasku da svaka zemlja, pri čemu se u konkretnom slučaju mislilo na Ukrajinu, i potrebu da se umiri njena uznemirenost, ima pravo da suvereno odlučuje o sopstvenoj bezbednosti i izboru savezništva (dakle: NATO), Vašington je, u međuvremenu, sročio „odgovor” Moskvi: pisani dokument koji je Blinken predao Lavrovu na onom „skraćenom” ženevskom susretu. O njegovom sadržaju, bar za sada, u medijima ništa. „Vašington post” je samo saopštio da je Blinken zamolio Lavrova da se, do daljeg, sačuva i garantuje tajnost „utuka na utuk”.

Očigledno je, međutim, da i jedna i druga strana barataju jakim kartama, kako bi ojačale sopstvene pregovaračke pozicije. Javna je tajna da Zapad ne bi tako promptno prihvatio da uđe u dijalog s Moskvom da nije video onolike ruske trupe u pripravnosti. Oprobana taktika koju je, svojevremeno, lansirao tadašnji zapadnonemački kancelar Helmut Šmit, čuvenom „duplom opcijom”: igraj jakom vojnom kartom kako bi izdejstvovao pregovore. Isprobano je to u vreme razmeštanja američkih raketa „peršing” na zapadnoj strani (konkretno: nemačkom tlu) blokovski podeljene Evrope, kao odgovor na već razmeštene (preteće) sovjetske rakete SS-20 na istočnoj strani. Moskva je tek tada pristala na pregovore.

Eksploatacija straha

Zapad pak eksploatiše, nesustalo i s predumišljajem, strah od ruskog upada u Ukrajinu, jačajući sopstveno (NATO) vojno prisustvo na ruskim granicama. Uz pretnje Moskvi da će platiti „visoku i bolnu cenu” ako se upusti u ukrajinsku ratnu avanturu. Bajdenovu preteću retoriku ponavljaju, gotovo doslovce, političari na evropskom tlu, od Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara zapadne vojne alijanse, do nove šefice nemačke diplomatije Analene Berbok.

Zalud izričita uveravanja Moskve da ne postoje nikakve namere i planovi za napad na Ukrajinu. Ne, Putin će to učiniti, bio je takođe izričit Džo Bajden na konferenciji za novinare nedavno, povodom godišnjice svog ustoličenja. Ali će, dodao je, „zažaliti što je to učinio”. Izazvao je grdnu uzbunu, ne samo u Kijevu, i žestoke komentare, opaskom da bi to mogao (a reč je o Ukrajini) biti Putinov „upad” a ne „invazija.”

U Nemačkoj su, za sada, glasnije medijske ratne trube od političkih. Visokotiražni tabloid Bild je danima zasipao javnost informacijama o ruskom napadu na Ukrajinu. S preciznim (odavno minulim) datumima kad će se to dogoditi. I još preciznijim scenarijima kako će se to učiniti. Uključujući čak i „okupaciju Kijeva”.

Nova vlada u Berlinu odbija, do daljeg, da učestvuje u zahuktaloj isporuci modernog oružja i opreme Ukrajini, u čemu, uprkos oštrom protivljenju Moskve, prednjače Vašington i London. Minule subote je na kijevski aerodrom američkim avionom dopremljeno, po izričitoj predsednikovoj naredbi, devedeset tona oružja i municije „za odbranu fronta na istoku zemlje”. Nova nemačka ministarka odbrane Kristina Lambreht, iz Socijaldemokratske partije, kaže da u vladi (koju čine tri stranke) o tome postoji konsenzus: isporuka oružja bi samo zaoštrila ionako eksplozivno zaoštrenu situaciju. Nemci će, inače, u februaru poslati Ukrajini (samo) kompletnu poljsku bolnicu.

Zvanični Kijev je nezadovoljan. Time se, kažu, samo „ohrabruje i pomaže” Putin. Sada je više nego ikad potrebno jedinstveno reagovanje Zapada protiv Rusije, upozorava šef ukrajinske diplomatije Dmitro Kuleba. Razlog za otvoreno i gnevno reagovanje ukrajinskim vlastima pružio je komandant nemačke ratne mornarice, viceadmiral Kaj Ahim Šenbehaba. Oglasio se konstatacijom da je Krim za Ukrajinu „nepovratno izgubljen”. I otišao još dalje, „navrćući vodu” na mlin ruskog predsednika: Putin, rekao je on, traži da ga poštuju. Tu njegovu želju je lako ispuniti: on taj respekt i zaslužuje. Ukazati Putinu uvažavanje, znači obezbediti sigurnost. Lak i jednostavan posao. Rusija nam je, Nemačkoj (dodao je i Indiji, u tom času se nalazio u poseti ovoj mnogoljudnoj zemlji) potrebna, protiv Kine.

Nemački viceadmiral Kaj-Ahim Šenebah (desno) tokom posete Singapuru, 21. decembar 2021. (Foto: mindef.gov.sg)

Nemački mediji su burno reagovali: viceadmiral je, konstatovali su, pružio „na srebrnom poslužavniku” Putinu sredstvo da dalje i jače pritiska Zapad. Ministarstvo odbrane se distanciralo, tvrdeći da to nije zvanična vladina pozicija i „prosledilo” komandanta mornarice prvom vojniku Bundesvera, generalnom inspektoru (načelnik generalštaba) Eberhardu Cornu na raport.

Pre nego što je to učinio, viceadmiral se, preventivno, malo „posuo pepelom”. Ukrajinske vlasti taj njegov pokajnički čin nije, očigledno, mnogo impresionirao. Spomenuti šef diplomatije Kuleba oštro je kritikovao viceadmiralovu izjavu. Nemačka ambasadorka u Kijevu pozvana je na „raport” i objašnjenje.

Rusija (ni)je neprijatelj

Ukrajincima se sigurno neće dopasti ni izjava uticajnog nemačkog političara kakav je nesporno Markus Zeder, šef pokrajinske vlade u Bavarskoj i lider tamošnje Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Zeder kaže da treba poštovati teritorijalni integritet Ukrajine. Ne vidi je, međutim, kao NATO članicu i upozorava: Rusija nije neprijatelj Evrope. Stalne pretnje Moskvi i sve oštrije sankcije nisu rešenje. Protivi se zavrtanju slavina „Severnom toku 2”, jer kaže „to pogađa nas” i podseća: čak i u najgora vremena Hladnog rata nisu (pre)kidane energetske veze između Zapadne Nemačke i Sovjetskog Saveza…

Sve je očiglednije da sazreva saznanje, bez obzira na konačan ishod diplomatske inicijative pokrenute ruskim zahtevima, da će Zapad, posebno Evropa, morati na nov način da definiše svoj odnos i politiku prema Moskvi. Toga su bili svesni francuski predsednik Emanuel Makron i doskorašnja nemačka kancelarka Angela Merkel kada su u junu 2021. pokrenuli inicijativu EU-Rusija.

Bila je to najava pregovora o novom evropskom bezbednosnom poretku. Evropski kontinent, upozoravao je tada Makron, nikad neće biti stabilan i bezbedan ako ne pacifikujemo i ne razjasnimo naše odnose s Rusijom. Odstranjivanje Rusije iz Evrope je velika strateška greška. Tako Rusiju guramo u izolaciju, koja povećava tenzije i napetosti, ili u savez s drugim velikim silama, na primer s Kinom.

Francuski predsednik je procenjivao da Amerikanci više neće da se bave toliko Evropom. Ili da se značajnije angažuju u evropskoj bezbednosti. Zbog toga Evropska unija treba da bude spremna i pripravna, što neće moći da učini ako ne razjasni unutrašnje odnose.

Inicijativa tandema Merkelova-Makron da se dijalog s Moskvom podigne na najviši nivo je propala na samitu EU 24. juna 2021. Protiv nje su, oštro i izričito, bili Poljska i baltičke zemlje. Holandija i Švedska su savetovale oprez. Portal „Politiko” je pisao da je „nova ruska politika” Emanuela Makrona i Angele Merkel „brutalno odbijena”, otkrivajući duboka neslaganja i raseline u evropskoj familiji. Dok Makron, nastavlja „Politiko”, misli da su njegove kolege iz Poljske i s Baltika rusofobi i da iz neutemeljene paranoje nepotrebno insistiraju na oštroj politici prema Moskvi, lideri iz Varšave, Talina, Rige i Vilnjusa sebe smatraju realistima, kad je reč o odnosu s Rusima, a Makrona smatraju lakovernim idealistom, suviše mekanim prema Putinu…

Francuski predsednik Emanuel Makron i predsednik Rusije Vladimir Putin stižu u palatu u Versaju uoči prvog sastanka dva lidera, 29. maj 2017. (Foto: Francois Mori/AFP/Getty Images)

I novi nemački kancelar Olaf Šolc najavljuje otvaranje nove „istočne politike”. Ako to bude učinio po uzoru svog velikog partijskog uzora, velikog Vilija Branta, u središtu te politike bi se, neminovno, našla Rusija. Čuvena Brantova „istočna politika”, nastala u vreme velikih blokovskih napetosti, na vrhuncu Hladnog rata, donela je njenom tvorcu priznanja širom sveta. I Nobelovu nagradu za mir.

 

Autor Miroslav Stojanović

 

Naslovna Fotografija: AP Photo/Olivier Matthys

 

Izvor Pečat, 28. januar 2022.

 

BONUS VIDEO

Svet
Pratite nas na YouTube-u