Izazovi postzapadnog sveta

Kako je Kina uspela da „prevari” do tada „neupitnog hegemona”, čiji su se „tink tenkovi” oduvek koncentrisali na jedno pitanje: koliko dugo će Amerika moći da očuva sopstvenu hegemoniju?

Slom kopnenih puteva drevnog „Puta svile“ imao je dubok uticaj na međunarodni sistem. Početkom 1500-ih počinje uspon evropskih pomorskih sila. Kontrola zapadnih sila nad glavnim pomorskim transportnim koridorima omogućava vojnu mobilnost i pruža privilegije Zapadu u trgovini. Uticaj Kine postepeno opada. Do 1830-ih Kina je proizvodila 30 odsto svetskog BDP-a. Kako piše norveški geoekonomista Glen Dizen (u delu Ruska geoekonomska strategija za Veliku Evroaziju): „Zapadna konkurentska prednost u industrijalizaciji i osvajanje Kine koje je usledilo posle Opijumskih ratova, sredinom 1800-ih, degradirala je najveću silu u globalnom sistemu u puku koloniju podeljenu između stranih sila.“

Napoleon je navodno izjavio: „Kina je uspavani džin. Pustimo je da spava, jer kad se probudi, ona će potresti svet.“ Ovde je reč o oživljavanju Kine i o njenom povratku na globalnu scenu. Zapad je mogao da je dovede u polukolonijalni položaj, ali nije imao snage da dokrajči ili ubije Kinu. Do ovog povratka dolazi nedugo posle pobede komunističke revolucije u ovoj zemlji. Nekoliko je važnih faktora koji su omogućili njen povratak. Prvi među njima je tradicionalni kineski odnos prema državi, pred kojoj su Kinezi oduvek osećali „sveti trepet“. Na poslednjem mestu svakako nije ni njena fizička veličina. Bilo kako bilo, povratak Kine „uzdrmao je same temelje privilegija koju je Zapad uživao u poslednjih pet stotina godina“. Kineska sve sofisticiranija ekonomska moć danas je čini „najvažnijim protagonistom evroazijskih integracija, u koje su uključeni mnogi narodi, najveći infrastrukturni projekti i novi finansijski/investicioni mehanizmi koji izazivaju bretonvudski sistem“.

Marš na Zapad

Kako je Kina uspela da „prevari“ do tada „neupitnog hegemona“, čiji su se „tink tenkovi“ oduvek koncentrisali na jedno pitanje: koliko dugo će Amerika moći da očuva sopstvenu hegemoniju?

„Mirni uspon“ Kine obeležila je „brza industrijalizacija, bez privlačenja pažnje međunarodnog sistema“. Pod „međunarodnim sistemom“ ovde se misli na dosadašnjeg hegemona: Sjedinjene Države, kojima, između ostalog, nedostaje istorijskog iskustva. Peking je pri tome uspešno koristio više faktora, poput jeftine radne snage koja je migrirala sa sela u gradove, suzbijanje plata, manipulacije valutom i krađe tehnologija „kako bi u ekonomskom smislu sustigli i prestigli SAD“. Ova politika bila je bez ikakve sumnje uspešna. Kina se, naizgled sporo, pripremala za povratak na međunarodnu scenu. Epohu „stidljive hegemonije“ obeležila je vladavina Deng Sjaopinga. U tome treba videti i doprinos njegovog genija. Međutim, jedna od najupečatljivijih kineskih osobina je (istorijsko) strpljenje.

Zatim je „prethodna politika ’mirnog uspona’ zamenjena neskrivenim ambicijama projekta ’Put svile’ da izgradi postzapadni svet“ (G. Dizen). U principu, ovo je projekat preobražaja sveta kroz izgradnju sinocentričnih putnih koridora, novih međunarodnih institucija i novih načina finansiranja međunarodnih projekata. Inicijativa je, tvrdi Dizen, globalna, ali glavni fokus posvećen je Kini kao vodećoj sili u međusobno povezanoj Evroaziji. Projekat „Puta svile“, zvanično nazvan „Pojas i put“, sastoji se od „Pojasa“ kao kopnene infrastrukture, i „Puta“ kao pomorskih putnih pravaca. U suštini, osim što obezbeđuje međusobnu povezanost Evroazije i podstiče privredni razvoj svih uključenih zemalja, on ima još jednu ulogu: pretvaranje velikih kineskih deviznih rezervi u međunarodni geoekonomski uticaj. „Marš na Zapad“ ima i svoje spoljnopolitičke i unutrašnjopolitičke efekte. Na unutrašnjem planu, on doprinosi razvoju kineskog zapada, dopunjavanjem razvoja Kine snažnijim integracijama pokrajina kao što su Sinđijang, Tibet ili Đinhaj sa ostatkom zemlje.

Autonomno „svetsko ostrvo“

Istorijski, smisao projekta je da vrati Kinu u položaj „Središnjeg kraljevstva“. Kina ponovo postaje „ekonomska lokomotiva, koja donosi korist čitavoj Aziji i, šire, Evroaziji, koji će gravitirati ka Kini kao svom ekonomskom gravitacionom centru“. Kina pri tom sebe prikazuje kao „globalnog dobrotvora“, širenjem „kineskog sna“ po Evroaziji, sa zajedničkim vlasništvom i multipolarnošću, prikazanom kao zbir „zajednica zajedničke sudbine“ (Si Đinping, 2013).

Trgovinski kontejneri u Šangaju (PHOTO: Aly Song/Reuters)

Ima li ova predstava nekakav temelj u kineskoj tradiciji? „Konfučijanska tradicija obuhvata kulturni i društveni pluralizam“, tvrdi Dizen, i nalazi se u oštrom kontrastu sa „zajedničkim vrednostima Zapada“ i uniformnošću implicitno hijerarhijskog odnosa „subjekat-objekat“. Odnosno, Kina ima dugu istoriju pragmatizma i sposobnost da se odupre iskušenju da proglasi „apsolutnu moralnost“ i „vladavinu pod maskom ’normativnog vođstva’“. Kineski multipolarizam je u najoštrijoj suprotnosti s američkom unipolarnošću, postignutoj (uglavnom) putem vojne moći.

Najzad, postalo je uobičajeno (u Kini) odbacivati svaku sličnost između inicijative „Pojas i put“ i Maršalovog plana. Kineski ministar Vang Ji osudio je Maršalov plan kao „oruđe geopolitike, koje odražava zastareli hladnoratovski mentalitet“. I jedno i drugo (uprkos tome što Amerikanci zaista ne poznaju geopolitiku), svojstveno je američkom pogledu na stvari. Kineski mediji danas odbacuju američki Maršalov plan kao ideološki instrument, koji je služio isključenju postojećih komunističkih država i nametnuo podelu Evrope, koristeći u principu samo razvijenim zemljama.

Zapravo, pravi geopolitički značaj „Pojasa i puta“ jeste da ostvari najveću strepnju engleskog geografa i geopolitičara Helforda Džona Makindera: da „izgradi autonomno evroazijsko ’svetsko ostrvo’“. Cilj je „isterati SAD iz perifernog rimlenda“ i omogućiti skladan razvoj Evroazije. Inicijativa „Pojas i put“ može dovesti do „pomeranja fokusa strategije i trgovine na evroazijsku kopnenu masu sa mora koja ga okružuju i tako umanjiti američku pomorsku nadmoć“, primećuje Dizen.

Nova arhitektura Azije

Inače, inicijativa „Pojas i put“ prvi put je predstavljena u govoru predsednika Narodne Republike Kine Si Đinpinga, u septembru 2013, na Univerzitetu Nazarbajev u Kazahstanu, kada je Si naglasio centralnu ulogu Kazahstana i centralne Azije u bilo kojem evroazijskom projektu kopnenih integracija. Šta o tome misli Amerika, pokazao je (neuspeli) pokušaj državnog udara u Kazahstanu početkom 2022. godine. Ali to je samo jedan, mada centralni, aspekt čitavog projekta. Šta je, međutim, s pomorskim rutama „Puta svile“?

Kina je, u ovom delu Azije, nekad bila najvažnija pomorska sila. Kina tradicionalno nije ni telurokratija ni talasokratija. Poslednjih sedamdeset godina njena „duga i strateški locirana obala“ izložena je strateškoj prevlasti pomorskih SAD. Pomorski „Put svile“ ima još jedan cilj: da oživi nekadašnju pomorsku moć Kine. Otuda veoma intenzivna ulaganja u kinesku komercijalnu i vojnu flotu. U toku je izgradnja pomorskog puta ka Jugoistočnoj Aziji, Indijskom okeanu, Evropi i Africi, pa čak i Južnoj Americi. „Kineska investicija u luci Pirej u Grčkoj funkcioniše kao pomorski mostobran u Evropi.“ Paralelno s napredovanjem izgradnje pomorskog dela „Puta svile“, odvija se i njegova militarizacija. Napor da se ospori američka dominacija, posebno u Južnom kineskom moru, uvodi „provokativnu vojnu komponentu“, i to na obe strane. Na jednoj strani je samozvani „zaštitnik slobodne trgovine“ – SAD, na drugoj nova, a istovremeno i veoma stara sila – Kina, čije vojne sposobnosti veoma brzo rastu.

Kina se danas zalaže za novu bezbednosnu arhitekturu u Aziji, kojom bi trebalo da upravljaju Azijci, a ne više Amerikanci. Pojedine države Jugoistočne Azije, poput Malezije, Tajlanda, Kambodže ili Laosa, danas nastoje da se približe Kini, ne samo zbog naglo rastuće kineske moći nego, pre svega, zbog traženja prilike za sopstveni razvoj.

Preusmeravanjem svojih deviznih rezervi u američkim dolarima u investicije „Puta svile“ Kina je ojačala svoju sposobnost da izaziva američki unipolarni sistem koji počiva na dolarskoj hegemoniji.

SAD i istorijske lekcije

Kina i SAD su u mnogo čemu radikalno suprotstavljene svetske sile. Isto to važi i za Rusiju i SAD. S jedne strane danas imamo Kinu i Rusiju, kao sile koje prihvataju multipolarnost, što proizlazi iz njihovog istorijskog iskustva. S druge strane imamo usamljene i sve usamljenije SAD, kao unipolarnu svetsku silu.

Ovde nije reč samo o tome da je „raspodela moći u postojećem međunarodnom sistemu unipolarna, gde SAD zauzimaju položaj moći“. U pitanju je sama spoljnopolitička ideja u SAD – ideja „’militantnog idealizma’, u svoje dve savremene varijante – neokonzervativnoj i liberalno imperijalističkoj“. Nasuprot tome, u Kini imamo primer suživota dva različita sistema, nezamisliv u SAD: kapitalističkog u Hongkongu i socijalističkog u ostatku zemlje. Kina i Rusija su, osim toga, multietničke države. Položaju naroda Han u Kini odgovara položaj ruskog naroda u Rusiji. Nijedna od njih nije monoetnička država. Ništa slično ne nalazimo u SAD, gde su „svi Amerikanci“, bez obzira na svoje poreklo: ko prihvata ustav SAD, postaje Amerikanac. Uprkos tome, u Americi i dalje opstaje duboko ukorenjeni rasizam „belih došljaka“. „Pravi“ Amerikanci u stvari su WASP – White Anglo-Saxon Protestant – beli, anglosaksonski protestanti.

Američko osećanje za istoriju ostaje krajnje ograničeno. To bi trebalo stalno imati na umu. SAD i nemaju iskustvo nekog drugog uređenja u svojoj zemlji, osim onog liberalnog. Reč je o zemlji koja se u istorijski rekordnom roku, od samo dvesta godina, uspela na tron „globalnog hegemona“; mnogi znaci ukazuju da će i njen pad istorijski biti izuzetno kratkotrajan, a možda i trenutni događaj.

Američka zastava noću iznad vazduhoplovne baze Čarlston (Foto: Wikimedia/Flickr/DVIDSHUB/Senior Airman Dennis Sloan)
Američka zastava noću iznad vazduhoplovne baze Čarlston (Foto: Wikimedia/Flickr/DVIDSHUB/Senior Airman Dennis Sloan)

Amerikanci preziru istoriju i skloni su tome da odbacuju njene pouke. Amerika je „jedinstvena pojava u istoriji“, koja „nema svoje prethodnike“ i predstavlja „apsolutnu istorijsku novinu“. Sva prethodna istorija za Amerikance bila je „istorija mraka i zatucanosti“. Ne zazivaju li time Sjedinjene Države „osvetu istorije“, koja ima običaj da kažnjava „hibris“: drska iskoračenja iz njenog poretka? Američki hibris je „imperijalna arogancija“, njena imperija je imperija „njegovog veličanstva dolara“: imperija usmerena na suvi pragmatizam i usko shvaćenu „korist“.

Kolebljivi saveznici

Osnivanjem novih finansijskih institucija za finansiranje „Puta svile“ Kina podriva uticaj MMF-a i Svetske banke. Neke od očekivanih posledica toga su lančane reakcije u vidu ubrzanog ekonomskog razvoja i jačanja geoekonomske moći pojedinih zemalja i čitavog regiona (Azije i Evroazije). Kina, takođe, nastavlja svoje napore u razvoju kompetitivnog međunarodnog sistema plaćanja, što dovodi do podrivanja monopolskog položaja američkih kompanija za kreditne kartice. To su samo neki načini uspostavljanja transformacije celokupnog međunarodnog sistema. Zajedno s tim, odvija se i internacionalizacija juana koja se nalazi u brzom rastu. Dopunjen brzom ekspanzijom obveznica denominiranih u juanima i širenjem centara finansijskog kliringa u juanima, juan postaje sve češći u trgovinskim i finansijskim transakcijama, ne samo u Aziji. „Sve veći fokus na podmirivanje trgovine u juanima doveo je do špekulacija da Peking ima za cilj da uspostavi ’petrojuan’“ (G. Dizen).

U stvari, reč je pre o primeni načela multipolarnosti u praksi, odnosno o izbacivanju dolara kao dominantne ili kao jedine valute iz međunarodne trgovine. Ovi procesi napredovali su više nego što se to obično misli. Čak i najbliži saveznici SAD pridružuju se ovim inicijativama. Primer za to je uspešni razvoj Azijske infrastrukturne investicione banke. Primer AIIB je naročito ilustrativan: „On pokazuje da su se saveznici SAD pridružili ovoj banci, bez obzira na žestoki pritisak Vašingtona da se drže podalje.“ Japan je zapravo bio jedina država u regionu koja je odlučila da se ne pridruži ovoj inicijativi.

S druge strane, ostaju institucije tipa MMF-a i Svetske banke. To ih razotkriva kao „ideološke, ekskluzivne i nametljive instrumente moći za održavanje primata SAD“. Uostalom, već 2015. je važilo da „Razvojna banka, Izvozno-uvozna banka Kine i drugi fondovi finansiraju više stranih energetskih projekata nego Svetska banka“.

Jedan od načina

Kolumnista časopisa Nešenel interest Mark Kac navodi neke znake sloma američke hegemonije: Amerika nije uspela da pobedi u velikim i dugim vojnim operacijama u Avganistanu i Iraku; Sjedinjene Države nisu odgovorile Rusiji zbog događaja iz 2008. u Gruziji i Ukrajini (što će imati reperkusije u „ruskom ultimatumu“ iz 2021); Vašington je napustio Bliski istok; Sjedinjene Države nisu uspele da obuzdaju narastajuću moć Kine u Istočnom kineskom moru i Južnom kineskom moru, i nisu uspele da zaustave Kinu da proširi svoj uticaj zahvaljujući inicijativi „Pojas i put“; Amerika je neuspešno pokušavala da se približi svojim neprijateljima (Severna Koreja, Iran…); Amerika je, takođe neuspešno, pokušala da odvrati svoje saveznike od saradnje sa svojim neprijateljima…

Sve pobrojano ukazuje na, inače neminovan, skori zalazak američke hegemonije. Kraj američke hegemonije je možda blizu, mnogo bliže nego što se obično misli. Ovaj kraj će, po svoj prilici, biti nagao i neočekivan. Strukture izložene dugotrajnom prenaprezanju mogu se srušiti u trenutku, kad više ne mogu da izdrže napor, stvarajući privid da je slom nastupio naglo. Ako do toga dođe, to će biti i kraj epohe u kojoj je jedna svetska sila navikla da vlada po svojim „posebnim“ pravilima, u kome je najvažnije orvelijansko pravilo da nema nikakvih pravila, osim interesa hegemona.

„Put svile“ je jedan od načina da se oblikuje „postzapadni svet“.

Džo Bajden i Si Đinping (Foto: Reuters/How Hwee Young/Pool)

 

Autor Boris Nad

 

Naslovna fotografija: Asia times

 

Izvor Pečat, 28. januar 2022.

 

BONUS VIDEO

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u