M. Lompar: Zapad cenzuriše Orvelov roman zbog sličnosti sa današnjicom

„Orvel lako može doći pod tzv. kulturološku rešetku. Namera je kulturno kodiranje ljudi da određena mesta preskaču, a to je suština i ta tehnika je jako uspešna pod imenom političke korektnosti”

Stavljanje na crnu listu kapitalnog dela engleske i svetske književnosti – 1984 došlo je zbog toga što prosečan posmatrač zapadne kulture može uočiti neke obrise današnjeg zapadnog totalitarizma koje je Orvel naznačio u svom delu, smatra profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Milo Lompar.

Univerzitet Northempton nedavno je izdao upozorenje studentima u vezi sa potencijalnim „uvredljivim i uznemirujućim” sadržajem u romanu Džordža Orvela 1984.

„1984” – kritika zapadnog totalitarizma

Lompar, podsećajući na istoriju percepcije 1984 kaže da je roman „upao u strukturu hladnog rata”, tako da je britanska istoričarka Frensis Stonor Saunders u knjizi Hladni rat u kulturi navela da je sadržaj romana bio tako profilisan da deluje kao kritika totalitarizma unutar Sovjetskog Saveza.

„Orvel je služio u hladnoratovskoj propagandi da pokaže nakaznost totalitarnih ideologija, u podtekstu se to odnosilo na komunističku, a u krajnjoj liniji na rusku kulturu i tradiciju koja se uvek na Zapadu žigoše pojmovima autoritarizam ili carsko samodržavlje”, kaže Lompar za „Orbitu kulture”.

Posle nestanka SSSR-a, obrisi jednog novog totalitarizma vrlo jasno se raspoznaju i 1984 nalazi drugu vrstu primaoca.

„Prosečan primalac može pronaći u političkim blokovima koji postoje na globalnom nivou, poput onog kog su pre neku godinu sklopile SAD, Britanija i Australija i poklapa se sa Orvelovom Okeanijom, a posebno u svom iskustvu pojedinačnog života dovoljno stvari oko sebe koje bi dale za pravo interpretaciji ‘1984’. Verovatno je to bilo razlog da se skrene pažnja na izvesnu političku problematičnost te knjige”, ocenjuje Lompar.

Isključivanje kritičkog mišljenja – obrisi zapadnog totalitarizma

Osim toga, sam Orvel je kritički duh i on na neki način oličava jednu gotovo nepotkupljivu kritičnost, a ta kritičnost je nešto što je potpuno isključeno iz glavnih tokova medijske kulture gotovo u celom svetu.

„Jednostavno, više nemate kritičkih intelektualaca i te vrste mišljenja, a na ovom primeru se vidi kako se i ta vrsta dela dovodi u sumnju zato što ona bude čoveka u pravcu izvesne kritičnosti, izvesnog mišljenja, a svako kritičko mišljenje pre ili kasnije podstiče na angažman. Angažman je već blizu određenog javnog delovanja koje može da se pretvori u političko. Mislim da je ovde ključno to što prosečan posmatrač zapadne kulture može da uoči neke obrise totalitarizma koje je Orvel naznačio u svom delu možda baš imajući na umu tu kulturu”, ističe Lompar.

Univerziteti – izrazito kontrolisani i lišeni kritičnosti

Potencijalna cenzura 1984 na britanskom univerzitetu ne iznenađuje jer „ne treba gajiti iluziju da je univerzitetska sredina imuna na političku korektnost”. Ona je izrazito kontrolisana i lišena kritičkog potencijala i sa strane profesora, i sa strane studenata i zato su i jedni i drugi spremni da se potčine nalozima političke korektnosti.

„Problematičnost Orvela može biti lako dovedena na scenu ukoliko pritisak bude dovoljno jak i ukoliko dovoljno dugo traje. Suština je da se na neki način stvori predrasuda – oprez, nelagodnost, uznemirenje pred činjenicom da postoji Orvel i da studenti treba da zauzmu neki stav koji bi ih mogao dovesti u problem vezan za rad koji pišu ili stipendije za koju konkurišu. Oni, jednostavno rečeno, bivaju upozoreni i to je jedan način na koji se akademska sredina bitno disciplinuju”.

Kontrola univerziteta je velika, univerziteti više nemaju nikakav pobunjenički duh, a profesori su spremni da slede naloge svojih poslodavaca, ističe Lompar.

Promena čovekovog uma

Bez obzira na veličinu i značaj, Orvel lako može doći pod tzv. kulturološku rešetku, koja podrazumeva ugrađivanje neke vrsta nelagodnosti da se uopšte pristupa toj vrsti tema. Namera je kulturno kodiranje ljudi da određena mesta preskaču, a to je suština i ta tehnika je jako uspešna pod imenom političke korektnosti.

„Ako je cilj da se slomi jedno čitalačko očekivanje ili razumevanje, onda je odlično odabrana ‘1984’, jer se to ruši na paradigmama. Oni, prosto rečeno, imaju vrlo precizne i jasne ciljeve da se promeni kulturna mapa čovekovog uma. Vidite ove zakone o rodnoj ravnopravnosti i ove nenormalnosti sa jezikom, nema tu zaustavljanja. Što je gluplje – može pod uslovom da je unutar jedne agende koja je tako projektovana”.

Proizvodnja kulture osrednjosti

A kako se od raznih gluposti koje su došle pod udar političke korektnosti došlo do glavne mete – Orvela, prema Lomparu, postepeno se podizao prag očekivanja dok je, sa druge strane na delu bila „težnja za profilisanjem mediokritetskog stanja svesti”.

„Ukoliko proizvedemo dovoljnu kulturu osrednjosti, onda će svi razlozi koji danas pobuđuju smeh ili protest vremenom nestati. Reč je o jednoj veoma pažljivo izvedenoj kulturi osrednjosti koju čovek može veoma pažljivo da prati na svakoj tački zemaljske kugle. Oni upravljaju medijskim, informativnim, a to znači i kulturnim kodovima, na način koji je najbolje opisati kao prekrivanje subverzivnog sadržaja”.

Kad bi postojalo nešto što je subverzivno, što pobuđuje nelagodu ili izaziva problem, nekadašnja cenzura bi to samo „spustila” da se ne vidi, ali to bi kod ljudi izazivalo znatiželju, a ako bi bila žrtva u pitanju, onda i poštovanje. Danas se ta tehnika upotrebljava samo u krajnjim slučajevima.

U slučaju pojave kritičkih autora, danas se smisli neko ko će isto to da govori samo bez žaoke. Tako se stvara privid ili simulakrum da je reč o nečemu što je opravdano ili valjano, a u stvari se, ispod toga, ispražnjava od kritičkog potencijala, kritičkog mišljenja i od vrednosti.

„Ne može totalitarni sistem da bude svet vrednosti jer vrednosti po sebi ne trpe tu vrstu izjednačenosti. To mora da bude svet jedne željene prosečnosti, kao i kod Orvela, i to je način ili tehnika manipulacije kojom se uslovljava kulturno očekivanje”.

Novo utemeljenje čoveka

„Glavni problem stvaranja kulturnih kodova je stvaranje nelagodnosti unapred. To je krajnji totalitarni impuls. Totalitarizam kreće prema prošlosti, ne zadovoljava se sadašnošću, a to smo videli u komunizmu gde su antičko doba objašnjavali ustancima proletera kroz Spartakov ustanak. Mora se sve obuhvatiti jer to inače ne bi bio totalitarizam”.

U Americi su nedavno rušene skulpture očeva osnivača, što znači da bi trebalo na novi način utemeljiti SAD.

„To je suština – treba na novi način utemeljiti svet, a to u krajnjoj liniji znači da treba na novi način utemeljiti čoveka. Čovek, izgleda, ulazi u proces redefinisanja. To se vidi po ovim teorijama o polu i rodu. Ulazimo u novu definiciju čoveka, a važno je da se to ne odnosi na nas, nego na mlade ljude”.

Srbija – neomalterisana kuća

Kad je reč o teroru političke korektnosti, Lompar smatra da je Srbija u fazi neomalterisane kuće, dok je Zapad fino malterisan, a fasada je odlična.

„Kod nas postoje paralelni procesi, ali nesumnjivo je da ovaj ima podršku vlasti i da se sprovodi sve rigidnije i rigidnije. Zakon o rodnoj ravnopravnosti je apsolutno rigidno sprovođenje ideološkog naloga. Sve značajne ustanove, SANU, Odbor za standardizaciju, lingvisti u jednom ozbiljnom, reprezentativnom broju su se izjasnili protiv i nije vredelo…”

Dodaje da se ne možemo izboriti protiv terora političke korektnosti jer je broj naših intelektualaca koji su spremni da se suprotstavi „jednostavno minoran”. Jedini otpor koji je moguć je pasivni, a on mora biti neprestan.

„Za tu vrstu ponašanja naša kultura nema osnov. Mislim da u ovom trenutku nemamo snage za nacionalni i kulturni otpor zato što nemamo dovoljno ljudi koji bi bili spremni da taj otpor iznesu u nekom vremenu kad to postaje kritično. Međutim, kad su u Crnoj Gori bile litije, to je bio pasivan otpor tako da nije baš sigurno da Srbi ne mogu za njim da posežu”, zaključio je Lompar.

 

Autor Vladimir Sudar

 

Naslovna fotografija: Photo by Markus Spiske on Unsplash 

 

Izvor Sputnjik, 30. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u