M. Skulić: Ne treba mešati oslobađajuću presudu i ukidanje presude

Ukidanje presude ne znači da je okrivljeni time oslobođen, već se ono svodi na odgovarajuću „intervenciju” suda pravnog leka, koji tako daje priliku nižem sudu da ispravi greške koje su dovele do ukidanja presude

Nedavno je u jednom medijski veoma eksponiranom „sudskom slučaju”, apelacioni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i predmet vratio na ponovno odlučivanje sudu prvog stepena. Pre toga je Vrhovni kasacioni sud u drugom veoma poznatom slučaju, odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuo presudu apelacionog suda kojom je potvrđena prvostepena osuđujuća presuda i predmet vratio da se o njemu ponovo odluči. Deo javnosti je ova ukidanja presuda doživeo kao oslobađanje okrivljenih.

Do ukidanja presude, kako prvostepene, koja još nije pravnosnažna, kada takvu odluku donosi drugostepeni sud, bilo pravnosnažne presude, onda kada Vrhovni kasacioni sud odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, može doći iz niza razloga. U takve razloge spadaju apsolutne bitne povrede odredaba krivičnog postupka, poput nepropisnog sastava suda, učestvovanja na glavnom pretresu sudije koji se morao izuzeti, nerazumljivosti izreke presude itd. Drugostepeni sud ukida prvostepenu presudu i vraća predmet na ponovno suđenje ako utvrdi postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka, osim ukoliko je moguće povredu ispraviti preinačenjem prvostepene presude. Presuda se ukida i ako se smatra da je zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na šta je u žalbi ukazano, neophodno održavanje novog glavnog pretresa.

Ukidanje presude ne znači da je okrivljeni time oslobođen, već se ono svodi na odgovarajuću „intervenciju” suda pravnog leka, koji tako daje priliku nižem sudu da ispravi greške koje su dovele do ukidanja presude. Prvostepeni sud može doneti i potpuno istu presudu, kao što je to bila i prethodna presuda koju je ukinuo drugostepeni sud, ili pak može odlučiti drugačije. Isto važi i za sam drugostepen sud, kada je njegovu presudu ukinuo Vrhovni kasacioni sud u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Ako je u istom predmetu presuda jednom već ukidana, drugostepeni sud je ne može ponovo ukinuti, već mora sam da presudi. Time se sprečava potencijalni dugotrajni „pingpong” između žalbenog i prvostepenog suda, što bi se nekada u praksi svelo i na odugovlačenje krivičnog postupka. Bilo je ideja tokom reforme našeg krivičnog postupka a ta reforma je već decenijama „igra bez granica”, da se u zakoniku propiše da je žalbeni sud dužan da uvek kada ukine prvostepenu presudu, nakon toga sam održi pretres i svojom presudom reši predmet krivičnog postupka. Tako bi se sud koji je inače drugostepeni, u takvoj situaciji, „pretvorio” u prvostepeni.

Kako najčešće niko „ne čezne” da na taj način „zameni” prvostepeni sud i da „tuđu brigu prevali na sebe”, sigurno je da bi, ne formalno, već faktički, ovakvo zakonsko rešenje drastično smanjilo broj ukidanja prvostepenih presuda. Ono bi žalbu u krivičnom postupku svakako učinilo i manje delotvornim pravnim lekom, što načelno nije dobro. Takvo zakonsko rešenje bi i onemogućilo drugostepene sudove da deluju „edukativno” u odnosu na prvostepene sudove, koji ne bi imali priliku da u novom postupku isprave „greške” koje su dovele do ukidanja presude.

Kada se ukine osuđujuća presuda to uvek izaziva veliko nezadovoljstvo oštećenih konkretnim krivičnim delom, a tzv. laička javnost generalno, ukidanje osuđujuće presude često doživljava kao odugovlačenje postupka, pa čak i kao svojevrsno „oslobađanje” okrivljenog, ali to, naravno, nije tako. Pravo na žalbu je važno ustavno pravo, a podnesena žalba podrazumeva i da će presuda koja se žalbom „napada”, biti ukinuta, onda (uvek) kada za to postoje zakonski razlozi.

Slične „emocije” velikog dela javnosti, a posebno oštećenih, kao i u pogledu ukidanja osuđujuće presude u žalbenom postupku, izaziva i odluka suda o puštanju okrivljenog iz pritvora na slobodu tokom krivičnog postupka, ili supstituisanje „pravog” pritvora takozvanim kućnim pritvorom. Pritvor nije kazna, niti je određivanje (trajanje) pritvora „garancija” ili „najava” da će okrivljeni biti osuđen. Pritvor je kako u Ustavu, tako i u Zakoniku o krivičnom postupku definisan kao ultima ratio, tj. poslednje sredstvo kojem se pribegava tek kada se određeni restriktivno definisani cilj, poput sprečavanja bekstva okrivljenog, onemogućavanja dokazne opstrukcije, sprečavanja opasnosti od ponavljanja krivičnog dela itd. ne može postići blažim merama.

Pritvor se izvršava u zatvoru ali on nije kazna zatvora, koja ni inače, nije suviše stara u istorijskom smislu. Stara je anegdota da su „sudije nekada praznile zatvore, a sada ih pune”. Dugo su osnovne kazne bile telesne kazne ili smrtna kazna, a za lakša krivična dela to je bila „globa”, tj. novčana kazna. Zatvaranje okrivljenog je služilo samo da se obezbedi njegova dostupnost tokom suđenja, a završetak suđenja podrazumevao je izlazak iz zatvora i započinjanje izvršenja izrečene kazne, što se nekada svodilo na „put ka gubilištu”.

 

Autor dr Milan Škulić

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Izvor Politika, 30. januar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u