Napetost na granici Ukrajine i Rusije, koja na trenutke dobija dramatične dimenzije, u potpunosti je poslednjih sedmica iz fokusa skrajnula pregovore o iranskom nuklearnom programu, iako to pitanje već petnaestak godina važi za jedan od ključnih problema međunarodnih odnosa, ne samo na prostoru Bliskog istoka. Nedavno je iranski ministar inostranih poslova Hosein Amir-Abdulahjan izjavio da će njegova država „razmotriti” da nastavi direktne razgovore sa SAD, prekinute za vreme mandata Donalda Trampa, ako se to smatra neophodnim i korisnim za postizanje dogovora.
Džozef Bajden je četvrti američki predsednik koji, pretnjama i pregovorima, pokušava da suzbije strahove glavnog saveznika na Bliskom istoku Izraela od iranske atomske bombe. Džordž Buš Mlađi je crtao mete po mapi Irana, a Barak Obama je na jedvite jade postigao diplomatski sporazum o iranskom nuklearnom programu, koji je njegov naslednik Donald Tramp pompezno pocepao nakon što su 2018. izraelski agenti iz skladišta u Teheranu ukrali tovar tajnih dokumenata iz iranske „atomske arhive”. Preokrete u ovim odnosima pratila je serija nikada do kraja rasvetljenih događaja u kojima je stradao veliki broj ljudi, među njima i nekolicina iranskih nuklearnih fizičara.
„Očekivani životni vek iranskih nuklearnih fizičara nije moj problem”, rekao je svojevremeno šef izraelskog generalštaba i ministar odbrane Moše „Bugi” Jalon, odgovarajući na pitanje da li je njegova zemlja umešana u seriju ubistava naučnika u Iranu.
Nakon poslednjeg ubistva, šefa iranskog nuklearnog programa Mohsena Fahrizadeha novembra 2020, Iranci su u znak odmazde dodatno naoružali Hamas i Hezbolah i tokom pandemije koronavirusa napadali „dejta centre” izraelskih kompanija koje su nabavljale medicinsku opremu. Krajem decembra 2021. godine napravili su i maketu izraelskog nuklearnog reaktora „Dimona” („Istraživački centar Šimon Perez”), koji su sravnili sa zemljom salvom balističkih projektila i samoubilačkih dronova. U senci ukrajinske krize, napetost na Bliskom istoku i dalje traje.
Mete u Iranu
Dve američke republikanske administracije, Bušova i Trampova, godinama su najavljivale odlučni udarac na Iran, s optužbama da Teheran razvija nuklearni program ne u cilju proizvodnje nuklearne energije kako iranski zvaničnici tvrde, već s namerom da načini atomsku bombu, prizivajući uz to i odmazdu za poniženje koje su vlasti u Teheranu priredile Americi tokom talačke krize 1979. godine.
Još pre petnaestak godina, u vreme mandata Džordža Buša Mlađeg, planeri Pentagona su iscrtali na mapi Irana potencijalnih 1.100 meta, spremajući se za neizbežan, kako se na trenutke činilo, rat sa Iranom.
Među potencijalnim metama bile su listom sve iranske naučne institucije i nuklearni centri, uključujući Erak, Bušer, Darhovin, Fordo, Natanz i Ishafan, ali i stotine položaja i objekata povezanih s iranskom Revolucionarnom gardom. Mapu su, na pritisak neokonzervativaca, načinili planeri Pentagona, a njih je pratio i jednako ambiciozan projekat unutrašnje promene vlasti u Iranu, čije su arhitekte bili Donald Ramsfeld, Dik Čejni, Džon Bolton, Njut Grinič i Rudi Đulijani.
Uprkos bombastičnim najavama, napad na Iran je izostao, a umesto njega pokrenuta je drugačija akcija obuzdavanja iranskog nukleranog programa – ubijanje naučnika. Akcije izraelskih tajnih agenata odvijale su se po scenarijima nalik onima iz filmova Igraj svoju igru s Džordžom Klunijem i Šakal s Brusom Vilisom. U tim akcijama od 2007. do 2020. stradalo je najmanje šest iranskih nuklearnih fizičara.
Smrt naučnika u Teheranu
Serija ubistava počela je 15. januara 2007. godine, kada je u prilično maglovitom spletu okolnosti stradao Ardešir Hoseinpur, jedan od osnivača Centra za nuklearnu tehnologiju u Isfahanu.
Nakon njegove smrti, vlasti u Teheranu su najpre saopštile da su Hoseinpur i još nekoliko naučnika umrli od posledica trovanja gasom, ali je obaveštajna kompanija Stratfor ubrzo objavila da ih je ubio Mosad. Sestra iranskog naučnika Mahmube Hoseinpur je iz Turske, gde je pobegla, kasnije rekla da je njen brat radio na razvoju atomske bombe „12 puta snažnije od one koja je bačena na Hirošimu”. Prema njenoj verziji događaja, razvoj su nadgledali stručnjaci iz Severne Koreje i neimenovani ruski fizičari, ali je njen brat odbio da dalje učestvuje u projektu, zbog čega su ga pripadnici iranske Revolucionarne garde ubili.
Tri godine kasnije, januara 2010. ubijen je Masud Ali Mohamadi, koga su obaveštajci opisivali kao jednog od najtalentovanijih iranskih naučnika. Ubijen je dok je ulazio u automobil, nakon što je aktivirana bomba postavljena na motociklu parkiranom ispred njegove kuće u Teheranu.
Iran je za ovo ubistvo najpre okrivio Ameriku i Izrael, ali je nešto kasnije na spisak potencijalnih krivaca dodata i neimenovana „izdajnička grupa koju čine Iranci u egzilu”. Iako nije eksplicitno imenovana, na listu sumnjivaca uvrštena je organizacija „Mudžahedin el Kalk”, nekadašnji vrh koplja Islamske revolucije, čiji su pripadnici posle serije volšebnih preokreta, nekako završili u Albaniji. Iran je potom pohapsio desetak osoba s optužbom da su za račun Mosada učestvovali u ovom ubistvu, a jedan od njih, Madžid Džamali Faši, osuđen je na smrt i pogubljen.
Krajem novembra 2010. godine stradao je Madžid Šahrijari, još jedan od važnih naučnika uključenih u iranski nuklearni program. Njemu su neidentifikovani napadači na automobil zakačili bombu u čijoj je eksploziji stradao.
Istog dana, teško je ranjen i Ferejdun Abasi Davani, u gotovo identičnom bombaškom napadu. Davani se, inače, od 2007. godine nalazi na crnoj listi Ujedinjenih nacija zbog učešća u iranskom nuklearnom programu i razvoju balističkih projektila.
Za ova dva napada, tadašnji iranski ministar unutrašnjih poslova Mustafa Mohamad Nadžar optužio je Izrael i američku Centralnu obaveštajnu agenciju. Osam meseci kasnije, krajem jula 2011. godine ubijen je tridesetpetogodišnji Dariuš Rezainedžad, ekspert za visokonaponske prekidače koji su ključni delovi nuklearnih bojevih glava.
U njega su naoružani napadači na motorciklima ispalili pet metaka, kada se sa suprugom vraćao iz vrtića iz koga su pokupili ćerku, a koje su u ovom napadu i ranjene. Vlasti u Teheranu su za smrt naučnika optužile Mosad.
Sledeća žrtva bio je Mustafa Ahmadi Rošan. Januara 2012. ubijen je pošto je aktivirana bomba koju su neidentifikovane osobe postavile ispod njegovog automobila. U eksploziji je ranjen i njegov vozač. U policijskoj akciji koja je usledila uhapšeno je dvadesetak osoba, s optužbom za saradnju sa Amerikancima, Mosadom i britanskom službom MI6.
Za razliku od Bušove republikanske administracije, Barak Obama, koji na vlast dolazi krajem 2012, odlučio se za manje manje nasilan pristup prema Iranu, polažući nade da će kroz pregovore ograničiti njegov nuklerani progra. Serija atentata na iranske naučnike je prekinuta, a 2015. potpisan je i nuklearni sporazum, što je rat s Iranom, bar na neko vreme, skinuo sa dnevnog reda. Ali će Donald Tramp samo nekoliko godina kasnije ovaj sporazum s Iranom raskinuo. Tome je prethodila spektakularna akcija izraelskih obaveštajaca.
Mosadovih 11
Krajem januara 2018. godine agenti Mosada upali su u tajno stovarište u Teheranu, gde su iranske vlasti u tridesetak sefova sakrile više od pola tone dokumentacije vezane za „preosetljive” detalje nuklearnog programa, uključujući dizajn bojevih glava, planove za njihovu proizvodnju i mesta na kojima bi takvo oružje moglo biti isprobano. Iranci su dokumentaciju u halu prebacivali skoro godina dana – tajno, kako su verovali – ne znajući da svaki njihov korak snimaju agenti izraelske obaveštajne službe.
Uljuljkani procenama da je dokumentacija valjano skrivena, Iranci su nekoliko meseci pre upada ukinuli noćne čuvare, pa je tajne nuklearnog programa od Izraelaca delilo svega nekoliko prepreka – alarmi i teški čelični sefovi u čiju su se neprobojnost pouzdavale vlasti u Teheranu.
Ali 31. januara, tačno u 22 i 30 časova, dvadesetak maskiranih osoba onesposobilo je alarme i upalo u stovarište smešteno među hangarima desetina trgovačkih kompanija. Relativno brzo su provalili blindirana vrata, brenerima sposobnim da dostignu temperaturu od oko 3.600 stepeni celzijusa otvorili 32 čelična sefa, natovarili oko pola tone dokumenata i 163 diska s podacima, i šest i po sati kasnije nestali u nepoznatom pravcu.
Čuvari koji su ujutru stigli na posao nekoliko minuta pre sedam časova, mogli su samo da bespomoćno konstatuju da su vrata i sefovi provaljeni, oglase uzbunu i na noge dignu desetak hiljada policajaca, vojnika i obaveštajaca, koji su narednih nekoliko dana bez uspeha pokušavali da uđu u trag provalnicima.
Većina ukradenih dokumenata, tvrdili su Izraelci, predstavljala je dokaz da je Teheran, uprkos tvrdnjama da je nuklearni program namenjen isključivo proizvodnji energije, paralelno i sistematski nastojao da prikupi sve elemente potrebne za proizvodnju atomskog naoružanja.
Deo ukradene dokumentacije predstavljen medijima odnosio se na prepisku iranskih zvaničnika o nekoliko ključnih pitanja, pre svega o mogućnostima da se nuklearna bojeva glava montira na projektil „Šahab 3”, zatim na raspravu o lokacijama gde bi se mogle obavljati podzemne atomske probe, te na razmenu ideja o proizvodnji pet bojevih glava.
Ovi dokumenti smatraju se ključnim argumentom kojim je premijer Izraela Benjamin Netanjahu uspeo da nagovori Donalda Trampa da SAD istupi iz iranskog nuklearnog sporazuma.
Nekoliko dana kasnije Tramp je to i objavio, na zgražavanje Rusije i zapadnoevropskih država, čije su diplomate uložile silnu energiju ne bi li približili stavove Vašingtona i Teherana.
Nezavisnom istragom, međutim, utvrđeno je da Iran nikada nije napravio bojevu glavu, što različiti izvori pripisuju širokom spektru faktora – od straha Iranaca da će njihov pokušaj biti otkriven i mogućih posledica, do stalnih napada na vodeće stručnjake uključene u nuklearni program.
Ispostavilo se i da je dobar deo dokumentacije star najmanje 10 do 15 godina, odnosno da potiče još iz vremena Projekta „Amad”, koji su vlasti u Teheranu obustavile još 2003. Tel Aviv je godinama tvrdio da navodno obustavljanje tog projekta predstavlja običnu prevaru, te da je program pravljenja atomske bombe prebačen na drugi, tajniji nivo, čime je ceo proces dodatno utonuo u sivu zonu. S druge strane, i Teheran je čitavu operaciju nazvao prevarom, smišljenom kako bi državi ionako osakaćenoj sankcijama bile uvedene nove kaznene mere. Deo predstavljenih dokumenata potpisao je fizičar Masud Ali Muhamadi, ubijen u januaru 2010. godine.
Nekoliko stvari je, ipak, postalo jasnije: do 2003. godine, kada je Projekat „Amad” obustavljen, Iranci su imali ozbiljnu pomoć Pakistanaca, odnosno Abdela Kadira Kana, koji je u tom periodu tehnologiju kojom se Islamabad dokopao atomske bombe nudio brojnim stranama, od Severne Koreje do Libije, Iraka i na koncu Irana. Američki obaveštajci tvrdili su da je Teheran imao pomoć stručnjaka i iz još nekoliko stranih država, priznajući da ne postoje dokazi da su oni radili prema nalogu svojih vlada.
Među fotografijama ukradenim iz skladišta u Teheranu nalazile su se i one koje prikazuju postrojenja za testiranje visokoeksplozovnih sredstava u bazi Parčin kod Teherana, koja je godinama bila van domašaja međunarodnih inspektora jer su iranske vlasti tvrdile da ova vojna baza nema nikakve veze sa nuklearnim programom. Šef Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Jukija Amano je tek 2015. godine dobio pristup ovoj bazi, ali je ona do tada bila potpuno ispražnjena, što dokazuju i satelitski snimci koji su prethodile poseti.
Epizoda „Šakal”
Krajem novembra 2020. godine, šef iranskog nuklearnog programa Mosen Fahrizadeh izašao je iz blindiranog automobila kako bi proverio štetu koja je, kako je verovao, nastala tako što je njegov vozač zakačio neku džombu na putu.
Kada je izašao iz vozila, pogodilo ga je pet metaka ispaljenih iz mitraljeza skrivenog u „nisanovom” kombiju parkiranom nekoliko desetina metara dalje. Nakon rafala, kombi je odleteo u vazduh. Mitraljez iz koga je pucano bio je upravljan daljinski.
Zamenik komandanta iranske Revolucionarne garde Ali Fadavi rekao je da je na Fahrizadeha ispaljeno ukupno 13 metaka, od kojih je pet pogodilo iranskog fizičara probivši njegov pancirni prsluk.
Pre Fadavijevog nastupa, iranske vlasti tvrdile su da je ubistvo izvela ekipa od 12 operativaca, uključujući i dvojicu snajperista, koji su posle akcije misteriozno nestali. Logističku podršku, navodno, pružalo im je još pedesetak agenata. U blizini mesta gde je Fahrizadeh ubijen pronađeni su napušten „hjundai” i četiri motorcikla, koji su, navodno, pripadali atentatorima.
Svega nekoliko trenutaka pre eksplozije, u celom kraju nestalo je struje, a delovi „nisana” pronađeni su čak 300 metara od mesta na kojem je bio parkiran. Umešanost Izraela u ovaj događaj Njujork tajmsu su potvrdila trojica američkih i zapadnih obaveštajaca.
„Na delovima oružja pronađenih na mestu ubistva otkrivene su oznake izraelske vojne indistrije”, rekao je iranskoj televiziji neimenovani zvaničnik iranske obaveštajne službe, ali činjenica da je „nisan” odleteo u vazduh neposredno posle napada ovu tvrdnje čini malo verovatnom.
Daljinski upravljano oružje nije preterano iznenadilo stručnjake, jer njihova upotreba datira još s kraja Drugog svetskog rata, kada su Amerikanci takve mitraljeze postavljali na bombardere B-29. U jednoj akciji iznad Tokija, bombarder opremljen ovim sistemom uspeo je da obori čak sedam japanskih lovaca.
U decenijama koje su usledile tehnologija je značajno napredovala pa su operaterima postale dostupne televizijske kamere i druga čuda moderne tehnologije. U ratovima u Avganistanu i Iraku Amerikanci su koristili čak 20.000 sistema napravljenih u Norveškoj za daljinsko upravljanje mitraljezima i bacačima granata. Slični sistemi „kućne izrade” upotrebljavani su i u akcijama kurdskih snaga, raznoraznih grupa pobunjenika, šarolikih milicija i islamista na ratištima u Iraku, Siriji i Avganistanu.
Oko Irana je i dalje cirkus. Iranci ciljaju makete američkih nosača aviona, Izraelci presreću brodove koje raznose oružje saveznika Teherana. Nedostaje, suštinski, samo direktan konflikt koji se u talasima najavljuje već deceniju i po.
Autor Rade Maroević
Naslovna fotografija: Atta Kenare/AFP via Getty Images
Izvor RTS, 3. februar 2022.
BONUS VIDEO:
