F. Rodić: Stevan Filipović – pametniji, lepši, bolji

„Markovićevim stopama ka zvezdama slučajne Srbije krupnim koracima korača mlađani Stevan Filipović. Pokušavajući da kaže nešto o Đokoviću, najviše je rekao o sebi – da je siguran da je on pametniji, lepši i bolji“

Kompleks više vrednosti o kojem govorimo izgleda da je posebno zastupljen među rediteljima.

Već sam više puta pisao o nedopustivim stavovima Gorana Markovića, koji sav narod koji ne ljubi „Skupštinu slobodne Srbije“ i koji ne živi u proširenom krugu dvojke (ili iz njega ne potiče) smatra za običnu stoku koju treba „civilizovati“ po zapadnim uzusima.

Ovom prilikom podsetiću samo na njegov poslednji izliv iskrenosti, onaj u kojem je rekao da „užasni“ spomenik Stefanu Nemanji, tj. Svetom Simeonu Mirotočivom, treba preseliti u Marinkovu baru, ili Borču. Zašto? Zato što tamo žive oni „krezubi“ i siromašni, jednom rečju „stoka“.

Čovek koji misli da je nečasno i jadno biti „šoferčina“ sklon je omalovažavanju i sopstvenih kolega uprkos tome što su pojedini ostvarili višestruko veći uspeh u profesiji od njegovog najvećeg dometa, Zlatne arene u Puli. Sličan njemu je i „najveći nacionalista“ među autošovinistima, kandidat za gradonačelnika koji ništa manje od Markovića ne prezire žitelje Marinkove bare i Borče, iako očekuje njihove glasove (ili se i toga gadi?) Vladeta Janković. I on s olimpske visine s prezirom i nipodaštavanjem govori o „doktoru“ Aleksandru Šapiću iako je ovaj, za razliku od njega, u onome čime se primarno bavio bio najbolji na svetu.

Vratimo se rediteljima. Markovićevim stopama ka zvezdama (bez prelaska preko trnja) slučajne Srbije krupnim koracima korača mlađani Stevan Filipović (najveći životni uspeh mu je isto Zlatna arena u Puli) usuđujući se da napada čoveka koji je zvezda i slučajne Srbije i čitavog sveta, koji je do tog statusa doista stigao preko trnja, koji po tom trnju i danas hodi i koji je ne najbolji na svetu u svom poslu nego najbolji u istoriji.

Ovo slučajnosrpsko božanstvo toliko „dučićevski hrabro“ da bi postidelo i Hrvate (kada bi stida imali) sa svog Olimpa je objavilo: „Neobrazovan, razmažen i sebičan, antivakser, turboslavan, veruje u bosanske piramide, mulja sa testovima, glumi apolitičnost, sad pred izbore otvoreno podržava diktatora.“ Radi se, naravno, o Novaku Đokoviću, a konkretan povod (ako je to ovim ljudima uopšte potrebno) jeste taj što se usudio da ode na prijem kod predsednika svoje države, što ovakvom umu ne može biti ništa drugo do „otvorena podrška diktatoru“.

Na pitanje Đokovićevog obrazovanja neću se osvrtati, o njemu ne znam ništa, ali znam da tečno govori nekoliko svetskih jezika. Što se Filipovićevog formalnog obrazovanja tiče, on ga, možda, ima, ali to ne garantuje da je dovoljno pametan da bi shvatio ono elementarno – da vrhunske sportske rezultate ne može ostvariti razmažen čovek, odnosno da razmažen ne može biti čovek koji punih 30 godina em naporno trenira em sebi uskraćuje i brojna druga zadovoljstva, što čisto sumnjamo da Filipović čini.

Sebičan? Koliko je poznato da Đoković vodi vrlo stoički, da ne kažemo spartanski način života, toliko je poznato i da je uvek spreman da pomogne drugome. Iako ne govori mnogo o svim svojim dobročinstvima, zna se da je velike svote novca dao i onima kojima treba, i onima kojima ne treba, poput Australije. A nije pomagao samo novcem. U čemu se to oličava Filipovićev altruizam koji bi mu dao za pravo da osuđuje tuđi sebičluk? Osim u božanskoj prirodi koju sebi pripisuje.

Kakvom to duhovnom širinom se Filipović može podičiti ako nečija verska uverenja toliko prezire da ih sa očitom zlom namerom naziva „turboslavljem“? Kako može da očekuje da se neko s razumevanjem odnosi prema njegovoj homoseksualnosti ako on to isto razumevanje ne gaji spram verskih osećanja drugog?

Odnos prema vakcinama, kao i prema politici su privatne stvari koje se mogu, ali i ne moraju, javno iznositi. Pravo na političko mišljenje je jedno od osnovnih ljudskih prava u koja Filipović tvrdi da veruje i da ih poštuje. Pa zašto onda optužuje Đokovića da „glumi apolitičnost“? Ne postoji norma koja bi bilo koga primorala da se politički deklariše, pa je prema tome odbijanje iznošenja političkog mišljenja sasvim legitimno i ne predstavlja „glumu“, nego pravo. Ono ljudsko.

Optužuje ga, uprkos svemu ovome, jer se usudio da se susretne s predsednikom svoje zemlje, da mu zahvali na podršci a da za dozvolu nije pitao Njegovu rediteljsku visost koja predsednika smatra samim šejtanom. Teško da postoji normalnija stvar od toga da se jedan vrhunski sportista sastane s predsednikom svoje zemlje. Nenormalno bi bilo da se Endi Mari nije susretao s engleskom kraljicom, ili Rafael Nadal sa španskim kraljem.

Ili su oni vredniji poštovanja nego što je to predsednik Srbije? Da li je bilo normalno, ili ne, što se Đoković susretao i s Borisom Tadićem? Da nije to Filipović ljubomoran zbog toga što Aleksandar Vučić nema nikakvog razloga da se sastane s njim? Ili što mu nije dao pare za film koji bi sigurno dogurao čak do Sarajevskog festivala?

Ne može Filipović da razume da bi dokaz Đokovićeve „političnosti“, odnosno „podrške diktatoru“ bilo kada bi otišao u prostorije Srpske napredne stranke, a ne u Predsedništvo, koje je simbol jedne države, a ne jednog čoveka. Sve i da je otišao u SNS, to ne bi moglo da se osuđuje, jer je to njegovo elementarno pravo i njega kao čoveka ne bi činilo ništa lošijim, niti kao sportistu manje uspešnim. Pokušavajući da kaže nešto o Đokoviću, Filipović nam je najviše rekao o sebi – da je siguran da je on pametniji, lepši i bolji.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1

 

Izvor Večernje novosti, 06. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u